18. lipnja 2015.

KUĆA ZA VEŠANJE





Odrastao je kao šesto, najmlađe dete u porodici, od onih desetoro, koje je majka rodila i od kojih je umrlo, još ni nogicom nisu stali, četvoro. Ostala su tri sina, pa dve sestre i onda, kada mu je mati bila ubeđena da je sa rađanjem gotovo, on, mezimac i ljubimac, jedini, kog su nečega i poštedeli.

Porodica je, za pojmove malog planinskog zaseoka sa petnaestak kuća, bila imućna. E, sad, šta je to značilo – imućna, sve zavisi s kojih se pozicija gleda. Gotovih para u kući jedva da je bilo; ali su zato imali kravu, nekoliko ovaca od čije je vune majka svima plela tople džempere, tako dragocene kada zastudeni, uvek dve do tri svinje u oboru, nešto malo kokošaka, što su po ceo dan optimistično čeprkale po dvorištu, nekoliko kao sneg belih koza....Dve njivice, taman dovoljno da se ishrani stoka i zaseje nešto bašte, malo šume...Deca su imala mleka, sira, koje jaje, dovoljno hleba, koji je majka mesila jednom nedeljno, a za praznike i slavu se uvek našlo prase ili jagnje....Svi su u kući radili od rane zore, do mrklog mraka, a njega je, kao najmlađeg, zapalo čuvanje koza i ovaca, a da je tek uhvatio šestu godinu. Očeva je bila glavna, majka uvek tiha i ćutljiva, samo bi pokatkad nešto napomenula, nikad bez odjeka; deca poslušna, vredna, složna i pitoma, svi vezani jedni za druge, povišenog tona u kući nikada se nije moglo čuti. Bilo je to lepo detinjstvo.

Rat ga je prošao, a da se jedva zamomčio. Dok su svi ostali u kući bili visoki i krupni, kao da se sva snaga slila u njih, jedini je on ostao sitan i kržljav, uvek delujući mlađi od svojih godina. Srećom...Jer su raznorazne vojske, koje su često prolazile, uprkos zabačenosti kuće, pokupile dvojicu najstarijih, a treći je otišao i sam. Najstariji mu je brat poginuo, nikada ga nisu našli, onaj do njega se vratio kući sa drvenom protezom....Jedino je treći, koga su svi u selu zvali „šumac“ ponosno došao da se javi roditeljima kako je živ i zdrav, sa sve crvenom petokrakom na kapi i odmah skinuo ikonu Svetog Jovana sa zida, govoreći zanemelim od jada roditeljima kako „Bog ne postoji i ta trula kapitalistička versta zatucanost ne sme biti u kući“. Oćutali su. Padala je glava u tom vremenu i za mnogo manje. Starijeg brata, onog što je ostao bez noge, nije ni pozdravio, jer četničke elemente, kako reče, neće ni da vidi, a kamoli da razgovara sa njima.

Prvi kolonistički talas 1945.godine, odveo je iz kuće crvenog brata i dve sestre, već poodavno udate. Roditelji nisu hteli ići nikud, govoreći kako će kosti ostaviti tamo gde su i rođeni, ostao i brat invalid, a sa njima i on.

Preživeli su i rekvizicije i oduzimanje šume, skoro sve stoke iz obora i sa livade, nekako ih je, za dlaku, mimoišlo da mu oca ne proglase kulakom. Brat, komunista, ipak je imao autoriteta i sinovlje poslušnosti da zaštiti roditelje. Pomoglo je možda i to što je najstariji sin stradao na istoj strani, kada su ga bez municije poslali u prvu akciju, u kojoj je posle prvog ispaljenog plotuna pao.

 Izrastao je u lepog momka, odjednom, kao pasulj iz vode; zaposlio se u novootvorenoj pilani, a da mu se lice jedva osulo retkim, svetlim čekinjama...Kradom sa roditeljima i bratom slavio krsnu slavu, zastirući prozore ćebadima, kako svetlost one žute, mučeničke sveće ne bi prodrla ni kroz jednu rupicu, dok su selom patrolirali dežurni cinkaroši, išao i na radne akcije, klonio se svih većih skupova, izgovarajući se na ostarele roditelje. Krenule su i pedesete, disalo se nešto lakše, a njemu su roditelji tražili devojku, čim se vratio iz vojske. Vreme je da se ženi, treba u kući da se čuje i malo smeha, ne samo plač i uzdasi za pomrlom i stradalom decom.

Kada je spazio svetlooku i svetlokosu devojku, tek zamaklu u devojaštvo, koja ga je stidljivo, ispod oka pogledavala, znao je da je našao onu pravu i da mu roditelji više ne trebaju tražiti ženu. Sve je bilo protiv njih – i 6 godina razlike, jer je ona tek uzela punoletstvo i njegovo šareno porodično-političko-društveo poreklo....Njeni nisu hteli ni da čuju, već su joj našli smeštaj kod sestre u velikom gradu sa fabrikom visokih dimnjaka i posao, ali mladost uvek ide samo njoj znanim putevima i kada nikako mirnim  nije moglo, devojka je – odbegla. Više je njeni nisu hteli ni videti, ali su je zato dočekali zaljubljeni muž, tihi i mirni svekar i svekrva i ćutljivi dever, za koga se već znalo da će ostati večiti momak. Jer, koja bi njega, onako drvenonogog, htela?

Tek su kilo soli pojeli zajedno, kada su od najstarijeg brata i sestara počela stizati pisma o bogatoj Vojvodini, gde su se naselili...Zemlja plodna, kažu, soli da baciš i so bi nikla, velika reka puna ribe, sve ravno i pitomo, nema zveradi, živi se mnogo lakše i lepše. Jeste da je sva zemlja podeljena onim prvim, koji su otišli, sa sve kućama zajedno, ali se opet sa manje muka izdurava. A ovde kuća mala, posla toliko da ti dan uvek dođe kratak, mnogo rada za puko preživljavanje. Rešiše oni da odu, sa ocem i majkom će ostati brat, nekako će njih troje zajedno, samo neka je još ono malo zdravlja.
**********************

Brzo su se navikli na novu sredinu. Posao su našli odmah, oboje – tih godina bar to nije bio problem. Otišli „na stan“ kod zemljakovih zemljaka, malo po malo se skućili....I onda ona zatrudni....Nije bilo kraja ni granica njihovoj radosti. Lako je nosila, imala je volje i energije da posle dana u fabrici obrađuje baštu, uzetu u arendu. On je radio u drugoj fabrici, pa nakon što bi došao kući, išao bi kod koga bi god bilo posla, svaki dinar su skupljali da kupe plac i podignu SVOJU kuću. Prvi prostor, koji će zaista biti samo njihov, gde će se moći smejati, biti nežni jedno prema drugom, a da ih niko ispod oka ne gleda.

Još porođaj nije bio ni u izgledu, kada dođe svekar u goste. Pored punih torbi suvog mesa, oraha, meda, doneo je i jedan koverat i dao ga oboma u ruke. Na njihov zabezeknut i upitan pogled samo je rekao da je prodao jednu njivu, ne mogu oni tamo kod kuće da stignu obraditi ni ono što je ostalo, a deci treba za kuću. Neka budu svoji na svome.

Kada je izašla iz porodilišta sa novorođenim sinom, Jovanom, po dedi, dočekalo ju je iznenađenje – on je našao plac, još dok je bila trudna, isplatio ga, što iz ušteđevine, što iz onog što dobiše od njegovog oca, pokupilo se pola sela u mobu i – za nekoliko dana je njihova nova kuća stigla do krova. To znači da neće još dugo biti u tuđem, evo, još nekoliko meseci da se skupe pare, a rekli ljudi da će i pozajmiti, biće njihov sin u svojoj sobi, u svom krevetiću, pa neka raste u roditeljskom, a ne tuđem dvorištu. Kako je obećao, tako je i bilo.....Još Jovan nije ni prohodao, samo je cupkao kad su ga majčine ruke držale, kad je kuća pokrivena, a celo selo proslavilo novo naselje, na fosnama, prekrivenim stolnjacima i mušemama, šta se već našlo, a svako ko je radio doneo po nešto – ko pečeno prase, ko pile, ko gajbu piva. Kuća, njihova, njima najlepša na svetu, sa prizemljem u kom se u dve sobe moglo živeti, potkrovljem, u kom će jednog dana živeti deca, neomalterisana, sva u pesku, šljunku i ponovo izraslom korovu, ali puna ljubavi, njihove zajedničke i snažne vezanosti za mališana, koji je rastao kao iz vode, uvek nasmejan i raspoložen.

Brzo su prošle godine.....

Jovan je napunio tri godine, kad mu se rodi, umesto željene devojčice, brat Stevan. Proslaviše to oni kako običaji nalažu, neka su deca živa i zdrava, neka odrastu  u miru i berićetu, nek je zdravlja, sveg će ostalog biti.

I, dok dlanom o dlan, Jovan se zamomčio, a i Stevan, onaj mlađi, što dobi ime po drugom dedi, počeo da trčka i utrpava se oko brata. Porodica je napredovala, obe plate opterećene kreditima do poslednjeg dinara, živelo se od bašte, stoke, živine i od onoga, što ponekad poslade najstariji brat, onaj sa drvenom nogom, koji se nikad ženio nije i koji nikada svojim bratancima rođendana zaboravio nije. Sa ovima u novom zavičaju nisu se mnogo rodili. Sestre gledale svoje porodice, brat, nekadašnji „šumac“, postao mnogo važan drug, kad su ga jednom zvali, odbio je, poručivši kako mu je „preko glave svih koji ga se sete, samo kad im nešto treba“.....Poziv nisu ponovili. Nije im baš ništa trebalo, imali su onoliko koliko im je bilo dovoljno, ali ne možeš gluvom ispevati ni stih, a kamoli pesmu.

Njihova kuća, sada omalterisana i okrečena u svetlo bež, sa braon coklama i braon kapijom i ogradom od kovanog gvožđa, urađenim isto na mobu, blistala je sva u cveću i voćkama. Sada je već svaki sin imao svoju sobu, jedino je potkrovlje bilo zatvoreno samo stolarijom, sa pregradnim zidovima za još jedan lep trosoban stan i dovedenim instalacijama. Za više nije bilo. Nije ih to brinulo. Počeli su ni iz čega, sve stvorili svojim rukama, stvoriće i to.

Oba sina završiše zanate. Da su pokazali volju i želju, slali bi ih „na škole“, ali je svaki hteo što pre svoj dinar. Koliko god da im se negde duboko u duši to nije dopadalo, jer su oboje smatrali da mogu svoju decu iškolovati, prihvatili su bez pogovora njihove odluke, svakog ponaosob. Pa, ni njima se, rezonovali su, niko u život nije mešao, valjda im onda i deca imaju pravo na to.
*******************

Prva pukotina u, do tada , nepomućenoj porodičnoj slozi, nastala je kad je Jovanu pravljen ispraćaj u vojsku. Koliko god da se svaki dinar brojao i okretao tri puta, pre nego što bi bio potrošen, sin se u vojsku mora poslati kako dolikuje, što znači puno dvorište gostiju, a ića i pića dovoljno za još toliko ljudi, da se ne obrukaju, da niko ne pomisli kako je bilo malo, pa se gosti ustezali. Tada se prvi put mlađi sin pobunio – zašto se toliko para troši na jedan ispraćaj, kada se, eto, od toga mogla podići još jedna manja kuća u dvorištu?! Za koga? Pa za njega, kao da on ne zna da je stan u potkrovlju namenjen Jovanu, znaju li otac i majka da imaju dva sina, a ne samo jednog?! Nisu mogli doći sebi od šoka, nikada se takav razgovor u njihovoj kući nije vodio, niti su bilo kada delili decu. Ono malo para uvek je podjednako išlo na obojicu, pa koliko ima – ima. „Čekaj sine - reče mu majka, dok je najednom od muke potamneli otac ćutao - ti si mlađi, kada smo pravili razliku između vas, kako danas za njega, tako će biti sutra i za tebe. Pa, kako si ikada mogao pomislit, oči moje, da ćemo te ostavit na ulici, a sve tvome bratu, jesmo li ti ikada dali povoda da tako nešto zlo pomisliš?“

„Pričajte vi to nekom drugom – ne odustaje Stevan- nisam ja ni slep, ni gluv, ni glup, a ni lud! Nego, kad ste tako počeli, ja svoje dalje znam.“

I ode. Uprkos majčinim suzama, očevim pozivima da se vrati, da se razjasne, da se dotad nikad nisu posvadili, zašto bi to radili sada, kada su obojiica na pragu stvaranja svog života....Nije vredelo...Vratio se kasno te noći, ne govoreći gde je i s kim bio, samo je pojeo pola onog što je majka spremila za sutrašnji ručak i otišao da spava.
Još dok su ga čekali, prvo su se nemo gledali, a onda počeli pitati šta ih je to snašlo i šta je ušlo u njihovo rođeno dete, kome bi srce dali, da mu, ne daj Bože zatreba....Već je veče dobro zatamnilo nebo, kada je ona morala priznati da to nije prvi put kako primećuje da je njihov mlađi nezadovoljan, da mu je parče hleba u bratovoj ruci uvek veće, nego ono u njegovoj, a eto, mislila je da će ga proći, braća su uvek ljubomorna pomalo jedan na drugog, mladost-ludost, mnogo vode mora proteći Dunavom, dok dečko sazri i dođe na ono, čemu su ga godinama učili. Tada pubertet kao pojam nije ni postojao, niti je iko razmišljao o tome, oboje su se Bogu molili i Svetom Jovanu, njihovom Svetitelju da im sina privede pameti i zdravom razumu.

Ispratiše oni svog prvenca u vojsku, lepo, svečano, kao da su prvi u selu, jer su običaji – običaji, moraju se ispoštovati do poslednjeg, a sve trudeći se da potisnu onu gorku knedlu, koja bi im oboma, malo malo zastajala u grlu. Gostiju puno, svi zadovoljni, jedu, piju, pevaju, zapeva i Stevan, zagrlivši brata, doduše posle treće ljute, ali, ipak, grleći ga....Malo onaj pritisak popusti, možda im je onaj od gore uslišio molitve, nesporazuma ima, ali nema onog koji, misliše oni, ne može biti razrešen, pogotovo kada je ista krv u pitanju. Gosti su znali za red, nijedan nije otišao, a da se ne pozdravi sa taze vojnikom i da majci ne tutne nešto novčanica „momku za cigare“. Skupila se tu jedna pristojna suma, pa odmah odvojiše manji deo, da ga sinu šalju svakog meseca, da se ne obruka pred drugovima vojnicima, a onaj veći da se potkrovlje osposobi za stanovanje, jer, posle vojske sledi i ženidba. A deca trebaju ući u svoje, da im prvi dani budu zaista najlepši.

Dok je Jovan gulio svoj dvogodišnji vojni rok, negde u Makedoniji, skoro kod same granice sa Albanijom, zažalivši po prvi put što se „nije školao“, jer su fakultetlije služile godinu dana, Stevan je išao u školu i završavao zanat. Već te godine, kada je Jovan domovini odužio svoje, Stevan je završavao, pa su mu roditelji počeli sa pripremama za ispraćaj, da bude još veći i brojniji nego bratovljev, kako ne bi više ni jednog trena pomislio da, ako je mlađi, zaslužuje manje od brata. I opet puna kuća, što starijih, što mlađarije, koju je, nenaviknutu, prvu uhvatilo piće, orilo se po celom selu. I kao i za starijeg, skupi se za Stevana pozamašna gomila para, od koje je, kako je otac izračunao, bez pola problema mogla da se isfinansira kupovina placa i građenje kuće, u neposrednoj blizini, skrpiće se u dvorištu i radionica, pa će dete odmah dobiti hleb u ruke, da ne radi za tuđeg, već za sebe. Sve, sve kako bi drugorođeni Stevan shvatio da je i on prvi u srcu svojih roditelja.

Stevan je iz vojske pisao retko, čak se bunio i da mu roditelji dođu na zakletvu, izgovarajući se kako je Slovenija daleko, tri prevoza trebaju promeniti, bolje da te pare sačuvaju, zatrebaće. Nisu ga poslušali. Da sinu ne odu na zakletvu, to ovaj svet neće doživeti, ići će, pa makar i peške. U svojoj najboljoj odeći, s par metra vonjaloj na naftalin, umešali su se u gomilu ljudi i svi zajedno plakali, dok su njihovi mladići, lepi i mladi kao tek zarudele jabuke, gromovito ponavljali reči vojničke zakletve. A, kada su seli, videli su kako se Stevan izdvojio iz jedne grupe momaka, koje su grlili lepo obučeni roditelji, neki drugi ljudi, u mnogo boljim odelima i sasvim drugačijeg izgleda od njih. Sin im je stalno nalazio razloge zašto mora da se pozdravi sa ovima i upozna sa onima, tek, sa Stevanom su proveli jedva pola sata. Kao da ih se rođeno dete stidelo..... I dok mu je otac davao para, „da mu se nađe“, stigao je da kaže u podosta zapovednom tonu, kakav od njega nisu navikli, kako ni slučajno ne trebaju kupovati plac i graditi bez njega, zemlja je zemlja, nigde neće pobeći. Nije bilo druge, do da pristanu. Redovno su mu slali pakete, a samo su povremeno od sina dobijali – dopisnicu.

Za to vreme se Jovan momčio, cena mu je skočila; ima svoj zanat, vojsku je odslužio, može da se ženi. Vrtelo se tu dosta devojaka, ali se Jovan odlučio. E, sad, koliko je na to uticalo što je buduća mlada već zanovila, za priču nije ni bitno, tek, jasno je bilo da se sa svadbom ne sme čekati, bruka je i velika sramota bila da mlada sa stomakom do zuba ide na venčanje.

Dopala im se devojka, mlada, lepuškasta, uljudna....Od škole nije bog zna šta završila, jedva neki kratki frizerski zanat, ali neka, biće tu dece i bolje je da budu uz majku, nego po obdaništima da se prehlađuju svakih dve nedelje. Porodica sličnog imovnog stanja kao i oni, jedino je mladin otac imao više zemlje.

Nije bilo vremena za dugo čekanje i za par meseci je spremljena svadba. To je bilo u majčinoj nadležnosti. Otac je, radeći ponekad i po celu noć, dovršavao sinu i snajki stan, pravio kupatilo sa belim pločicama, kakvo ni oni nisu imali (još uvek im je masna farba bila pozidovima, jednostavno, za to izdvojene pare uvek su išle za nešto hitnije) i kuhinja, prava sa šporetom i frižiderom, u ulici niko nije imao tako nešto. Malterisao zidove, farbao drvenariju, krečio, koliko se puta desilo da je samo skinuo isprskano radno odelo, presvukao se i išao u fabriku. Pa, kad se vrati kući, opet tako. Nije mu bilo teško, za svoju decu radi, za svoje prvo unuče, da može raj bi im stvorio a ne taj stan, što je mirisao na novo.

Mlađi, Stevan na svadbu nije mogao doći, bar je tako javio roditeteljima. Imaju vojnu vežbu, ma nema ni govora da izostanie i neka im na pamet ne padne da pišu njegovom starešini i mole ga da mu da odsustvo. Neće, kaže, da se izdvaja od drugih.

Svadba ko svadba, bogata i svečana, doduše samo kod matičara, jer je Jovan bio član Saveza komunista, venčanje u crkvi nije dolazilo u obzir. Venčanica, bela kao tek napadali sneg pršič, sa šlepom i čipkom, selo lepšu mladu do tad nije videlo. Nisu žalili svekar i svekrva, njihova snajka mora imati sve što poželi, ma i zvezdu s neba u kosi, iznad vela, ako joj tako padne na pamet. Gosti veseli i darežljivi, nakupilo se i poklona, da narednih 10 godine nikad ne kupe ćebe, šerpu ni komplet za ručavanje, sve u belom porcelanu sa plavim cvetićima, ni ostalog. Bilo je i šuški i to podosta. Čak je i skupo plaćena muzika otišla prezadovoljna, govoreći kako da je ovakvih svadbi više, za 10 godina više ne bi morali da rade. Njih dvoje, premoreni, a srećni, ponosni, a tužni što nisu svi na okupu, dali su sve od sebe da prođe najbolje što može.

**********************************
Smestiše se deca. Od gotovine, koju su dobili, kupili su nameštaj, videlo se da je snajka dobrog, a bogami i skupog ukusa, jer se naizgled povelika suma začas istopila. Kupovalo se najbolje, što su naše fabrike pravile, bilo je tu i podosta stvari iz uvoza i najveći TV u boji „EI NIŠ“. Veći niko u selu nije imao.

Ubrzo posle toga, krenu porođaj i rodi se jedna preslatka devojčica JELENA. Deda i baba oduševljeni, tata Jovan isto tako, nije mala stvar prvo žensko u familiji posle toliko godina. Mama i ćerka su kraljevski dočekane; kako je legla u sveže namešten krevet, dođoše svekar i svekar sa pljosnatom kutijom od crvenog pliša i pokloniše majci svoje unuke komplet nakita od žeženog zlata i dijamanata, za koji su štedeli još otkad se Stevan rodio, iako su snajku bogato darivali na svadbi.

Sve je brzo ušlo u kolotečinu. Eto, potrefilo se da je majka baš neposredno pre toga otišla u punu starosnu penziju, pa vremena ima na pretek. Preuzeće ona sve poslove u kući i oko kuće, snajka samo neka se brine o bebi i neka uživa. Nije morala ni da kuva – pored kompletno opremljene kuhije, baka je svaki dan donosila ručak, samo da se mlada majka ne napreže, da joj olakša. O pranju i peglanju pelena i sveg ostalog što je bilo za mašinu, da se i ne govori. Sve će to baka, govorila je, samo se ti dijete odmaraj, nije lako ni nosit, ni rodit, to zna samo ona koja je to prošla. Baka je svoje podizala sama, ali se snajkica, koju je još od prvog puta, kada je videla, zvala „ćero“, ne sme i neće oko dece i kuće premarati. Nije njoj teško, navikla je.

Završila je četiri razreda osnovne škole, nikada se nije stigla obrazovati, jer pored posla u fabrici, pa kuće u kojoj ne znaš kud ćeš pre, namirivanja stoke i živine, bašte i zemlje, zaspala bi od umora često i kod drugog dnevnika. Onda bi se trgla, uzela da štrika i šije, jer para za „gotovo“ nije bilo, da bi često bivala toliko premorena, da od drhtavih ruku i nogu nije mogla spavati. Ali, iako neuka, glupa nije bila.  Posedovala je mudrost i zdrav razum, ono što se prenosi s kolena na koleno, što se ni u jednoj školi nije moglo naučiti.

Prvo nije mogla sebi objasniti šta je to toliko muči, šta joj stvara takav bol, od kojeg ponekad jedva diše, a grudi je probadaju, kao da joj vile zabadaš i zabadaš. Ništa nije bilo u redu, ma koliko da se trudila.

Jedva da je snajka mogla sedeti, bolovi od epiziotomije su uminuli, kad joj je, prvo pomalo, a onda sve češće počela stavljati primedbe, sve izrečeno medenim glasom, hiljadu muva da se nahvata na njega.......Neka opere još jednom ruke, čini joj se da smrde na štalu.....Ta haljina nije čista, nije li to ona u kojoj ide u baštu.....Jaoj, neka se ne ljuti, oseća joj se iz usta, kad je poslednji put oprala zube....Neka ne ljubi dete, sve je puno virusa, razboleće se.....Je li sigurna da je stavila dovoljno deterženta u mašinu, žute su pelene, maloj se osula guza...I svaki put tako.

Onda je došlo na red kuvanje.....Supa je masna, meso tvrdo, povrće ima čudan ukus....pa tako, nešto je nakiselo, kao da je podgrevano....A i te šerpe, nisu baš izribane, da li je sigurna da ih je dobro oprala....Sve dok  joj sin nije saopštio kako više NE MORA DA SE TRUDI, KUVAĆE ONI SAMI....

Govorila je sebi da svako voli svoje, ako je decu podigla na svojoj kuhinji, ne znači da će se to dopasti i snahi. Ali, bolelo je, kako je samo bolelo. Pa, spremala im je samo najbolje, uvek sveže iz bašte, odricala se svega i jela sa mužem ostatke, dok se ono najbolje ostavljalo za njih.

I nije bila čistunica, utoliko da se tuširala tri puta dnevno. Ali, nikad ni u prvo dvorište, ono gde je kuća, nije ulazila u obući, koju je nosila kod stoke, još u nuzprostoriji je skidala prljavu odeću sa sebe, pa zagrnuta išla do kupatila da se opere. Nikada dete nije uzela u ruke, da se nije prvo izribala, i ručak im je nosila u čistoj haljini, a ne u onoj u kojoj je kuvala.

Bolelo je, poput vatre žive, kao onaj osećaj kad joj nadolazi mleko pre dojenja. Pržilo je celu iznutra. Takav bol nije spoznala ni kad ih je rađala.

Jer, slične takve primedbe, prvo snaha, a onda i sin, upućivali su i dedi. Mora da se opere, smrdi na znoj, na štalu...I nije volela kad deda uzme malenu na ruke, kad joj tepa, ljubi buckaste prstiće.....Odmah je bilo vreme da se presvlači, jede, spava.....Zato, svojim roditeljima nije prebacivala ništa od toga, sve je bilo dobro i valjalo je.....I mamurni zadah njenog oca, onaj od pijenja preksinoć, blatnjave čarape pune rupa, zadaha koji je gušio...Niti majci, koja nije propuštala da nokte maže crvenim lakom, uglavnom iskrzanim, sa sumjivo ispod noktiju......Na svekrvi je osećala zadah svinja, ali joj majčin miris, onaj rumunski, pijačni, u kom se bukvalno kupala i koji je podsećao na sprej za prskanje muva, nije smetao....

Već napeta situacija doživela je vrhunac, kad je malenoj tepala „Jelo, jabuko babina“, da bi snaha, koju je ćerom zvala, bukvalno vrisnula „Ona je JELENA i niko je ne sme zvati JELA. Te vaše seljačke fazone zaboravite, sa MOJIM detetom možete samo kako ja hoću!“

Zgledali su se oboje, očima tamnim kao dva najdublja bunara, u olujnoj noči. Bilo im je oboma jasno da su, pored sina, koji ih više nije ni gledao, niti svraćao kod njih da popričaju, da ih makar pita kako su, treba li im nešto, gube i unuku.

Sin im je bio tu, svakog dana prolazeći kroz zajedničko predsoblje do svog stana, ali je svoje roditelje odbacio. Sada je imao svoju porodicu.

Da im je tada Gospod otvorio vrata nebeska i pozvao ih sebi, pošli bi bez razmišljanja; toliko je crn bio očaj, u kom se se našli.

**********************
Postoji pagansko, staro ko zna koliko, možda i par hiljada godina, verovanje da kada u selu u kratkom vremenskom razmaku umru dvoje i potpuno različitih ljudi, koji se nikad možda nisu ni upoznali, prilikom druge sahrane, u otvorenu raku mora biti ubačena mala lutkica, makar i krpena, krišom, u trenutku kad se nabacava zemlja. Da ne umre još jedan.

Možda je iz istog vremena i izvora verovanje da nesreća nikada ne dolazi sama. Već tri puta.

Mlađi sin Stevan odslužio je svoj dvogodišnji vojni rok i vratio se kući.

Tek što je seo za sto, dok je otac prineo poslužavnik sa petogodišnjom šljivovicom prepečenicom, zakopanoj u hrastovom buretu, a majka se uzmuvala da nahrani gladnog putnika, bez da je pitao roditelje šta ima novo i kako su, zatražio je od oca „onaj koverat“. Koji koverat? Pa, onaj koji su majka i otac čuvali za njegovu kuću, koju su nameravali sagraditi sinu, kada se vrati iz vojske.

Čim ga je otvorio, prebrojao šuštave novčanice, koje je otac u međuvremenu pretvorio u marke, prvo je dobro ispitao koliko je dinara bilo, po kom su kursu menjani, vrteći neprekidno sumnjičavo glavom, kao da je neko sklonio bar trećinu, a onda saopštio  ocu i majci da odlazi na rad u Nemačku. Ovde za njega nema perspektive i ne vidi ništa dobro ni lepo.

Na sva pitanja, molbe da objasni šta se desilo i otkud to najednom sada, dok je majka grcala u maramu, kao da ništa nije ni čuo, rekao je da će mu jedan drug iz vojske, koji ima oca na visokoj funkciji u Miliciji već sutradan srediti pasoš, kartu za voz je izvadio, a nada se da sa njegovom metalostrugarskom strukom neće biti problema da brzo nađe posao, neko mu je (prećutao je ko je ta dobra duša) već okvirno i obezbedio posao u „MERCEDESU“ u Štutgartu.

I ode Stevan. Od stvari jedva da je nešto i poneo, rekavši da te krpe tamo nose samo prosjaci. Već sutradan, gledajući roditelje kao da razrešava tešku dilemu da li da im pruži ruku, dakle o zagrljaju nema ni govora, ili samo kimne glavom, odlučio se za ovo treće, pa izašao, skoro zalupivši vrata kuće u kojoj je proveo život.

Dugo nisu čuli ništa o njemu. A onda im je, polovinom decembra te godine stigao veliki beli koverat, sa nečim debelim unutra, odlepljivan i lepljen ponovo (valjda se neko, videvši stranu marku, ponadao da tu leže neke silne pare), sa BOŽIĆNOM ČESTITKOM. Kada su ga otvorili, ispao je šljašteći presavijeni karton sa puno kuglica i zelenike, ona što se preliva, kada je staviš vodoravno i tekst na nemačkom, koji su morali odneti komšiji  na prevod i onda, konačno, rastumačili čestitku u kojoj je pisalo:

„Dragi naši, Sretne Božićne i uspešnu Novu godnu žele vam LUISE i STEFANN GERLACH sa malim unukom WILLIJEM, koji treba da se rodi za tri meseca!“

Mozgali su i mozgali šta to treba da znači i ko su ti Luise i Stefann Gerlach, kada za njih nikada nisu ni čuli. Neki mutni, slabo čujni, ali stalno prisutni osećaj govorio im je da to ima neke veze sa njihovim mlađim sinom, koji im, se od odlaska, nikada nije javio iz Nemačke, nisu znali ni da li je živ, ali zašto STEFANN, kada je on lepo, jasno i glasno STEVAN.

Na svu sreću, ali još više nesreću kada su sve saznali, ubrzo im je došlo objašnjenje.

Onaj njihov brat, bivši „Šumac“, a sada važni drug, imao je samo jednog sina kog je školovao u Beogradu i koji je, kako je to njegov otac tumačio, imao nesreću da bude student baš te nesrećne 1968.godine, „gde su mu isprali mozak i napunili glavu kojekakvim koještarijama“, tako da ništa nije završio, oca i gospođu drugaricu majku zvao „Crvenom buržoazijom“, ali je zato, kao pravi sin svoga oca, koliko god ga se odricao, pošto više niko nije znao šta će sa njim, a otac mu je imao jako mnogo dužnika, pa ga je smestio na funkciju levog smetala u konzulatu u Štutgartu, gde ga je njegov rođak Stevan, a sada STEFANN pronašao. Za nemačke snobove položaj u diplomatiji uvek imao svoju težinu, ne znajući da to kod nas nema ama baš nikakve veze sa znanjem i sposobnošću, već isključivo sa partijskim pedigreom. Tako da je dotični Svetozar (Tempo mu je bio kum) imao prilike da se vidi sa svojim rođakom, a da onda zabezeknutom i zgađenom stricu sve ispriča.

Dakle, kada je ono u proleće te godine, bivši Stevan došao kući iz vojske, usput prećutavši roditeljima da je vreme u vojsci korisno upotrebio učeći intenzivno 2 godine jezik, pa sa povelikom sumom para i za same Nemce, otišao u njihovu zemlju da se naseli i da radi. Sa takvim znanjem jezika i stanjem na bankovnom računu, odmah je dobio boravak, a zatim i solidno plaćen posao u „MERCEDESU“. Našao je stan, kupio nešto solidne garderobe i onda u nekoj kafančini upoznao sisatu mladu prodavačicu, za stolom sa tri koleginice, došle da se malo provedu posle ARBEIT-a, koja je bila veliki sanjar – njen najveći san je bio DA SE UDA, i to za neko ko joj može obezbediti pristojan standard, bez obzira ko to bio. Kao svoj glavni adut isticala je u prvi plan ogromne grudi, uvek do pola izložene, a zatim satenski glatko lice sa krupnim plavim očima. Dakle, onaj tip lepote koji je privlačan od 18-e do 20-e; toliko otprilike izdrži da se ne nagoji, raskoka, a oči joj postanu buljave.

Pošto se broj raspoloživih kandidata zabrinjavajuće topio, kao poslednju rezervu rezervine rezerve prihvatila je mladog Jugoslovena, sa začuđujuće dobrim znanjem jezika, vrlo pristalom i stasitom figurom i dosta para (bar tako je ona mislila) u novčaniku. Naravno i dobro plaćenim poslom, kao što je ubrzo utvrdila. Već joj je bilo dosta posla prodavačice, radila je od svoje 17-e i smatrala je da je 2 godine na takvom mestu za jedan život sasvim dosta, pa je hladnokrvno zavela zagorelog Stevana, govoreći mu kako ona pije tablete i opasnosti od trudnoće nema, a onda, kad je trudnoća bila izvesna, rekla mu da će se udati za njega pod 2 uslova – prvi, da promeni ime u STEFANN, a uzme njeno devojačko prezime GERLACH, a drugi – da raskine sve veze sa svojima, stavivši mu izričito do znanja kako ne želi da joj se po kući muvaju neki prostaci, čiji jezik ne razume i koji ne znaju da povuku vodu u toaletu.

Dogovoreno – sprovedeno; i tako je rođen je STEFANN GERLACH.             

Pitanje je da li bi Luise tako zdušno ušla u to da je malo bolje poznavala Stevana – njegovu iskompleksiranost, konstantno nezadoljstvo životom koji vodi, njegovu opsednutost za begom u neki drugi svet, gde neće biti Balkanner, već priznati građanin već tada izuzetno jake Nemačke; njegov stid zbog svega što ga vezuje za poreklo iz siromašne seljačke zemlje unutar gvozdene zavese.....Možda i bi, mada ne sa tolikim osećajem zadovoljstva kako je sve bilo po njenom, iako je u toj priči i ona odlično prošla, otarasivši se napornog i dosadnog radnog mesta, gde je robovski radila za 1.500 dojč maraka, pa se udala za Yugosa, koji je svakog meseca donosio kući po 6.000, i kom ni najpijanijem nije padalo na pamet da i jednom godišnje pošalje svojim roditeljima jednu jedinu stotku.

Ipak, pravi pobednik je bio STEFAN GERLACH, a njegovi roditelji su izgubili i svog mlađeg sina, kao da ga nikad nisu rodili ni podigli od 3 kile mesa.
*************************
Dani su se pretapali u mesece, a meseci opet dalje. Živeli su u istoj kući, prolazili jedni pored drugih, a da ih ni sin ni snaha pogledali nisu. Jelena je, dok je nisu batinama, vikom i ko zna kakvim sve pričama odbili od dede i babe, još i umela da im se nasmeši, dok i ona nije počela gledati u drugom pravcu, kada su se mimoilazili. Njih dvoje su, onako krišom, da ono drugo ne vidi, bacili iskosa pogled u njihovom pravcu, očekujući.....bar da ih primete.

U više navrata su preko prijatelja pokušali da ponovo uspostave kontakt sa svojom decom. Kao da su se zidu obraćali, nikakve molbe i ubeđivanja nisu dale rezultata.

I dalje su danonoćno radili, samo što sad više nisu znali za koga.

Ponekad, kad su se klale svinje, on bi krišom do njihovih vrata doneo punu vanglu svežeg jestiva, ne prijavljujući joj, dok se ona pravila da ne vidi. I ona je, kad je kuvala džem i slatko, odnela desetak tegli i ostavila, onda kad on nije bio kod kuće. Pokloni su prihvatani. Roditelji su i dalje bili nepoželjni.

Trajalo je to nekih duge dve godine, kada su primetili sa im snaha opet nosi dete. Još jedno unuče, koga neće moći videti ni pomilovati, kome neće smeti ni da se osmehnu, u strahu od okrenute dečije glavice i praznog pogleda.
Onda su prvo od komšija saznali da im se rodio unuk, pa se kuća ispunila muzikom i pijanim smehom slavljenika, koji su srećnom ocu cepali ko zna koju po redu košulju. Njih dvoje su sedeli u svoja četiri zida, svako gledao u jednu tačku, krijući suze od onog drugog.

Brojali su mesece koliko deca mogu biti stara, zamišljali ih kako pokušavaju da sede, kako im izbijaju zubi, kako uče da hodaju. Oboje su potpuno zanemeli, jer osim onog najosnovnijeg šta treba da se uradi, drugog razgovora nije bilo. A i o čemu bi i mogli pričati, kada je svaka nova reč bila korak po minskom polju.....Svaki pogled na njihovu decu, stvarao je bol poput čupanja velikom čeličnom šakom dugih kandži srca iz grudi. Naživo. Toliko je bolelo.

A onda, onda se desilo ono što ni u svojim najlepšim snovima, iz kojih su se budili sa bolovima u grudima i zvukom sopstvenih jauka, desilo se čudo......Sin prvenac, sin Jovan im se pojavio na vratima.

Nema većih lažova na svetu od roditelja. Koliko god se zaricali da će šutnuti rođeno štene, ono koje ih je za srce izgrizlo, onog momenta kad se pojavi, nasmeši, tog trena popuste iskonskom porivu i priviju uz sebe, kao nekad, kad je bilo nemoćno i maleno.

Njihov Jovan je, široko nasmešen, raširio ruke i krenuo prema njima.

„Majko, oče, daj da više ne budalimo i ne ispiramo usta celom selu. Svi smo grešili, ali vi ste uvek moji roditelji, a moja deca vaši unuci!“

Ponekad, kad su se usuđivali pustiti mašti na volju, nadali su se kako će on ipak doći i zamoliti ih za oproštaj i pomirenje, svako je mislio kako će ostati nem i leden.

Ali, svoje se meso ne jede.

Dok su mu se ruke tako tresle, da je prosuo četvrtinu one flaše rakije, zakopane pre skoro 30 godina, namenjene otvaranju, kad im se rodi prvi unuk, stavio je rakiju sa čašama na sto, a onda drhtavim rukama zagrlio sina.

A ona, skamenjena, uspela se pomeriti i pomilovati rođeno dete po mekoj kosi. Kao onda kad je bio bebac, kad nije hteo zaspati bez njene ruke, dotakao je vlažnim obrazom i zagrlio.

I eto, reče im Jovan, dosta je bilo gluposti, deci trebaju deda i baba, njemu trebaju roditelji a snaji, koju su nekad ćerom zvali, trebaju svekar i svekrva. Neka se stavi tačka na sve i neka se krene od početka. U tom trenutu, tajming je bio savršeno podešen, opet su se otvorila vrata i ušla je snaha sa decom. Devojčica se stidljivo držala majci za nogu, još uvek nepoverljiva, dok je mališan gegutavo krenuo prema baki i stavio joj glavu u krilo. Sve je delovalo tako stvarno. A možda su u tim trenucima bar ovih svoje odraslih, snaha i sin, zbillja osećali ono što su pokazivali.

Godine jada, ćutanja, očajanja razvejaše se u trenu. Kao da je neko sat vratio najedom unazad, za tili čas je sve bilo kao u srećna vremena.

************************
Kao prvi korak u novom životu, predloži Jovan da svi zajedno odu na sladoled. Neka vidi selo da su opet prava, složna kuća.

Postoje neki lepi trenuci, kada smo svesni da neće dugo potrajati, iako uporno sebe ubeđujemo da će tako biti neprekidno, da smo to zaslužili.

Ili je to ono uporno verovanje, da sve ima svoj kraj, da je loša vremena odnela bujica iza nas, sve što nas čeka i na šta nailazimo MORA biti daleko lepše, no ono što smo preživeli.

Ne znam. Nikada tu čovek ne može biti dovoljno pametan.

Uglavnom, posle godina tavorenja i samovanja, opet su imali prilike radovati se svojoj krvi. Unučići su bili divni, kao da su jedva dočekali sve to, kao da su i sami osećali da nešto ne štima, nedostaje, ma koliko mali bili.

Odoše oni na taj čuveni sladoled. Deca uživaju, raduju se, sin i snaha raspoloženi, a njih dvoje u raju. Šta može biti lepše, no biti sa svojima, gledati ih, radovati im se, uživati u njihovoj sreći? A, nakon toga šetnja glavnom ulicom, kupovina igračaka za decu, mirisa za snahu, kaiša koji joj sin gledao već godinama, a uvek mu bio skup. Ne može novac zameniti sreću, ali može priuštiti radost poklanjanja onima koje volimo. Svako od njih dvoje je imao, sakriveno samo od sebe, ponešto što je godinama čuvao, nadajući se da će ipak nastupiti trenuci, kada će imati kome pokloniti.

Ni naredni dani ništa manje nisu bili lepi. Otišli su, svi zajedno, na čardu na Dunav, gledali brzu vodu i topli vazduh, što treperi iznad nje....Zapalili sveće za svoje drage u crkvi sa jednim od najlepših ikonostasa u Vojvodini.

Istinski su oboje bili nesrećni, kada im je sin saopštio da vodi porodicu u banju, na nedelju dana. Ugovoreno i uplaćeno odavno, eto, da su znali, platili bi i njima, pa da svi idu zajedno.

Vratili su se konačno kući, a sto je otežao od đakonija, koje je spremila za svoju decu. Dugo su putovali, umorni su, sigurno i gladni, prijaće im prava domaća hrana. Kad, ono, dolazi Jovan sam.

Sve se nešto snebiva, započne razgovor, pa menja temu, dok mu na kraju ne reče otac da kaže o čemu se radi, zabrinuo ih je, valjda nije neka nevolja....Ćuti Jovan, pa se ipak odluči.

„Znaš tata, razmišljam eto, deca rastu, treba im prostora, a i hteli bi neke stvari u kući da menjamo. Ma, pusti, ženska posla, ovoj mojoj se dopalo neko novo kupatilo, neka kada sa pumpama, ti legneš, ono te masira, dobro, kažu, kad si umoran...Vidi, ima i za to rešenja, ali ja ne mogu sam, treba mi tvoja pomoć, vaša pomoć,“

„Sine – majka će – imamo nešto što smo uštedeli, sve je to vaše, za vas smo i skupljali!“

„Ma, slabo je to majko, ostavio bih vas bez pare u kući, ne mogu! Ali, ima jedno jednostavnije rešenje – evo, kod nas u firmi sada daju stambene kredite. Dug rok otplate, par godina trpiš, pa onda pojede inflacija, zaboraviš i da si podigao kredit. A ja bih mogao, znate, mogao bih kod onog što drži građaru dobar deo kredita da unovčim, pa bi taman imali dovoljno para da uradimo sve što hoćemo. No, ima jedan problem – da bih dobio kredit, moram imati nešto na sebi, a cela ova kuća je, ćale, na tvom imenu, ne mogu ja sa tim ništa napraviti.“

Otac zastade, malo suzi oči, vrati prinetu šolju kafe na tanjirić, a da ni otpio nije. „Šta ti to, onda znači sine, reci, nemoj ko mačka oko vruće kobasice?“

„Pa, evo ćale – nastavlja Jovan – ako bi mi ti poklonio deo kuće, sve bih to mogao rešiti u desetak dana, Onako, samo na papiru, moram nešto imati na svom imenu. Nego, ako mi hoćeš pomoći, ima tu jedan advokat u blizini, ja onako sa njim razgovrao, reče biće ceo dan u kancelariji, pa ako imaš volje, možemo mi to brzo obaviti.“

Ništa više nije trebao reći, Umesto odgovora, otac mu odmah ustade; ako je čovek rekao da može danas, ne treba odlagati, neka se to već jednom sredi. Kad se uhvatio za novčanik da proveri hoće li biti dovoljno para, umiri ga Jovan jednim pokretom ruke, neka ne brine za plaćanje, sve je on već dogovorio.

Kada ljudi nešto odluče, ništa nije ni teško ni komplikovano. Krenuše oni u advokatsku kancelariju, kad ono – sa njima ide i snajka. I njena firma daje te stambene kredite, lakše će ih otplatiti zajedno, samo mora deo kuće biti i njen.

Već se to njemu ne dopadne, do sada o toj celoj priči nije bilo ni slovca, ali, obećao je sinu, oženjen je, ima decu sa tom ženom, zar igra neku veliku ulog da u ugovoru bude i ona, teši se on, dok mu uz kičmu hladni trnci šetaju.

Brzo bi sve gotovo. Ugovor već pripremljen, on bi da pročita, advokat se negde žuri, ali, hajde, neka bude kad je navalio. Kada je video da je predmet ugovora o poklonu cela kuća, podjednako na sina i snaju, zastade sa potpisivanjem. „Nismo, sinko, ovako pričali, ti prvo reče da uzimaš kredit sam, onda odjednom upada i žena, a sada ja treba da pola moje muke poklanjam njoj!“

Zagraktaše oboje kako komplikuje život, to je samo papir, biće bolje svima, a ne može bez tog njegovog potpisa. Neki ga loš osećaj prožima, ali, ipak odluči da potpiše. Da ne bude“komplikator“, kako mu oboje onako uglas rekoše. Šta tu pravi nauku od običnog darovnog ugovora? Naravno, njihov zastupnik je celu stvar predstavljao samo kao čistu formalnost, gledajući neprekidno na sat, kasni, reče, već poviše.

Ono što su potpisali, sutra overiše u sudu i za manje od 24 sata ostadoše on i žena bez svega, što su stvarali poslednjih 30 godina. Jeste da je na papiru, jeste da papir sve trpi, ali opet......ne može se odupreti onim hladnim žmarcima, koji mu se već po celom telu raširili..... Zna da nešto nije u redu, a nije mu dovoljno jasno šta.
******************
Valjda se ni mastilo na pečatu overe ugovora nije osušilo, kada je nagrnulo mnoštvo majstora, a na dvorištu počeo istovarati pesak, šljunak i još gomila nekih kutija, sve građevinski materijal. Oni paze na decu, kuvaju majstorima i nadgledaju ih, pa im isprva nije ni palo u oči što sin i snaha samo negde jure, osim što pokupe decu, da ih odvedu na spavanje; vremena više ni za razgovor nemaju. Jedva se moglo disati od prašine i sveže boje, stvarno je obnavljano sve što se moglo napraviti drugačije, a da se ne ruše zidovi. Onda je počeo stizati nameštaj, italijanski, iz kataloga, takav su jedino na TV-u videli. Lepo se sve to uradilo, milina za pogledati.

Samo....Nešto u vazduhu nije bilo kao pre.

Opet su krenule primedbe o obaveznom izuvanju, još pred ulaznim vratima kuće, makar kad se iz radnje vraćaš, snahi su zasmetale ruže, koje je njena svekrva zasadila čim su raščistili ono prvo staro gradilište, pa ih, bez da i obavesti, sve posekla i povadila. Unučiće je opet čuvala druga baka, snahina majka, „da se majka ne premara, nešto je ubledela u poslednje vreme“, kako objasni Jovan. I još mnogo drugih naizgled sitnica, prvo ih ne primetiš, a onda najednom shvatiš da je sve drugačije. Izgleda da onaj ugovor ipak nije bio „samo papir“, nisu se više osećali svoji na svome. Pričajući o ovim dešavanjima, pitajući se usput da nisu možda preterali i sve pogrešno protumačili, neko je od njih dvoje spomenuo komšije starosedeoce, koji su uvek govorili: „DOK DIŠEM, NE PIŠEM“.

Tamni vilajet. Kako god da postupiš, uvek ti bar jedno kajanje ne gine.

Bilo je kasno popodne, sedeli su ispod oraha i pili kafu, kad je na kapiju došao muškarac iz mesne kancelarije, onaj koji raznosi svu zvaničnu poštu. Znali su oni njega još poodavno, samo što nikada posla sa njim nisu imali. Za sve meštane je uvek bio primer dembela koji se uvalio u državnu službu, jer je radio kad je hteo, nikada ga niko nije mogao nahvatati gde je, usred radnog vremena je uredno išao traktorom da nešto poradi na njivi, a sudsku i drugu zvaničnu poštu, onu koja se uručuje samo lično, držao je u torbi po mesec i više dana, a onda bi samo zakačio koverat na kapiju. Jedino je bio uredan kod primanja plate.

Ušao je i dvorište, dao im debeli plavi koverat, napomenuo da se unutra nalazi i poziv za sutršnji dan i još brže nego što je ušao....odmaglio. Skoro pobegao.

On je otvorio  koverat, tražeći usput naočare, uvek negde zaturene. Onda je gledao i gledao, ne progovarajući ni slovca, pa kad mu je žena skoro istrgla hrpu papira iz ruke, jer ni na jedno njeno pitanje nije odgovarao, ustao, zapalio novu cigaretu, pa opet seo, pitajući se glasno da li je ovo sve samo ružan san i je li moguće da se sve ovo dešava.

Jednako je reagovala i ona – zanemelo i potpuno izgubljeno.

Dakle, dostavljač im je uručio TUŽBU ZA ISELJENJE I PREDAJU POSEDA, sa pozivom za glavnu raspravu, zakazanu za sutra. Tuženi – ON I ŽENA.  Tužitelji – NJIHOV SIN I SNAHA.

Lepo tamo piše, crno na belo, kako su tužitelji vlasnici nekretnine – KUĆE u ........, tuženi NEOSNOVANO koriste prizemlje i dvorište.............pa, posle par strana teksta stoji predlog da sud donese presudu, po osnovu koje im se nalaže da NEKRETNINU PREDAJU TUŽITELJIMA, SLOBODNU OD LICA I STVARI, SVE TO U ROKU OD 15 DANA, POD PRETNJOM PRINUDNOG IZVRŠENJA.

Ni da im je na stolu stajala bomba-kašikara, sa odvrnutim osiguračem, ne bi bili u većem šoku.

Sedeli su tako, skamenjeni i nemi, dok se za nekih pola sata prenuo prvi on, pa nekako istisnuo kroz pomodrele usne: „Ženo, to ti je što ti je, hajmo mi tražit advokata.“

Naravno, nije dolazio u obzir onaj koji im je pravio ugovor. Čuli su oni za mladu advokaticu, ima kancelariju u blizini i svi su o njoj lepo pričali....Nema puno godina, ali se bori za svog klijenta, uporna je, zna, ume da sasluša...Ako neko može pomoći, to je ona.

Kako su došli u njenu kancelariju, par ulica dalje, nikada ne bi znali ispričati. Sećali su se svoje kapije, kada su pogledom obuhvatili dom, koji više nije njihov...........i tablu sa oznakom ADVOKAT.

Srećom, zatekoše je i to samu, drugih ljudi nije bilo. Kada ih je videla, onako ubledele, uzdrhtale i uplakane, odmah im je rekla da sednu, vruće je napolju, umorili su se; pa, rekavši im da je sačekaju nekoliko minuta, vratila se sa dve čaše hladne vode i skuvanom kafom. Nije htela ni da priča, dok se malo nisu smirili, čitajući ono što su joj dali.

Uz tužbu je bio priložen i ugovor o poklonu. Proučavajući ga, jednom, pa onda ponovo, upitala ih je zašto u ugovoru nema odredbe o DOŽIVOTNOM PLODOUŽIVANJU u korist njih oboje? Šta su mogli da joj odgovore, osim da je potpisao ono što već bilo pripremljeno, a da za to pravo....kako li reče....uživanja.... nije ni znao, niti mu je iko, pa i onda kada je potpisivao i overavao ugovor, bilo šta o tome rekao.

Uzdahnula je i onda im rekla da stvar nije jednostavna, ali je više komplikovana ljudski, budući da ih tuže njihov sin i snaha, a što se pravnog dela tiče, budući da je to darovni ugovor, on se uvek tužbom može opozvati zbog grube neblagodarnosti.

On, koji je dotad nepomično sedeo, naglo ustade sa stolice, uhvati se za košulju, raskide je obema rukama, otkrivši mršave grudi.......“Šta to pričaš, dijete, znaš li ti šta uopšte govoriš?! JA DA TUŽIM ROĐENOG SINA, JA?! Da se popišam na ono što sam dao? Pa, prije bih sebi sam presudio, ovo srce golim rukama iz grudi iščupao, no što bih to uradio!“

Uzalud je pokušavala da ih smiri, da ih ubedi kako to ne znači da će uzeti ono što su dali, već će jedino sebe obezbediti, da ih niko, dok su živi, ne može terati napolje.

Nije vredelo. Potpisali su oboje punomoćje i dogovorili se kada će se sledećeg jutra videti ispred suda.

*************************
Narednog prepodneva, nešto ispred 9 sati, kada je trebalo biti održana rasprava, stajali su sa svojom advokaticom ispred sudnice. Njih dvoje, savijeni, zgureni, crni od očajanja, crvenih očiju od neprospavane i proplakane noći, ostareli najednom 20 godina. Dvoje staraca, koji jedva stoje. I kojima se ceo svet srušio.

Onda su pored njih, sa svojim advokatom, prošli sin i snaha, pa stali desetak metara dalje. Još dok su bili u neposrednoj blizini, pokušala je mati da dodirne sinu ruku, zaustivši nešto, ali on samo prođe. Ni ne gledajući ih. Ni pored đubrišta ne bi tako išao, da okrene glavu, kao što je ignorisao i pogledom i pokretima ljude, kojima život duguje. I sve što ima.

Uzalud je pokušavala da ih uteši, govoreći im kako se sve to mirno može rešiti. Kao da je zidu govorila. Stajali su bez reči, naslonjeni jedno na drugo, dvoje ljudi kojima se svet srušio i razbio u paramparčad.

Tek tada su shvatili da su izgubili preostalog sina. Dakle, dvojicu su izrodili, a sada nemaju više nijednog.

Nije dugo trajalo, ali je i vazduh u sudnici otežao od njenog plača, dok je on, bled kao tek ugašeni kreč, nepomično gledao ispred sebe. Tužitelji su bili neumoljivi – to je njihovo, napolje i gotovo. Nema tu mnogo priče.

Kad je Jovana mati, uspevši da skupi snage, upitala šta će oni sada i GDE ĆE, kao da prodaje krompir na pijaci, hladnokrvno joj odgovori da mogu gde god hoće, eto, ima imanje njegovog dede u starom kraju, stric je sam, pa baš mogu kod njega. A i trebalo bi, star je, mora se neko o njemu brinuti.

Ćuti sudija, daktilografkinja krišom briše oči, nešto se baš zaradila nekim papirima.....Onda uspe njihova advokatica da ishodi rok za odgovor na tužbu, uručena im je tek juče, a možda se desi da dođe i do nagodbe; pa nisu to ljudi nepoznati, svoji su, sude se sa ocem i majkom. Sudija, očito i sam potresen, odmah je zakazao novo ročište za pet meseci. I preporučio da se nagode, da nađu neko kulturnije rešenje, nego da iseljavaju rođenog oca i majku.

Na to Jovan samo prezrivo otpuhnu, uze ženu za lakat, pa brzom brzinom izađoše napolje, dok ovo dvoje još nisu mogli ni shvatiti zapravo šta je to bilo....Ustadoše teško, pa, pozdravivši sudiju i onu ženu za pisaćom mašinom, nekako potrefiše izlaz, kroz vrata koja im je držala advokatica.

Nikada ta parnica nije završena. Bar ne sudskom odlukom.

Nije prošlo ni dva meseca, kada se on, čisteći već napadalo suvo lišće, a da jesen još nije najavila svoj dolazak, srušio, bez uzdaha, bez jauka, pa posle nekoliko trzaja, umirio. Pritrčala mu je, dozivajući ga, zagrlila, dok se život u njemu gasio i duša lagano napuštala izmršavelo telo. Njeni vriskovi i plač privukoše komšije, koji su odmah zvali hitnu pomoć. Stigli su već posle nekoliko minuta, prišli mu, lekar mu izvrnuo kapak na sklopljenim očima, stavio stetoskop na grudi i samo odmahnuo glavom. Umro je još i pre njihovog dolaska. Mogao je samo konstatovati smrt.

Selo nije imalo kapelu, pa je, nakon što ga je sama okupala i obukla u svečano odelo, ono koje je poslednji put nosio na Jovanovoj svadbi, stavila na odar u njihovoj spavaćoj sobi, onoj gde im je oboje dece odraslo.

Nije primećivala ni svet, koji je najednom ispunio sobu, niti čula izjave saučešća. Niti plakala.... Sve su joj suze presušile u poslednja dva meseca, a poslednju je pustila kada je shvatila da je napušta njen čovek.

Komšinice su organizovale i posluženje, a sahranu je valjda prijavio i pripremio Jovan, odjednom sav raskukan za jedinim ocem, najboljim čovekom na svetu.

Mlađi Stevan, pardon, HERR GERLACH nije mogao doći ocu na sahranu. Poslao je telegram u kom je napisao da bi se draga LUISE jako potresla.

Stajala je pored iskopane rake, dok su sahranjivali čoveka, sa kojim je život provela, znajući da nikada više, ako je Bog kazni, pa ga nadživi, neće moći zaboraviti zvuk popadale zemlje po sanduku.

Jovan i snajka su se gušili od glasnog plača i ponekog ispuštenog jauka. Ko zna, možda i jesu osećali bol. A možda su tek tada shvatili da svaka želja ima svoju cenu, pitanje je samo može li se i čime platiti.

Zato, valjda, ni nije mogao verovati da niko od onih silnih ljudi na samoj sahrani, a došlo je valjda celo selo, njegov poziv da dođu na daću i budu sa njima u njihovom preteškom bolu, nije prihvatio. Svi si otišli bez pozdrava.

Ona je, vrativši se kući, koja više nije bila njena, niti ju je takvom osećala, celu noć preležala na onim njihovim spojenim krevetima od orahovine, još starim švapskim, dobijenim od nekoga ko je menjao nameštaj, gledajući u beli plafon i onu tanku, jedva vidljivu pukotinu, nastalu od ko zna kojih radova u potkrovlju, kao da je u tom sićušnom prostoru sve što joj je preostalo. Zjapio je prazninom njegov jastuk pored nje.

Kada je izjutra Jovan promolio glavu kroz vrata, reče mu je da joj se više nikad ne obrati. Izgubio je on i oca i majku onog trenutka kada mu je palo na pamet da ih istera iz rođene kuće, sagrađene od onog što je sve kroz njihove ruke prošlo. I čiju su cenu oni izgrcali.

Nikada više, nakon toga, reči sa Jovanom, koga više sinom nije zvala, nije progovorila.

Živela je u nekom čudnom sivo-crnom vakuumu, gde je jedino znala šta je još ostalo, što mora uraditi. Utrnula, otupela, bez suza i bez reči.

Dala je svom mužu nedelju dana.

Onda je skupila još ono para, što se našlo u kući, otišla kod kamenoresca, naručila i platila nadgrobni spomenik sebi i čoveku sa kojim je život provela i decu izrodila.

Brzo je došlo 6 nedelja. I to je obavila, spremila bogatu trpezu za one koji će doći da isprate dušu čoveka koji nikada zlo nije ni pomislio, a kamoli učinio. Bilo je to i tužno i svečano, sa tek nešto manje ljudi nego na sahrani. Čudno je izgledala ona, s jedne strane, a Jovan i snaha s druge strane humke, prekrivene cvećem. Kada je Jovan pokušao stati do nje, bez reči je prešla na suprotnu stranu. Onog mlađeg opet nije bilo.

Sve, koji su došli u tihu kuću, dočekala je i poslužila. Čak je uspela i da priča o svom mužu – kako su se zagledali, uzeli, došli u jedan drugi svet. Kako su se kućili.....Jedino o deci ni reči nije htela prozboriti.

Konačno su se svi razišli.

Izvadila je iz ormana odeću, koju je već pre par nedelja pripremila i stavila je na krevet. Pored njih je u kovertu ostavila slike za spomenik i novac za sahranu, poslednje što je još imala, zajedno sa burmom, koju 3o godina sa ruke nikad nije skinula i zlatnim lančićem sa krstićem, poklonom od muža za 10 godina braka. I dodala veliku žutu voštanu sveću, zamotanu do polovine. Nadala se da će neko razumeti šta je želela.

Jesen je već dobrano počela pokazivati zube; kroz mračnu noć fijukao je vetar, noseći kišu. Prava noć, pomislila je.

A onda je, iz kutije, sakrivene duboko ispod kreveta, izvadila već odavno pripremljen konopac, kupljen nakon što je sahranila svog muža. Napravila je omču, vukući je par puta da isproba čvor.....Dovukla hoklicu do zida, gde su pri vrhu bile celom dužinom cevi od centralnog grejanja, prebacila konopac preko gvozdenih cevi, stavivši sebi omču oko vrata....Onda je zastala, zagledala se u venčanu sliku iznad bračnog kreveta; njih dvoje mladih i lepih, punih nada i snova. Onda se kratko pomolila, čak ni ne trudeći se da prizove lice svoga čoveka u sećanje. Nije trebalo, njega je ionako stalno videla, svaki put kad bi sklopila oči.

Nije se dugo trzalo telo, na čvrsto vezanom konopcu, pored odgurnute stolice. Samo je u očima još bilo malo svetlosti, dok i ona nije uminula.