UGOVOR

Uh dete, ala je ovde kod tebe visoko.....pardon, gospođo doktorice. Tako sam se zadihala, da već ni ne znam šta govorim. A mladi ste, nećete mi zameriti, tu ste negde godina moje ćerke..... nisam ni svesna šta govorim, naročito kad ovako ostanem bez daha kao sada.

Voda, pa još ladna....hvala Vam, osećam kako dolazim malo sebi. Jeste, ponela sam ja flašicu u tašni, al se brzo ugrejala, ko da topli čaj pijem....Pa još kafa, stvarno niste morali, ne bih da vas zatruđujem....Može, može šećera, pokušavam skinuti te kile, ali gorku kafu ne mogu popiti, makar umrla istoga trena.

Dete moje, vratila si me iz umirućih. Pa, ako još imaš vremena, kako smo se dogovorili, valjda ću odavde otići olakšane duše. Izvini, ja opet zaboravila da Vas ne mogu tako zvati, ali.....nekako mi lakše, ako to sve nije toliko zvanično. Valjda ću onda naći snage da Vam sve ispričam.....Mogu Vas tako zvati? Hvala Vam, niste svesni od kada se sa nekim pametnim i normalnim nisam čestito izdivanila. Ovo neće baš kratko trajati, ali ne brinite, sve ću ja to platiti. Ne, ne, dete moje to je tvoj poso, tvoj lebac, nauči da ceniš svoje znanje i svoje vreme, iz rođenog ti iskustva govorim.

E, tek sam sada došla do vazduha. Proklete kile, muke mučim da ih skinem, ceo dan gladujem, a onda me uveče uvati kriza.....valjda bi i masno ćebe pojela, samo da se malko pospe šećerom. Reko mi doktor da mu ne dolazim na oči dok ne skinem dvadeset kila – hej, zna li on kolko je to? I ko da je to tako lako. Brstim preko dana, jedem onu ranu za ptice, sve mi muka kolko je bljutavo, ali sve – sve, dok se ne smrači. Onda mi se valjda počnu vraćati sve uspomene, na prsima mi teško, daha skoro i da nemam.....Šta da radim, jače je to od mene – moram onda pojesti nešto slatko, tek onda progledam na oči.

Pa dobro....da mi onda krenemo.

*********************

Znaš, imali smo moj pokojni Jova i ja posla sa advokatima. I ne mogu grešiti dušu, sve je to bilo dobro urađeno, al.....nekako mi je to previše zvanično, hladno, već mu vidim u očima da smo svoje vreme potrošili i kad ćemo već jednom da idemo......Radila si ti ćerki moje drugarice nešto.....razvod li beše, ne znam, nije ni važno.....I ona mi rekla da dođem kod tebe, da imaš strpljenja, nikad ne požuruješ, pa ko velim – eto, neću pogrešiti ako dođem kod tebe.

Pa, da ja krenem sa pričom, kako sam počela, stići ćemo do onog pravog kad već sunce dobro zapadne.

**********************

Izrodili smo moj pokojni Jova, Bog da mu dušu prosti, mnogo je dobar čovek bio, samo jedno dete, ćerku. Hteli smo još, al.....teško je išlo, par puta sam pobacila, a i teško ostajala trudna.....

Nije mi ostalo još mnogo na ovom svetu, ali jedno nikada neću razumeti – oni, koji ih žele, ne mogu  ih imati. A oni drugi, oni što samo frljaju dete za detetom, nije važno hoće li imati krova nad glavom i leba i na leba za tu silnu decu, koju porode, vrljaju ih kao....uh, bolje da ćutim, grešna sam kada ovo i pomislim, ali ću umreti sa tim grehom na usnama – Zašto?

Kad smo je izneli iz porodiliša, ljuta zima bila i sneg do kolena (nema više toga, dete drago, sve se izopačilo, pa i vreme), vetar ledi na sve strane, a nas sunce ogrejalo, kad smo posle tolko muka dobili naše čedo. Pa još curicu, iako se on pravio kao malo razočaran, govorio da je hteo sina. Prvi put je video kroz onu gustu žicu na prozoru, ko da smo u zatvoru bile, niko nije mogo videti dete, pre nego što ga otpuste iz porodilišta. A on, kao nešto ćutljiv i neraspoložen, dok ja osećam, kolko god da sam mu jedva lice videla i slušala ga kako viče ispod prozora, kako se topi od miline. Zato ga nisam ni slušala, znala sam kolko je srećan i da mu se pod kožu uvukla, još od trenutka kada je prvi put uzeo na ruke.

Gledam te filmove, pa se čudom ne mogu načuditi – otac, muškarac, pa je pored svoje žene kad se porađa. Bože me prosti, znam da sam grešna, al, što ne ide, to ne ide, pa nek mi kaže kogod šta oće. Hajde, molim te, di je to za muško – ono jaukanje što traje satima, krvi na sve strane, nema lakog, a naročito lepog porođaja. Pa, još kad ih vidim našminkane, malo ih poprskaju, kao deluju oznojane....malko ukću, malko stenju i – već dete rođeno. Ima ti da se napatiš, dok ga ne vidiš, ne čuješ mu plač, prebrojiš mu prstiće, uveriš se da je zdravo rođeno....Ovako ispada da se teže zub vadi, nego porađa, a uvek su naše žene govorile kako je smrt najbliža ženi, dok donosi novi život na svet. Al, opet se ja rasplinula, to mi je Jova uvek spočitavao i pito me mogu li pričati kako sam bila na pijaci, a da ne nabrojim sve koje sam srela, pa raskopane ulice, pa auto na auto.....Nego, da mu kažem šta sam kupila i gotovo. Sve ja to znam, al....opet ne znam, nisam pametna. Možda zato što sam tolko sama, samo sa prvim komšijama mogu uz kafu da se ispričam. Inače – hladni i mutavi oni zidovi, guše me, ko što će me ovo moje srce ugušiti jednog dana. Pa, nije mi žao, vreme mi je već. Naživela sam se, bolje da je bilo mnogo kraće, štošta bih muka i jadova sebe poštedela.

Od prvog dana, kad smo je doneli u novi stan, onaj što ga je kupio moj otac za unuku, nije plakala duže od 5 minuta. Mažena i pažena, lepo je rasla. Tek možda malo grčeva, onih, što ne mogu obići novorođene bebe, inače, nikada ni prehladu nije imala, jer je nisam htela dati u obdanište, ostavila sam posao da budem uz nju dok ne napuni 5 godina. Moj mi tata davao platu, jer „žensko mora imati svoj dinar", uvek je tako govorio, onako krišom, da ga Jova ne čuje.

Kako joj se ugađalo, i nije bila razmažena. Umiljata, uvek nasmejana, spremna da se mazi, pametna.....ništa joj nisi mogao odbiti. Bila nam je svima na sreću i radost – Jovi i meni, mom ocu i majci, Jovinim roditeljima.....

I posle, kad je krenula u školu, uvek je bila najbolji đak, pitoma i dobra prema svima, duševna i osetljiva....koliko smo samo njenih stvari ispoklanjali drugima, ponekad i ono što nije stavila na sebe – nije mogla podneti da neko nema. A teška su to bila vremena, dete moje, svi su bili siromašni, mršavi, da ne kažem izgladneli. I da si imao od čega, nisi imao gde kupiti.

Svega toga je naša jedinica-ljubimica bila pošteđena. Nije morala čak ni da poželi – mi smo joj svi naslućivali želje i potrebe.

*************************

Moram ti objasniti – moj otac je bio dobrostojeći čovek pre onog velikog rata. Došao je iz pune, gazdačke kuće, sa nekoliko stotina jutara zemlje, da šegrtuje i uči krojački zanat. Uvek je to voleo, znao da ima najviše smisla da svojim rukama stvara lepotu. Sreća da nije bio jedinac, pa ga baba pustio, nek ide, ako je tako zapeo. I još mu, kada je završio zanat kao najbolji u grupi šegrta, kupio lokal, jer „drugačije se radi i stvara, kada radiš u svom, kada ti kirija ne visi za vratom“. Čak ga je, kad je već steko prakse, poslao u London, kod njiovih krojača, jer se tamo najbolja i najskuplja odela na svetu prave i svaki pravi gospodin mora imati bar dva odela, koja su šivena u Bond Stritu.

I u Engleskoj se moj baba snašo, ko da je tamo rođen. Da nije bilo bake i mene, koje smo ga čekale kod deke, mislim da bi i osto, tolko je voleo Engleze. Pa, ne čudi me, trebalo mu je par godina da od ostarelog šefa preuzme radnju, da ima 30 svoji radnika, da dobro radi i još bolje zaradi. Bio je čuvaran, spavo je u malom stanu iznad radnje, svaku je paru štedeo, nije razbacivao na piće i kurve, da prostiš. Vratio se jeseni pred rat i tu nastavio sa šnajderajem, ali sada je imao ime i ugled, iz Beograda i Pešte su mušterije dolazili kod njega. I odma je uredio i uglanco taj svoj lokal od ušteđevine, pa još i plac blizu Dunava. Hteo da napravi veliku kuću, kako dolikuje čoveku njegova ugleda, pomogao bi mu i njegov baba. Nije to mala stvar kad ti dete, otišlo sa zemlje i od stoke ima jednu od najlepših kuća u gradu.

Al, dok je on uhodavo posao, nabavljao štofove i sve što ide uz odela, nije stigo te godine. Na proleće će graditi, govorio je, kad omekša vreme. I – dođe taj prokleti rat, on pokupi mamu i mene, ponese sa sobom svu robu, koju je imao, pa će graditi kad dođu bolja vremena. Ima za  kuću vremena, plac neće pobeći nigde, pa je promenio planove. Sva sreća što je tako uradio.

Mene je najviše voleo na celom svetu, valjda ni kap kiše nije smela pasti na mene. Ne znam, valjda me se uželeo, jer me ostavio sa majkom, još ni nogicom nisam kročila, a vratio se, kada sam već uveliko išla u školu. Njegovo krilo je za mene bilo najsigurnije i najlepše mesto na svetu....i onaj smireni glas, suza, koju bih ponekad osetila, dok bih mu ljubila ruke, izbodene od igala. Jeste, imao je on dosta radnika, ali se uvek vodio onim da, ko hoće da naredi, mora znati i da uradi.

I njemu možemo zahvaliti što taj rat nismo tako teško prošli, ko mnogi drugi. Radio je zemlju sa braćom, bilo je i stoke i pun živinarnik, pa je mama barem dvaput mesečno išla vozom u Beograd, sve oko sebe zamotavala kobasice, mast, slaninu, jer je kupaca bilo kolko poželiš, a plaćanje uvek u zlatu. Glad ne pita kolko ti je važno ono što si ostavio za teška vremena – moraju ljudi od nečega živeti, moraju se deca naraniti. Bila sam mala, nisam tada znala da je ona svaki put imala glavu u torbi, jer je crna berza kažnjavana streljanjem. Kako je tata pušto, to nikada neću razumeti. Valjda je mislio da mama, kao dobro obučena građanka, nikom neće biti sumnjiva. Valjda.

**********************

Smori ja tebe dete, al....trebaš sve to znati, da bi me razumela i dala mi pravi savet. Kolko pričam tebi, tolko i ja sebe slušam, nekako, sve mi drugačije izgleda kad čujem svoje misli. Jer, već godinama jedva spavam, razjedaju me sumnje jesmo li dobro uradili, kolko smo sami skrivili, ako jesmo....i dal smo zaslužili ono što nas je snašlo. Moj se Jova spasio, umro je, Bog da mu dušu prosti pre 3 godine, srce mu prepuklo od jada i muke. Ostadoh ja sama ko panj, kad voda opadne, pa ko šta radi, a ja raspravljam sama sa sobom i jedem sebi džigericu. Kolko god da učiniš, sve je izgleda malo i kako god da uradiš, jedno ti kajanje ne gine.

Ali dobro.....skratiću priču, kolko god budem mogla.

************************

Elem, kad se rat malo smirio, vratismo se mi. Tati kreno poso, sve se išćuđavo kako je to moguće, kad je svet osiromašio i nema se ni od čega prehraniti, a kamoli šiti odela. Ali, zato je dobio druge mušterije.

Gospoda drugovi, oni što su se prvi dokopali najboljih kuća, valjda im nijedna nije bila prevelika, rešili da, kad već moraju stalno biti u uniformama, daju da im se šije po meri, jer se navek znalo ko kupuje gotovo, a za koga se radi posebno. Pa se brzo i podgojili, valjalo je sakriti stomake, koji su brzo rasli. Niko to bolje nije znao uraditi od mog tate, naučio je on još u Londonu kako se podgojeni gospodin može napraviti lepim i stasitim. I ne mogu da kažem, oduživali su mu se lepo, nisu ni pitali šta košta, samo da je gotovo ako može, još juče. A tati baš počelo nestajati onih zaliha, koje je dono iz Engleske. I kad su mu dozvolili da kupuje u tim, kako li beše....da, diplomatskim magacinima, za sitniš je mogo dobiti najbolje štofove, svilu, flanel, šta ti duša poželi. Još je i kuću opremio, koju je za godinu dana podigo pod krov, najboljim nameštajem, tepisima, lusterima. Sada smo konačno bili u svom, sami.

Tu negde pred kraj rata, dođe tati u radnju jedna žena, vodi sa sobom mršavog plavušana, momka od nekih 16 – 17 godina, pa ga moli da primi dečka za šegrta. Vredan je i poslušan, kaže ona, sve će raditi u radnji i oko radnje, takvog momka neće skoro dobiti. Ona ga više ne može raniti, ne zna ni dal je udovica il udata, muž joj negde u logoru, nikada više čula za njega nije, otkad su ga jedne noći samo pokupili i utovarili u teretni voz, onaj za stoku.

Gleda tata nju, tako jadno obučenu , sve zakrpa na zakrpu, ali  u urednoj i čistoj haljini, koja je odavno videla bolja vremena.....gleda dečka, sve skreće pogled, jer ne može izdržati molbu iz tih krupnih plavih očiju....gleda mu mršave ruke i još mršavije noge, obuvenog u neke bakandže dva broja veće, valda ostalo od neke vojske...i odluči da ga primi, iako mu radnika nije falilo, a i nije se baš lepo gledalo kad neko ima ljude, koji rade za njega. Ništa lakše u to vreme, nego nekoga proglasiti kulakom, izrabljivačem i narodnim neprijateljem.

Eto, tako je moj Jova počeo sa šnajderajem. Kako je ušo u radnju, do poznih godina nije prestajao raditi, još dugo nakon što se tata sa dušom rastavio i smirio.

_{****************************************}

Ni ne znam kako su iscurele te godine, otkad smo se Jova i ja zamilovali, zavoleli i venčali. Nismo obraćali pažnju na zle jezike, koji su klepetali po celom gradu, kako se Jova oženio zbog radnje i bogatstva, da bi sebe dobro obezbedio. Jer, još od kada sam ga prvi put videla, onako mršavog, poluizgladnelog, vrednog i poslušnog, nešto se nežno pojavilo u mojoj duši. Bio je divan otac, pažljiv i odan muž, a mom ocu je ubrzo postao desna ruka, trudeći se da nauči što više od njega, voleći ga ko da mu je rođeni sin.

Četrdeset godina smo proveli zajedno, a da nikada između nas nije pala teška reč. Znala sam da vidi samo mene i našu ćerkicu, da mu je to sav svet, njegova porodica, koju je konačno stekao. Jer, otac mu se vratio iz logora jedva živ, godinama je samo životario, izbegavajući ceo svet. Eto, sve što je moj Jova imao smo bili mi.

I lepo smo živeli. Ja sam se zaposlila sa trgovačkom školom kao činovnik (to je posao za žensko, uvek je govorio moj tata), a Jova je držo radnju, ništa lošije nego moj tata. Mušterija je bilo toliko da nije mogao sve postići. Uvek sam žurila kući sa posla da spremim ručak i odnesem mu, nije imao vremena dolaziti kući. Lepo smo živeli od moje plate, sve što bi Jova zaradio išlo je na štednju, poslušali smo tatin savet i sve što smo mogli ostaviti sa strane, ulagali smo u zlato. Uostalom, prošli smo rat, kad papirni novac nije vredeo ni papira, na kom je štampan. I ubrzo smo zaradili toliko da kupimo jednu staru ruševnu kuću u Herceg Novom, skoro kod Instituta....kako li se ono zvaše....da, u pravu si , Dr Sima Milošević. Srušili smo tu starudiju, počeli sa gradnjom nove kuće i za nekoliko godina, a sve od naših deset prstiju, napravili lepu kuću, na najlepšem mestu, gde nas je samo šetalište delilo od mora. Dobro nas je podupro moj tata, kad god je zafalilo novaca, tu je bio on. I njima je bilo važno da se naša kuća što pre završi, već su bili penzioneri, čeznuli su za onim blagim prolećima i lepim jesenima, koje su tamo provodili. Valjda im je to život produžilo za deset godina.

Tada sam žalila što smo imali samo jedno dete, a kako su stvari išle naopako, bilo je jasno da ih više neće biti. Pomirili smo se sa tim – naša Vera je bila najslađa i naumiljatija devojčica koju si mogla zamisliti.....plavušanka i plavih očiju na tatu, pametna, radoznala, poslušna.....jedino što kad nešto odluči, nikad je nisi mogo odgovoriti. Ni kao malu, a kasnije pogotovo. Uvek  najbolja učenica u razredu, ma, nismo skoro ni znali di joj je škola, kad smo svega jednom u polugodištu išli na roditeljske sastanke. Sve nam bilo neprijatno, kada našu ćeru fale, a za ove ostale....pa, baš i nije bilo toliko lepog da se kaže.

Čudno je to, a kolko vidim, niko tome nije izmakao – kad ti dobro ide,

misliš da će tako biti navek, samo još i bolje. Navikneš se, misliš da je to normalno, pripada ti, kada već ništa zgrešio nisi. I zaboraviš potpunoma da ništa u životu ne mora i da smo svi na točku sudbine – okreće se, kad je jako dobro, nemoj sumnjati – neće tako još dugo.

Mora svako od nas doživeti i svoju meru sreće i jada, niko od toga pobego nije.

_{******************************}

Išle su tako godine jedna za drugom, skoro ni primetili nismo kad je naša jedinica stasala do srednje škole. Bila je vukovac, mogla se upisati gde god je htela, al ona – medicina, pa medicina. I ništa drugo. Govorim joj ja, nemoj dete, ima puno da se uči, težak je to poso, nije za žensko dete, al ona – ni da čuje. Il što ona oće – il nikako.

Pa još izvadi gomilu papira, vidimo mi, spremilo nam se dete za divan.

Mora ići u gimnaziju i to prirodno-matematički smer, zbog četiri najvažnija predmeta – fizika, hemija, biologija i matematika. Onda kreće u Englesku, samo Oksford dolazi u obzir (to je, reče, tamo najstariji univerzitetski centar, pa godinu dana pripremne škole i onda šest godina studija.

Još smo pokušavali doći do daha od onog što smo čuli, kad prozbori naša ljubimica-jedinica da školarina po godini kreće od 20.000 funti, pa do 40.000, ako stigne, a hoće sigurna je, do dve poslednje godine.

Računamo mi, onako zblanuti – znači, ćera zapela za školovanje koje će nas koštati najmanje 120.000 funti. Engleskih. Sitnica jedna. Zanemeli oboje, glasa nemamo.

Uvek smo mi imali ušteđevine, ko što mora imati svaka pristojna kuća, za ne daj Bože. Ali toliko.....znači, 120.000 funti ili još više, pa još njeni troškovi tamo, kada bi štampali te pare, ne bi ih mogli dovoljno sakupiti.

Kad, u tom trenutku (valjda se dogovorili) dolazi moj otac. Dovoljno mu je bilo samo da nas sve pogleda, pa da zna o čemu se radi.

I reče tata, a njen deda, kako je celog života štedeo, uvek ostavljao na stranu, sanjajući da će neko od njegovih unuka (eto, zalomilo nam se samo jedno) studirati i imati diplomu sa Oksforda. Da, za svih sedam godina, a i još, ako bude zatrebalo. Zato i jeste kupovao zlato, ono nikada ne gubi vrednost, sve što ima daće za školovanje njegove unuke pametnice.  I to još nije sve – našao je on već jednu Engleskinju, udala se davno za nekog našeg diplomatu, pa, kad je obudovela, ostala da živi ovde. Daće joj stan u njihovoj kući, mala neka pređe tamo, da može naučiti jezik, kao da je tamo rođena. Raspitao se, kaže i on, pa čuo da najviše studenata na prijemnom pada baš zbog nedovoljnog znanja jezika. Ovako, ako ona stalno bude pričala engleski, govoriće ga kao vodu.

Dakle, dovedoše nas njih dvoje pred svršen čin. Oni su nas obavestili, a pitao nas nije baš niko šta mi mislimo. Ko da smo joj oboje bili guvernante, a ne roditelji.

I prvi put, otkada se rodila, videla sam neki tamni oblak iznad moga deteta. Zapanjila me ta sebičnost moje kćeri, koja gleda samo sebe i ono što ona želi, ne pita odakle će se stvoriti tolike pare, od kojih bi se mogle sagraditi bar dve kuće, pa da te glava ne boli. Ona oće - i gotovo. Ti misli i lupaj glavu kako ćeš to stvoriti.

*******************

Još sam se nadala da joj možda ta gimnazija neće ići tolko dobro, možda će šantati u nekom predmetu. Ali, kakvi.....prošla je ona sve te četiri godine školovanja, ko da je u šetnju parkom išla, usput sve vreme provodila kod dede, učeći jezik i začas stiže matura, koje je bila oslobođena, jer je dobila Vukovu diplomu za odličan uspeh iz svih predmeta.

**********************

Samo smo mi znali kako smo izgurali to njeno školovanje.

Ono što smo uštedeli, topilo se ko sneg u aprilu. Odrekli smo se svega, samo da bi bilo za nju. Meso se kuvalo nedeljom, jer je moj Voja naviko na domaću supu, rindflajš i sos. A ostalim danima.....dok je on bio u radnji, jer je sada moro raditi duplo više, ja sam triput prevrtala svaki dinar da bi mogli da preživimo. I na pijacu sam išla u podne, kad je sve jeftinije. Kuvala sam neke čorbice, pa krompir-paprikaš, pasulj i kupus, onako klot, bez ičega, ponekad malo slaninice ili suvi kostiju, koje su mi ostavljali u mesari. Kad sam nosila Jovi ručak u radnju, za njega je moralo biti jedno parče mesa. Za mene....šta ostane. Živela sam na hlebu sa margarinom, čaju, mesila pogače, postala majstor za torte sa jednim jajetom i take špecije. Valjda sam se onda i počela gojiti od tog silnog testa, koje najbolje ispuni stomak. I od tih kila, koje sam natovarila, dobila proširene vene. Nikad se više nisam mogla vratiti na staro.

Ni njemu nije bilo lako. Oči mu pofalile, svakih par meseci je moro uzimati jače naočare, oslabio mu vid načisto. I prsti se počeli kriviti, leđa ga bole, svako veče kad se vraćao kući, morala sam ga masirati, da mu bar malo olakšam. Ja sam i zaboravila kad sam poslednji put sebi nešto kupila, nosila sam ono što imam. Al....nije nam to padalo teško, ćutali smo i grcali. Ako se i jesmo mučili, znali smo da je sve to da bi od naše ćere napravili čoveka, da živi pravim životom i svuda gde ode, bude rado viđena i poštovana.

Tata i mama su počeli izdavati onu kuću na moru, i to prijateljima, neprijavljeno. Jer, kad platiš porez i sve što sleduje, ništa ti ne ostane. A tu smo kuću napravili da bi  imali mirnu i udobnu penziju, da se jednom u životu odmora.

Ni oni se nisu žalili. Svi smo znali da će sve što otkinemo od usta trebati našoj devojčici.

Ne mogu dušu grešiti, nije nas tamo obrukala. Bez muke su je primili na fakultet, polagala je ispit za ispitom, sa dobrim ocenama, svaku godinu je davala na vreme. Svakog meseca smo joj slali novce, a dvaput godišnje išli kod nje, sreća, pa smo imali prijatelje kod kojih smo stanovali za to vreme. Jova bi ostajao par dana, pa se vraćao, a ja ostajala da štogod pomognem našim domaćinima, jer se valjalo odužiti za to što su nas primali. Ma, bolje da kažem kako je stvarno bilo – bila sam im sluškinja ceo bogovetni dan, čistila peći i palila vatru, kuvala, ribala kupatila i kujnu, prala i peglala.....I, čini mi se, nikad nije bilo dosta, ni ono što smo doneli, a ni ono što sam rmbala. Pun mi kufer bio njihovih priča kako su, eto, oni duševni ljudi, pa nas primaju, da nam učine, kolko god ih koštalo. Šta vas košta sunce vam kalajisano, mislila sam ja, kad ja sve donesem i kupim, još pospremam za vama, ugađam vam, pravim veliko spremanje, koje je, kanda, uvek čekalo mene. Razbolela im se čistačica, govorili su. E, rekla bi da je ta čistačica bolesna već godinama, jer sam svaki put, kad bih dolazila, zaticala prašinu i štroku, koja se nakupila, od kad sam zadnji put otišla. Kamo sreće da je bio zadnji.

Zato je naša Vera, uz učenje, nalazila vremena i za izlaske, za kupovinu po najboljim robnim kućama. Naviklo naše dete na najbolje, pa što bi sad menjala navike, kad je svima nama jedini razlog što živimo da njoj bude što bolje. Otišla je od nas i telom i dušom, onog trenutka kad je sela u avion, za nju je postojala samo ona i ona. Niko drugi. Videlo se to i po njenim pismima, gde bi samo tražila kad više, kad manje, al uglavnom sve više, a da nikad nije pitala kako smo, jesmo li zdravi, možemo li..... Kako ćemo mi to i odakle roditi, nije je se ticalo. Dobro, mislila sam, uči mnogo pa nema vremena, previše je zauzeta, al mi neki glas u glavi nije davao mira – kad smo je navikli da sve ima, da joj sve možemo obezbediti, onda za nju više nismo postojali kao ljudi, već samo pokretne banke.

Grešna sam, znam. Samo.....duša nam se cepala, kad smo se svega odricali za nju, a ona to smatrala normalnim. Još je, čini mi se, malo bilo, jer je stalno pominjala neke prijateljice Arapkinje i Indijke, kojima su roditelji kupili i kola, pa eto.....opasan je gradski saobraćaj, to bi joj jako trebalo. Kad nam je to prvi put napisala u, onako, baš izričitoj formi, napisali smo da ni mi auto nemamo, pa ako se ceo London vozi gradskim saobraćajem, može i ona.

Nekoliko meseci nam nije napisala ni slova. Nije ni morala, mi smo joj otvorili račun u banci, da ne mora svaki put tražiti od nas. Al, da je bolelo, bolelo je.....kao da vatru gutam i vatrom se ranim.

Svega smo Jova i ja bili svesni, dok bi se u retkim časima, kad je on bio kod kuće, gledali i ćutali. Nije ni trebalo bilo šta reći, često ćutanje ima mnogo toga, neg da pričaš satima. Al.....kad smo počeli, moramo i izgurati, neće ni te njene studije trajati doveka, ima tome kraja, nadali smo se mi.

********************

Tako mi prija ova voda.......usta mi se osušila od priče, a tebe sam sigurno smorila. Nisam? Dobro, ako to govoriš i samo reda radi, ipak mi godi. Ne pamtim kad sam sa nekim tako pričala, dušu otvorila, ne mogu, ne ide iz mene. Pa, može kafica, ali ako ćeš i ti....hoćeš, hvala ti dušo draga. Dobro će mi doći, iako ne bih smela, srce mi je pofalilo, al....šta vredi kad je volim piti, to je jedino čega se i u najtežim godinama nikad nisam mogla odreći.

I dete - staviću ja na sto moje tabletice, ako mi se sloši, molim te stavi mi jednu pod jezik. Ma, dobro sam, ali, za svaki slučaj.....

Iskreno mi kaži mogu li nastaviti? Nema tu još toliko mnogo, više sam ti pričala o nama, nego što ću o onom, onom....što mi je napravilo od života ovo, gde sam sad.

                                ********************

Dočekasmo mi dan kada je završila, u grupi od prvih 5% u klasi. Ima tu neka titula, samo sam zaboravila kako se kaže. Sanjali smo o tome desetak godina i dočekali, vredelo je svih onih odricanja, kroz koje smo prošli. Naša jedinica, naša Vera – pa DOKTOR i to na Oksfordu!

Svi smo trebali ići, kad je primala diplomu, ali se Jova razbole od upale pluća i to tako ozbiljno, da nije mogao glavu dići iz kreveta. I da sam htela, nisam ga smela ostaviti. Žao nam bilo oboma, ali ići će moji mama i tata, neka vide svoju unuku da je uspela i ostvarila dedin san.

Nije se mnogo bunila. Deda je izvukao iz svojih skoro potrošenih zaliha bisernu ogrlicu od pravih bisera sa Južnih mora sa kopčom od dijamanata i jednog krupnog smaragda i iste takve minđuše, kao poklon svojoj ljubimici za diplomu. Izgleda da se više obradovala tome, nego što je žalila zbog našeg izostanka, jer nas je samo par puta spomenula, pitajući da li je Voja baš stvarno toliko bolestan, da nismo mogli doći, tako mi je stisnutih usana ispričala mama.

Dobro, šta da se radi......možda joj je zaista bilo žao, samo nije htela da pokaže.

I, kako mi rekoše moji, sada je čeka tri godine stažiranja i specijalizacije, koje mora odraditi, sa smenama od 48 sati i bednom platom, od koje nije mogla čestito platiti ni troškove stana, koji je već iznajmila.

Progutasmo i to. Samo neka više nema te proklete školarine, tata je potrošio sve što je imao, da je potrajalo i jednu godinu još, ne bi mogao više plaćati. Dobro, tešimo se mi, kad smo se dosad patili, izdržaćemo još malo.

Prošlo je nekih šest meseci, dok se Jova oporavio i mi skupili novce da odemo u svečanu posetu našoj kćeri. Lepo smo se opremili, poneli joj dve slike Save Šumanovića i jednu od Nadežde Petrović, skinute sa rama i smotane u rolnu, blago koje nismo hteli prodati i kad smo u najvećim problemima bili, jer smo odavno to namenili njoj. I komplet nakita – ogrlica, minđuše, brazletna i prsten, koji sam ja dobila od mog oca, kad sam se udavala. I to je oduvek bilo narečeno za nju, retko sam taj nakit i nosila, previše je bio upadljiv za ona siromašna vremena, kada se niko nije mogao razbacivati. Jeste da smo rizikovali, ali smo često putovali u Englesku, pa nas nešto i nisu mnogo kontrolisali.

Kad smo došli na njenu adresu, vidim ja da to baš i nije neki jeftin deo grada. Istina, nije ni onaj gde žive bogataši, ali.....vratar na ulazu, pa tepih do lifta, sve nam je to mirisalo na skupo. Mislim se ja, ćero moja, baš si i mogla uzeti nešto skromnije, dokle ćemo te izdržavati i od usta odvajati da bi ti imala. Ali, tu je šta je, sigurno da joj neću odmah sa vrata tražiti da traži nešto skromnije, kad smo dosad izdržali, moći ćemo još tih par godina. I sve razmišljam da li je možda njen stan bilo to iznenađenje, o kom nam je pisala.

Otvara nam vrata neki dugonja, već proređene kose, sigurno desetak godina stariji od nje, sa dobrano zaokruženim pivskim stomačićem, a iza njega se pojavljuje naša uzdanica i predstavlja dotičnog kao svog VERENIKA.

E, kad se onda nisam šlogirala, živeću valda još 50 godina.

Dakle, devojka se verila, ocu i majci nije ni spomenula i to sa čovekom koji joj, onako mlohav, pa sav natečen (vidi se da često viri u pivsku kriglu), ni do kolena nije. Lepo, ćero moja, krenula si sa samostalnošću, a sve na naš račun.

Pitaš li se nekada, dete, može li se tačno obeležiti onaj trenutak, kada vidiš da počinje propast? Ja ti kažem da može, jer smo upravo  mi  to prošli, za onih dan-dva, dok smo boravili tamo.

Elem, da ti ne dužim, verenik, taj kako sam ti ga opisala, je naše gore list, sugrađanin, samo što je pri kraju (?) studija ekonomije. Što će reći, studirao je najmanje 15 godina. Biće da je usput i temeljno istraživao sve londonske pabove, ali sam to uspela  oćutati. Njegove sam znala po čuvenju – otac mu je bio tadašnji poznati političar, onaj što se selio u novi društveni stan čim im je došlo vreme za krečenje.....i često se puvao po televiziji, sve pozivajući narod na stezanje kaiša, rad, red i disciplinu, shodno načelima našeg socijalističkog samoupravljanja. Ali je zato uspeo sinu obezbediti državnu stipendiju za celo trajanje školovanja, izgleda da nikom nije polagao račune šta mu toliko mladunac radi na studijama i to u Londonu. Za majku se pričalo da voli čašicu, naročito u društvu mlađih prijatelja, koji su, je li, bili politički tim njenog muža. Dakle, to će nam biti prijatelji, sreće li naše neviđene.

Živeće zajedno, dok on ne završi i spremi master, a ona odradi stažiranje. Tek tada beše meni jasno zašto je iznajmila trosoban stan i to u takvom delu grada – trebalo se pokazati pred onima, koji su gladovali i sastavljali kraj sa krajem, a nisu imali stipendije niti su njihovi bili zanatlije, kao što nam je ljubazno napomenuo budući zet. Usput se silno trudio oko nas, hvalio mi do besvesti moju izbledalu haljinu, prepravljanu najmanje deset puta i cipele istrošenih peta, diveći se usput mojoj bundi od nerca, koju mi je tata poklonio kada je čuo da sam trudna i da ću, ovog puta, uspeti izneti do kraja. Ništa on meni loše nije rekao, ne mogu grešiti dušu, ali, delovao mi je nekako.....šta je znam, delovao mi je ljigavo, ko ono kad zaboraviš ribu na stolu ujutru, pa se setiš poslepodne da je čistiš, a ona ti sve klizi iz ruku.

Poklone – umetničke slike i nakit, sa još punim koferom šunki, kobasica, sira i najboljeg slatkog, nije ni spomenuo. Valjda se to podrazumeva da roditelji dolaze kćeri u posetu sa slikama najpoznatijih naših slikara i nakitom, koji je dotle mogao videti samo u juvelirnici ili možda kod svoje mame, ako je slučajno zaboravila da vrati ono što je uzela na revers iz diplomatskog magacina. O provijantu da i ne govorim – njima, reče on, baš i nije tako stalo do hrane, u šta sam se mogla uveriti i sama, jer su u frižideru imali samo dva ubuđala limuna, votku u zamrzivaču i desetak flaša  piva.

Dakle, sada ćemo pored ćerke, morati izdržavati još i budućeg zeta. Sreće li naše da se rasplačem, mislila sam ja, umesto da nam olakša, natovari nam naša Vera na vrat još i verenika, koji je, ko kanda, svega imo, osim novaca. I jedno pet – šest zmija u džepovima, jer ga celog njihovog bračnog života, nikada nisam videla da je nešto sam platio.

A ona ga gleda kao omađijana, ko da se ludih gljiva najela....još sva besna što mi nismo pokazali dovoljno divljenja i oduševljenja njenom izboru. Dete moje, mislim se ja, teško li ga tebi sa ovom spodobom, neće te nikada usrećiti i celog ćeš ga života tegliti na leđima.

************************

Kamo li lepe sreće da sam pogrešila. Ali, još sam previše i verovala u njihovu buduću bračnu harmoniju i idilu.

Eto, onda smo znali da smo se godinama peli na vrh, sve zarad nje, plaćajući to i svojim zdravljem i svim, što je bilo moguće, mog oca i majku ogolili do koske, pa nam naša ljubimica vratila tako što je zapatila nesposobnog budućeg muža, lenštinu i

džabalebaroša, pijanduru, grebadžiju i ulizicu.  Izgleda da ne postoji čovek na ovom svetu, koji u svemu može biti pametan – završila je jedan od najtežih fakulteta na svetu sa odličnim, sigurna sam da će i doktorirati, dakle, postigla ono o čemu ceo svet može samo sanjati,  ali je zato od svog privatnog života napravila buduću katastrofu.

Možeš ti na tu decu paziti danjom i noćom, ne skidati oka sa njih....možeš se razbiti od rada, da bi njima nešto stvorila i od njih napravila  ljude – okliznuće se na prvoj klizavici, ako si za trenutak zastala da izvadiš trepavicu iz oka, pa ne gledaš, stvoriće ti od života pakao za tren. 

Muka ko ih nema – još veća, ko ih ima.

**********************

Završi se njen staž i specijalizacija (odlučila se za pedijatriju, da radi sa decom), uspe nekako i on da te studije privede kraju, pa došlo vreme da se ptići vinu iz gnezda, bar smo mi tako mislili.

U međuvremenu, umreše u roku od 6 meseci moji roditelji – prvo otac, a onda i majka, valjda nemajući volje da živi bez nje. Muku su mučili celog života, radili i štedeli i to najviše na sebi, ali su barem dočekali da unuku iškoluju i stvore od nje nešto.

Tu negde stadoše i oni (tako smo barem Jova i ja mislili) na zelenu granu. Ona odradila svoje, on konačno završio ekonomiju, posle 16 – 17 godina studiranja. Moj je muž škrgutao zubima, govoreći kako se to zove temeljno znanje. Čudna mi čuda kad neko diplomira u roku ili ne daj Bože ranije. Treba to znanje utvrditi barem četiri do pet puta. Već su bili u braku, venčali se u Londonu samo sa kumovima („maaamaaa, to je moderno i tako se sada radi, gde ti to živiš?“). Dakle - da plaćamo, to može. Da joj budemo na venčanju - nije u modi.

Sa prijateljima, njegovim roditeljima, upoznali smo se nakon tatine sarane, na daći. Prepoznala sam ih i onako sluđena od bola – on je bio u prikladnom lister-crnom odelu, ali sa obaveznom crvenom kravatom, krut, ko da je oklagiju progutao, šacujući ispod oka ko mu se sve javio i da li se pojavio neko, kome se mora klanjati, usput se dobrano mršteći kad je video krst pored sanduka i tri sveštenika na opelu (dok za nekih petnaestak godina nije bilo većeg vernika od njega).....dok je prija, u kratkoj crnoj suknji, iz koje su joj kipela kolena i podebele noge, u velikom crnom šeširu sa velom (?!?!), neutešno jecala. Kad su nas upoznali, on nam je mlitavo pružio ruku, a ona mi je pala u zagrljaj, sve zanoseći se od silne žalosti. Dakle, nisam pogrešila kad sam sa onakvim razočaranjem procenila našeg zeta – od takvih roditelja nije ni mogao ispasti bolji čovek.

Još je daća bila u toku, kad nam je prijatelj rekao da će on preko svojih veza, budući da „svima u gradu otvara vrata nogom“, ubrzati ostavinsku raspravu, jer, „treba se valjano raspraviti pitanje dedine imovine“. Belo sam ga gledala, pitajući se kad li je već stigao da sazna šta je sve moj otac stekao, valjda je znao ceo inventar bolje od mene, nema veze što ga nikada živog nije video. Pa, tako je i bilo – kuću pored Dunava je tata ostavio unuki, tj. mojoj uzdanici za starost, mama je imala plodouživanje, koje je tako kratko trajalo. I jako su se neprijatno iznenadili, kad su čuli da su kuća u Herceg Novom i lokal u centru grada, gde je moj otac (a i muž) zdravlje izgubio – naši. Ni da je nasleđe iznosilo jedan dinar, ne bi bilo toliko razočarani i nesrećni.

Moja dobra mama, od koje nikada povišene reči nisam čula, brzo je otišla posle tate. Na sreću, jer bi svisnula da je znala kako joj unuka namerava otići u Ameriku, umesto da je bar pred kraj života malo češće vidi, prozbori koju sa njom, nikada nije imala dovoljno vremena da joj se naraduje i uživa u njoj.

I – ode moja ćerka, naravno sa mužem, u Ameriku. Nameračili su Kaliforniju, San Hoze (dosta im je bilo londonskih zima i magli, poželeli su se tople klime), gde su je oberučke primili u bolnici. Za zeta se baš i nisu nešto otimali, ali.....biće nešto, kako su oboje govorili.

**********************

Konačno smo se mogli opustiti i prodisati. Jova je otišao u željno čekanu penziju, ja već dugo nisam radila, dokupili su mi staža u firmi, pa me se ratosiljali. Nije nam godilo što će nam ćerka biti toliko daleko, ali, napravićemo mi sebi i ovde dobar život, bar znamo da je živa i zdrava. I neka izrodi decu u normalnoj zemlji, gde se reda zna i školovan čovek sa znanjem itekako ceni, odakle god bio. Imamo dve penzije, kiriju od lokala, moći ćemo svake godina od aprila pa do kraja oktobra biti na moru, u našoj kući, iz koje smo jedva izbacili stanare.

Najveća greška koju možeš napraviti jeste – da se opustiš. I ponadaš nečem boljem. Pametnije je stalno biti namćor, uvek očekivati nevolje. Ne pričam ja tebi tek tako, iskusila sam to na sopstvenoj koži. Čovek planira, Bog se smeje, to je mogao smisliti samo neko ko je kroz svoj pakao još na ovom svetu prošao.

Nije se čestito ni mastilo na maminoj smrtovnici osušilo, kad, eto nama prijatelja sa overenom punomoći za prodaju kuće. Moraju, reče, deca da se skuće, ne isplati se davati za mesečnu kiriju koliko ih (to moju ćerku) košta mesečna rata. A i kamata će biti manja ako se da veliko učešće. I trebaju im i kola, svakom po jedna, „Amerika ti je to, prijo, ne ideš tamo ni u radnju bez auta“, pa da se opremi i namesti kuća.....Ni sada ne znam za koje ju je pare prodao, znam da je velika suma bila u pitanju, ali, stalno su kukali kako su u dugovima, jedva su im ti novci zalegli za osnovne stvari. Naravno, za mene i Jovu nije ostala ni jedna para, nama ne treba, navikli smo mi da živimo ni od čega i štedimo, imamo mi i preko mere, a i kuću na moru i lokal nismo zaslužili,  to nikad ni nije bilo naše. Niti sam i jednu maminu stvar dobila, sve je negde isparilo – nameštaj, slike, tepisi, porcelan, njeni ručni radovi....od moje majke sam imala za uspomenu samo ono što se zateklo u našem domu.

Nisam mogla verovati da moja kćer, ono što sam ja rodila i podigla, ona, koju smo svi školovali i omogućili joj sve što bi poželela, može biti tako sebična i bezdušna. Ni da je Rokfeler pravio, a ne Jova krojač, ne bi tako sebi ugađala i tolikom brzinom zaboravila da smo ceo život njoj posvetili.

Onda su i krenuli njegovi problemi sa srcem, a ni ja nisam bila u bogzna šta boljem stanju. Koliko li smo noći samo probdeli uzdišući a sve se pravili oboje da spavamo, kako jedno drugom ne bi dosoljavali živu ranu, razbijajući glavu gde smo to i kada pogrešili.

Na to pitanje i danas nemam odgovor.

***********************

Rešili su oni za manje od godinu dana pitanje zelene karte. Jednu za drugom, rodila je moja ćera dve devojčice, ali skoro da i nije prekidala raditi. Tada sam tek videla da se ne može praviti karijera i rađati i podizati deca.O našim unukama su se brinule dve Meksikanke, bez papira i sa napabirčenih desetak reči engleskog. Vera nije mogla – porodiljsko odsustvo joj je trajalo jedva mesec dana, više nije smela ostati uz njih, bolnica, privatna ordinacija, kućne posete.....Otac - otac je bio prezauzet traženjem pravog posla, „gde će ceniti njegovo znanje i sposobnost“.

Ubrzo su dobili i državljanstvo, samo posao našeg zeta baš i nije nešto hteo. Menjao je firmu svakih par meseci, svugde su svi bili glupi i nesposobni, a on „za te bedne pare neće da crnči 10 sati dnevno“. Zaslužio je on bolje.

Zato je Vera radila od uranka do mrkle noći, jer je trebalo plaćati sve troškove i hipoteku od 40 godina. Neko mora. I uvek se nađe neka budala, koja će da vuče lađu.

Za to je vreme naš zet išao od posla do posla, zadržavajući se na svakom najviše tri meseca. Počeo je da pije, a verovatno i da se kurva, jer to sa pićem obavezno ide. Oseti to svaka žena, ne može se sakriti, naročito kad joj je počeo prigovarati kako se goji sve više i više, uskoro će biti debela kao njena mama. Čim se dotle stigne, budi sigurna da samo druga žena može biti u pitanju.

Pa, kćerko moja, iskala si i dobila si. Birala, izabrala najgoreg, da si ga svećom tražila, ne bi našla takvog.

Al.....opet mi je srce bilo u krvavim fronclama. Svoje se meso ne jede, boli te bol tvoga deteta, kolko god da imale godina ona i ti.

**********************

Kod njih smo bili samo jednom, deca su bila skoro bebe. I to smo jedva finansijski izdržali, jer su avionske karte koštale malo bogatstvo. Kada sam ih uzela u naručje, zagnjurila lice u one nežne vratiće, što mirišu na mleko i nevinost, poljubila im svilenu kosu, pomislila sam da možda nije bilo sve uzalud. Porašće naše unuke, živeće u miru, izobilju, valjda su nasledile nešto i od njihove premorene majke. I od nas.

Viđali smo ih jedino, kada smo gledali video-kasete, koje nam je slala ćera. Daj šta daš, bar ih vidimo, ali nam je svaki put bilo sve teže. Vidiš na ekranu ono što je tvoje, što bi želeo zagrliti, ljuljati i maziti. Umesto toga, samo hladan ekran.

Sve što je nama bilo uskraćeno, imali su drugi deda i baba, njegovi roditelji, iako se baš i nisu mnogo pretrzavali oko unuka. Za to postoje služavke, govorila je moja prija, ko da je na engleskom dvoru rođena, a ne u nekim, da prostiš, pizdislavcima, gde se i autobusi jedva probijaju jedared dnevno. Prijatelj je njihov društveni stan prvo otkupio „za tepsiju ribe“, a onda ga prodao za gomilu para, strašno je i izgovoriti koliko, jednom novokomponovanom biznismenu, iz  najuže vladajuće vrhuške. Odmah su se odselili, u njihovoj blizini kupili kuću, doduše upola manju, pa plandovali uz jeftinu radnu snagu. Kuća je bila skupa, pa nije ostalo para da osnuju fond za školovanje dece. Tek, naša Vera je dobila još dvoje usta na teret.

Ali, zato su oni i to svih četvero, sa decom, dolazili kod nas u Herceg Novi, svake godine na (besplatan) godišnji odmor. Neretko se dešavalo da još dovedu i neke prijatelje. Zašto ne bi, kad su imali odličan smeštaj, pun sto, a da se rukom za džep nisu uhvatili. Crnogorsko primorje nikada nije bilo jeftino, a u sezoni je sve koštalo, kao da je zlatom zaliveno. Niti jedna dnevna nabavka nije bila ispod 100 maraka ili evra, kako god hoćeš, a sve je to kupovao moj Jova. Oni su imali svoje zabave, poput skijanja  na vodi, podvodnog ribolova i svakodnevnih izlazaka u one preskupe restorane, „jastozi su sveži i ukusni, prste da poližeš, a tek vino.....“. Nas nisu vodili, jer je neko morao da sprema za sve njih i za njima.

Moje unuke sam jedva viđala za to vreme, onoliko koliko bih stizala od posla, a i onda, kada ih nisu vodali naokolo. Ostajali bi po mesec dana, a da sam jedva uhvatila nekoliko popodneva sa njima, curicama mojim slatkim. Željni smo ih ostajali svaki put.

Ne brini, još malo, pa ćemo stići do onog najvažnijeg. I najgoreg.

***********************

Ne mogu grešiti dušu, dobro  smo tada Jova i ja živeli, bar u početku. Dve penzije, nisu baš bile neke velike, ali su ipak značile. Uz to još i kirija, tako smo mogli provoditi na moru po 6 meseci godišnje, usput uštedeti kad god bi mogli. Onda su cene porasle, a kirajdžija nam počeo praviti probleme – svaki treći ili četvrti mesec nam umanji ili uopšte ne plati kiriju. Prvo se pravdao nekim kvarovima, popravkama, a onda se nije ni pravdao. Nije ni plaćao. Dva smo suda vodili da bi ih isterali napolje, svaki put nam je ostajalo duga za struju i neplaćene komunalije. Grdno se vara svako, ko misli da je to zlatni rudnik – trebaš biti surov i bez srca, svakog meseca lično kontrolisati da li su računi plaćene i imati svoju ekipu, koja će posle jedne neplaćene kirije ili računa isterati neplatišu napolje. Drugačije ne ide.

Ni to nije bilo sve.

Barem dvaput mesečno zvala je Vera. Prvo izrecituje kako su deca, šta rade, kako nas stalno spominju, a onda dolazi ono, zbog čega se javlja – trebaju joj pare.

Ostali su neizmireni dugovi na kreditnim karticama......ogrebala je auto (koji je ona otplaćivala), mora na popravku, a ne sme reći mužu....stigla joj je rata za osiguranje iz posla (tamo to moraju plaćati svi lekari, ako se žele sačuvati opasnosti da im sva imovina ode na doboš u parnicama zbog lošeg lečenja).......devojčice moraju dobiti nove proteze za ispravljanje zuba.....i famozni porez, negde krajem aprila, zbog kog, ako ne isplatiš sve, možeš i u zatvor otići.

Prvo smo joj slali. Onda usporili, jer nismo imali. I na kraju otvoreno rekli da – nemamo. Da i mi jedva preživljavamo.

Pozivi su prestali. I tog leta nisu došli kod nas u Herceg Novi. Ali su mogli posetiti, svi zajedno, zetovu sestru koja je živela u našoj neposrednoj blizini. Dakle, u svoj njihovoj besparici, našlo se za pet avionskih karata i bogate poklone, kako su me obavestili dobronamerni poznanici.

Zato se krajem novembra te godine, već smo uveliko bili u našem stanu, nenadano pojavio prijatelj, zetov otac, onako iznebuha, bez najave. Samo je banuo. To je bio prvi (a i poslednji) put, da je došao kod nas. Biće da mu naš skroman dvosoban stan nije konvenirao, nismo bili njegov nivo.

Namontiran, kao da ide u cirkus – u kariranim pantaloma, braon-crveno-zelenim, svetloplavoj majici i žutoj jakni, svalio se u Jovinu fotelju, ko da je samo na njega čekala, pa odmah zasopio sa pričama o golfu. Igraju, kaže, on i žena zajedno svaki dan, to je pravi sport za ljude od ukusa, a i golf-klub je mnoooooogo otmeno mesto. Pitamo ga mi kako su deca, a on, ko da mu ništa nismo rekli, opet o golfu, pa o golfu. Kad je zastao da udahne, konačno nije mogao ignorisati naša pitanja, pa nam u dve rečenice rekao da su svi dobro, deca lepo rastu, a i uživala su ove godine, kad su došli u Srbiju (?!?!), samo ta posluga....nikako sa njima na kraj da se izađe. Na levoj ruci mu, pored brojanice, šljašti sat, očito novi, pa nas je ljubazno obavestio kako mu je to sinovljev poklon za rođendan. Čuj, sinovljev.....pa, taj ni za ladnu vodu ne zaradi!

Srknuo je kafu, odmah odmakao šoljicu jer mu ne prija tako jaka kafa, kako samo to možemo piti, tražio sojino mleko (mora se prijo voditi računa o zdravoj ishrani), napravio celu predstavu od mineralne vode, insistirajući na negaziranoj, ako može Perrieu (kako da ne, samo to i pijemo, na litre), a onda krenuo sa tiradom.

Nije mu, reče, jasno kako se mi možemo ponašati tako indolentno, kada se deci (to valjda i Veri i onom njenom pametaru) mora pomoći, valjda smo toliko duševni ljudi, pa nam ne treba crtati. Ne mogu oni da izdrže tolike troškove, unuke rastu, uskoro ih treba upisati u obdanište, naravno privatno, sa godišnjom školarinom od 18.000 dolara, pa eto, puta dva, a to je samo deo onog što im treba.....Mi možemo, imamo, šta će nam i kuća na moru i taj lokal, već smo omatorili, nije to više za nas. A, i šta to nama toliko treba, možemo živeti kao lordovi od naše dve penzije.

Ja zanemela. U našem stanu nam vakelu drži onaj, ko je život proveo prodajući maglu o boljem životu u najsavršenijem sistemu u svetu, tek što nije stigao, samo da budemo još malo strpljivi.....svaku nedelju provodio u lovu na državnom lovištu, nakon čega bi usledila obavezna pijanka.....prešao hiljade kilometara partijskim autom, sa sve vozačem dežurnim 24 sata.....namenjao se društvenih stanova, sve bolji od boljeg, da im ni broja ne zna, a onda poslednji, koji je otkupio za sitniš iz novčanika, prodao za nezamislivo velike pare (kad je od toga mogao kupiti kuću u Kaliforniji).....A Jova, vidim, sve više bledi i sve teže diše, pa pita prijatelja zašto  prijatelj ne proda roditeljsku kuću i svu onu zemlju u Sremu, raste cena, mogu se dobiti dobri novci za to, kad je već toliko duševan. A i zet valjda može podići kredit, pa da premoste te finansijske probleme, ako već nema druge.

Ne može zet dobiti kredit, jer nema stalni posao (ma, prijatelju, ne cene se tamo pravi stručnjaci, nije on završio neki američki fakultet, pa da je mogao steći veze, ništa ne ide bez veza), a Vera je prezadužena hipotekom i kreditima za nameštaj i nova kola. Tojest, mogao bi njegov sin dobiti kredit, ali onda bi banka tražila upis još jedne hipoteke na kući, to je jedino što ON ima.

Dakle, jasno i glasno nam saopštio da se kuća i sve u njoj, za koju je našoj glupavoj kćeri zaleglo celo dedino nasleđe, a ona robija hipoteku od 40 godina, vodi kao vlasništvo njihovog sina, našeg ljubljenog zeta.

Kad je video kako se Jova počeo tresti, niz lice bledo ko kreč, liju mu graške znoja, žurno je ustao i požurio prema vratima, govoreći kako sa samoživim ljudima nema razgovora ni dogovora.

Tada je moj Jova imao svoj prvi infarkt, koji je čudom preživeo.

************************

Nekoliko dana je bio na intenzivnoj nezi, bukvalno lebdeći između života i smrti. Nisam mogla ni da privirim kod njega, samo sam sedela ispred bolnice i plakala. A onda se malo stabilizovao, pa su ga prebacili u sobu.

Ne smem suzu pustiti, da ga ja ne uzbuđujem, a sve se u meni cepa od tuge i jada, šta smo dočekali.

Kad sam drugi put došla kod njega, od njih četvorice u sobi, samo je jedan bio, nepokretan, jedva svestan sebe, koji je sve radio pod sebe, pa vonja, ne možeš disati. Ostali negde napolju, valjda da budu sami sa posetom.

Uhvati mene moj muž za ruku i zapovedi mi da sednem na krevet, pored njega.

„Sad me dobro slušaj i neću da čujem da si prozborila koju. Imao sam dovoljno vremena da razmislim, odlučim i biće ovako, kako ja kažem ili – nikako.

Kuću u Herceg Novom ćemo ostaviti za nas. Ima pred nama još lepih dana, kad mi se eto Bog umilostivio i ostavio me u životu. A onaj lokal, u kom je radni vek proveo tvoj otac, a onda ja sa njim zajedno, prodajemo, jesi li me razumela?! To je centar grada, dobro mesto sa dosta parking-prostora, dobićemo za njega dovoljno para da zalegne za nas dok smo živi, još će i ostati. Ne smemo biti bez pare, trebaće nam za lekove, za ne daj Bože lečenje, za kuću.....Hoću da jednom u mesecu odemo u neki restoran, da te posluže kao pravu gospođu što i jesi, umesto da sama bauljaš po toj kujni, a vene ti sve veće i veće, čvor na čvoru....Ako misliš da ja ništa ne vidim, onda se varaš ženo moja. To je samo za nas, za našu mirnu starost, neću da čujem da si prozborila jednu jedinu reč!

A u onu našu kuću na moru ćemo ići dok nas noge budu služile. Onda ćemo je prodati i sve što dobijemo, uložićemo za školovanje naših unuka, osnovati fond u Švajcarskoj, tako da niko tome ne može prići, osim kad dođe vreme za njihove školarine. Pored takvih roditelja, jedva će i srednju školu završiti, a o studijama - ni ič.

Ja sam se ovog puta izvukao, pitanje je kako će biti sledećeg puta. Neću da te ostavim u nemaštini, neću da se u grobu okrećem, jer ti nemaš za lek, za voćku, za mleko.....Dosta si sebi uskraćivala sve, osim suva leba.

Šta me gledaš tako? Nisam poludeo, opametio sam se i jednom u životu počeo razmišljati i brinuti o nama, a ne samo o njoj. Naša je ćerka dobila svoje, iškolovali smo je, sa decom svih onih arapskih naftaša, koji samo napumpaju nafte kolko im treba da kupe novi avion. Omogućili joj da dođe do diplome, sa kojom je u celom svetu cenjena i rado primljena. E, to što su njoj vrane mozak popile, to je njena stvar i više neću da živimo kao poslednji bednici, plaćajući njene gluposti. Ćut....da te nisam čuo! Neka vuče onog džabalebaroša na vratu i celu njegovu familiju, baš me briga, kad pored rođenog mozga ne ume misliti. Ono što je birala, izabrala, tako će joj biti.

Mi smo naše uradili. I ne treba da još i umremo zbog nje. Nigde ne piše da smo samo za to stvoreni, valjda je i nama suđeno nešto lepo i dobro!“

Sreća da je ušla dežurna sestra, naređujući mi da idem, poseta je gotova, a i on se uzbudio, moraće odmah zvati lekara.

************************

Pa, tako je upravo i bilo.

Lokal smo prodali nekoliko dana, nakon što smo objavili oglas. I dobili dovoljno za njega da još dva života udobno proživimo uz naše dve penzije.

Ali, da nam je bilo lako i svejedno – nije. Koliko li smo noći probdeli, nadajući se da će nas rođeno dete razumeti, da će znati kako njenu rođenu decu nismo zakinuli, već im obezbedili isto ono, što je i ona dobila. Onaj ko voli uvek ima nadu, nikada sumnju.

Nadmaši naša jedinica sebe, kako ni u najgorim snovima nismo mogli očekivati.

Kad su joj gradske torokuše, na čelu sa njenom zaovom, dojavile da smo lokal prodali (a njoj nismo poslali ni cvonjka) zvala nas je usred dana, valjda je tek ustala, u vreme najskuplje tarife.

Moj Bože, šta li nam samo nije sasula, koliko otrova i žuči izbljuvala....

Mi smo najsebičnija đubrad, koje ova zemlja drži....Samoživi gadovi, koji će pocrkati sami, ko panjevi, umirati godinama, dok se raspadamo u rođenom kalu i ranama, moleći Boga da nas uzme, koji nas ne čuje, jer je od nas zauvek okrenuo leđa......Celog je života bila NAŠA ŽRTVA, jer je nikad nismo gledali, svaku smo priliku koristili da je šutnemo dedi i babi.....Šta, školovali, koga, NJU? Pa, to je sve dedina zasluga, dok smo se mi kerili i udovoljavali svakom svom hiru, ni Londona ne bi videli, da nije bilo nje......Oteli smo NJENO, sve što smo mogli, onda kad je deda već bio senilan i star da se usprotivi.....Odriče nas se, više nemamo ćerku......I NEKA ZABORAVIMO NA UNUKE, NIKADA IH VIŠE NEĆEMO VIDETI!

***********************

Da, da, te tabletice......stavi mi  dve pod jezik.

Uh, prodisala sam, progledala na oči. Još samo da iskapim ovu slatku vodu, dobro si se nje setila.

Oprosti mi dete moje što plačem......Mislila sam da više nemam suza, da sam ih sve isplakala, ali sada.....dok ti ovo pričam i ponovo prolazim kroz to, valjda me isti užas prožima.

***********************

Hvala ti što si imala toliko strpljenja za mene. Znam da sam te potresla, vidim ti vlažne oči, ali nemoj....preživela sam.

Posle toga sam samo jednom videla naše devojčice, kroz ogradu igrališta, kad su sledećeg leta došle kod tetke. Gledam ih kako su porasle, kako su lepe....ko da njihovu majku vidim u tim godinama. Ne mogu se suzdržati, suza mi suzu stiže, gleda me svet ko poludelu. I taman da ih pozovem, da mi priđu, da ih kroz ono gvožđe pomilujem po svilenoj kosi i satenskim obrazima, priđe mi jedna mlada žena, tek se posle setih da je to njena zaova, zetova rođena sestra....Moli me da im ne prilazim i ne zovem ih, saznaće im roditelji, a onda teško li ga njoj.

Ostalo mi samo da gledam moje anđele, ko ono kadgod na video-kaseti – posmatram ih, a dodirnuti ih ne mogu.

Kako sam dobauljala kući, nikada se neću setiti, valjda me noge same nosile. Gleda mene Jova, sakriti od njega ne mogu, premalo je vremena prošlo da se smirim....I navalio da mu kažem šta je bilo.

Ćutke je saslušao moju priču. Onda je legao, okrenuvši se zidu, govoreći mi da ga ne diram, dok sam ne ustane.

Pa, nije bilo problema da ga poslušam. Cele te noći sam  slušala kako roptavo diše, nadajući se da će nešto tražiti od mene.....I kamen bi više govorio nego on. Kad sam onako umorna i ojađena zadremala, našla sam ga ujutru sa slikom naših unuka u rukama....Belog, već hladnog.

I sve sam to preživela. Čovek je najgora tegleća marva, malo toga ima što ga može potpunoma slomiti. Dok može. Samo, ne daj ti Bože da saznaš koliko se u životu može podneti.

**********************

Je li moguće da je već toliko kasno? Kako nije, kad je već pao mrak, nisam ni primetila kad si upalila svetlo....

Nego dete, nisam ja došla zbog toga, mada ti hvala do neba što si imala toliko snage i volje da me saslušaš. Kolko god da je bolelo, ipak mi nekako lakše. Došla sam ja zbog druge stvari kod tebe.

Na mom spratu, pored mene, živi jedan mlad bračni par sa dvoje dece, nešto mlađe od mojih devojčica. Podstanari su, on ima neku bednu platu, koju dobija s mene pa na uštap, malo-malo, pa ga vidim da se vraća odnekud sa nekog gradilišta, sav u prašini, umoran da jedva hoda. Žena mu ne može naći posao, ima problema sa ušima, slabo čuje od rođenja, ali čita sa usana, samo joj moraš razgovetno pričati. Niko je neće i nikom ne treba takva. Sprema po tuđim kućama, kad je sezona, ide u berbu jabuka, okopava kukuruz, sve ono što može, a da se za dana može vratiti kući, deci i mužu. Ne treba imati veliku mudrost pa videti kako se muče, kako jedva preživljavaju, samo da bi podigli tu svoju zlatnu decu. I još mi pričao njihov gazda kako nikada sa kirijom nisu zakasnili, a sve račune plaćaju na vreme.

Tako ti je to.....Samo bogati mogu sebi dozvoliti da duguju i to bez stida i srama. Sirotinja je jedina, koja sve plati, a njima – šta ostane.

Malo – pomalo smo se sprijateljili, kad su mi po ko zna koji put doneli bakaluk iz radnje ili nešto uradili u kući. Dragi su mi oboje, čestiti i vredni, skromni i mirni, nikada se iz njihovog stana neka glasnija reč, a kamoli vika ili svađa nije čula. Čak i ta deca ne larmaju, ali ih nikada nisam čula da se smeju.

Kako su mi noge pofalile, sve više mi oni idu u nabavku, mada.....malo meni šta treba. Kuvam sebi čorbice i jedem leba sa margarinom, ko ono kad nam je ona naša studirala....najviše mi to prija. I uveče malo čokolade, ne mogu bez slatkog, pa to ti je.

Ali, kad već ona ide u radnju, zamolim je da mi kupi triput više, nego što znam da mi treba.....Onda, malo po malo, odnesem njima, ja kao ne mogu da pojedem, gladne mi bile oči, šteta da propadne. I posle ko zna koliko godina ponovo jedared nedeljno napravim kolače, da se deca oslade, da pojedu nešto lepo i po koju voćku, jer im otac i majka to ne mogu pružiti.

Pametni su oni, jasno im šta ja radim, ali me puštaju, sada češće nego ranije, kada nisu hteli primiti ni nekoliko jabuka.

Pa, kad zazimi, a deca im drhture u onim tankim jaknicama, kupljenim na Najlonu, ja im odnesem nešto od dečije robe, kao, ostalo od mojih unuka. Ne mogu ih gledati kako se smrzavaju, kako gladuju, pre ću skončati, nego to pustiti. A kad dođu moj, mada im otac i majka brane, neće da mi njihova deca smetaju, pa se maju kao mačići oko mene, stisnem zube da ne pustim suzu, koliko me podsećaju na moje devojčice. Tu stegnutu suzu pustim onda kad sam sama. Uvek čovek plače sam.

*********************

E, konačno da  ti kažem šta bih htela......

Hoću da sa njima napravim ugovor, da im ostane taj naš stan kad ja umrem, da se više ne muče u tuđem, da makar imaju krov nad glavom. Ti dete, ti smisli kakav to ugovor treba da bude i kako da se zove, a da bude čvrst i jak kao stena, da ga niko ne može oboriti.

Dobro, ako je to ugovor o doživotnom izdržavanju, neka bude.

Neka imam bar nekoga da mi pruži čašu vode...... Drži me za ruku, dok čekam da se konačno sa dušom rastanem......Hrišćanski me sarani, obiđe pokatkad naš spomenik, ostavi nekoliko cvetova....Da me neko po dobru spominje.

Ako si voljna, evo ti ova gomila pisama, neka stoji kod tebe, možda jednom jako zatrebaju. Da, da,  to su sva pisma, koja smo joj slali, što Jova i ja, što ja kasnije, a sva vraćena neotvorena, ko da su zaražena. Svako od njih sam preplakala, prebolovala, platila krvlju iz srca, pod kojih sam je nosila. Ni poziv za ostavinsku raspravu, kad joj je otac umro, nije htela da primi, a da pošalje cveće, makar po zaovi ili objavi čitulju.....na pamet joj nije padalo.

Pokušavam se setiti kada nam je zahvalila za bilo šta, što bi učinili za nju, poklonili joj, za novac koji smo joj slali. I ne mogu, ma koliko žuljala glavu. Pa....... ovo nam je njeno - HVALA! I pokojnom Jovi, duša mu počivala u miru i meni. 

Čuvaj ti to, zlu ne trebalo. Znam ja dobro moju jedinicu (ako se ona odrekla mene, ja nje nisam), nema dokumenta koji bi ona poštovala, a nemaju ovi nesrećnici ni za leba, a kamoli za sud i suđenja. I pored ugovora, ostaviću ti i akontaciju, da obaviš iza mene ostavinsku raspravu, pa još nešto pride, da se nađe, ako.....

Znam ja, neću još dugo, osećam to u kostima, u srcu, koje sve slabije radi.

Trudila sam se da pošteno proživim život, ispoštujem sve koje sam volela do kraja....i ako svugde gde sam mogla učinila dobro, znam da nisam učinila išta nažao.

Moje su unuke osigurane, bar im je školovanje obezbeđeno. A ona moja nevernica, neka izdurava sama, kako zna i ume i kako joj je sudbina namenila. Na dušu meni ili njoj, koja se god od nas ogrešila.

I samo  te još jednu stvar molim.....Ostalo mi je još jako malo nakita, sve smo morali prodati da bi našu jedinicu izveli na put, kolko god se ona upljuvala, pričajući kako je to sve dedina zasluga.....Molim te, nek to ostane kod tebe, pa nađi nekako načina da dođu do mojih unuka, da imaju uspomenu na baku. Naročito ove biserne ogrlice, koje mora imati svaka devojka i žena.

Neka me bar one pamte, neka ih nešto seća na mene, kad me već njihova mati odbacila i  zaboravila.

                *******************************************

Fotografije dodate sa GOOGLE pretraživača