PONIRANJA

Poput najsnažnijeg potresa, koji ni sam Rihter ne bi mogao iskazati brojčano, uveliko iskače iz njegove skale, iz mog udobnog, poričućeg sveta, sveta u kom sam tako zdušno zatvorila aveti u njihove crne svetove,  suočila sam se sa Rakićevom pesmom, bezimenom.

"Osećam da u mom srcu nešto trune

Lagano i stalno. Ko će mi pomoći...

Nestane ga časom, kao cvetne krune

Što se naglo raspu u jesenjoj noći.

Osećam da nešto trune, al ni jada

Niti bola ima. Slična tankoj struni

Zatreperi samo duša moja mlada,

I osetim da se u njoj nešto struni.

Bezglasno i tiho. Tako svakog dana

Deo mog života kopni kao gruda

Odvoji se, krene put dalekih strana,

Neznano ni zašto, ni kako, ni kuda.

Sve jedan po jedan lagano se skriše,

Sad ih ima dosta pod pokrovom sivim,

I meni se čini, što godina više

Imam, da u stvari sve to manje živim.

Tajno otkrovenje kobi što se krije

I zlurado vreba sva stvorenja živa!

Moj rođeni život, tuđ sad mi biva,

Jer što ja ne pamtim, nikad bilo nije!

Sad, u noći zvezda i meseca pune,

Usamljen i tužan, oborene glave,

Koračam lagano pun slutnje i strave,

Jer znam da u mome srcu nešto trune.“

Kroz koje paklene prostore, kroz koje crne jadove je morao proći taj čovek, da bi iznedrio ovako snažne stihove, toliko jake da bacaju u najsilniji očaj....Koliko razočaranja, koliko izgubljenih voljenih ljudi, koliko prijatelja su ga napustili i otišli da budu „pod pokrovom“...

Nema jače i snažnije kiseline, koja samu dušu razjeda, kao što je svest o prolaznosti, onaj osećaj kada se pogledamo u ogledamo i suočimo sa svojim zglaslim pogledom iz koga samo praznina zjapi! I teško da ima mnogo crnjih jadova, kada postanemo svesni da su sećanja sve što nam  je preostalo. Naši dragi su otišli, nikad ih više, žive samo u našim unutarnjim svetovima, a onda i oni počinju da blede. Ima li poraznijeg saznanja da nam i vlastita dragocena sećanja, ona koja čuvamo iza brava i lanaca svoga uma, klize iz duše.... Poput zlatnog toplog  peska  uspomene  na lepe trenutke, čak i one ružne, klize nam kroz prste, zahvata ih olujni vetar i ogoljuje nam dušu, koja sve više i više teža prazninom.

Čitam i čitam, ponovo, mnogo toga mi deluje toliko poznato....I onda , kao gromom pogođena, prolazim kroz „deja vu“ vrtlog, shvatajući da sam se to sa svojim avetima i svojim bezdanom suočila.

Jer, kada se usudim da prizivam neke lepe trenutke, oni su sivi, razvejani pepeo ih tiho zasipa, tražim ih bezglavo i upadam u hodnik Modrobradog...Ne smem ni jedna vrata otvoriti, jer svaka od njih kriju moje sopstvene užasima zaodenute misli, koje ne propuštaj niti jednu priliku da se okrenu protiv mene. Tuga, krivica, bes (na sebe samu), tri moje verne družbenice, što ne praštaju niti biraju trenutak kada će me opkoliti.

I moj život  kopni, sve manje ima mene u danima, koji se neumitno smenjuju.....Samo me ponekad zapahnu miris i zvuci srećnih dana, čini mi se da se jave samo zato da mi muke zasole.

Prekriva me pokrov rastrganih želja i planova, kako padne na nadu, tako je sprže, smanjuju me u mojim očima, čini mi se da uskoro ni mene neće nigde više biti.

JAČI pol 2.deo

U prethodnom nastavku sam vrlo detaljno i, priznajem, opširno, odslikala

glamurozni život slobodne emancipovane žene, sa sve osvrtom na ona stara ružna vremena, kada su žene bile pod neprikosnovenom vlašću oca/brata/muža/sina. Bilo je još mnogo toga nepomenutog, ali ovaj medij ne dopušta tekst od 100 stranica. Pa, pošto nemam ambicija za objavljivanje po raznoraznim tzv.Ženskim forumima, niti da tamo do u beskraj učestvujem u jalovim diskusijama, gde se svaka od učesnica trudi da po svaku cenu bude pametnija od prethodne, morala sam se zadovoljiti onim što sam napisala u 1. delu.

Idemo dalje i krećemo od RAVNOPRAVNOSTI POLOVA.

Nije me mrzelo da nađem Ustav republike nam Srbije, koji inače niko ne jebe ni pola posto kako dođe do vlasti, čupa iz konteksta samo ono što mu odgovara, dakle da u načelima Ustava tačno citiram šta ona nalažu.   

                                       

Pa, a propos teme, dotični Ustav, kao, je li, najviši akt ove zemlje, sa kojim svi zakoni, uredbe, pravilnici itd., itd., itd., sve do Kućnog reda u mojoj zgradi i recepata za mafine, moraju biti usaglašeni i ne smeju biti u suprotnosti sa istim, kaže ovako:

Član 15.

Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.

Ako neko misli da je boja i veličina slova tehnička omaška, nije. Morala sam to predstaviti upravo na taj način.

Dakle, u tom famoznom ustavu su retke veće gluposti od ove, mada lepo zvuči, što jest jest.  Mora da su se autori mesecima i mesecima divili svojoj neverovatnoj pameti i dosetljivosti; ali nemam nameru sada polemisati o tome. Nekako, draža su mi moja tumačenja onoga što je napisano, a na ovom citiranom članu 15 do daske se odslikava surova istina kako papir zaista trpi sve.

Ravnopravnost žena i muškaraca? Ravnopravnost polova? Naprosto ne znam da li da plačem, vrištim, urlam ili da se bacim na pod i valjam od smeha. Ili sve to, onako istovremeno.

Da mi je samo znati kojoj je budaletini taj idiotluk pao na pamet, ta izvaljotina,  po osmišljenosti i mudrom rezonovanju jednaka onom čuvenom pitanju :  „Koga više voliš, mamu ili tatu?“

Pa, kakva to, bre, crna ravnopravnost,  kada mi nikada ne možemo biti ravnopravni. Mi smo jednostavno drugačiji.

Razlikuju nam se dominantni hormoni, telesna građa, funkcionisanje mozga; pa zbog toga sam i postala pobornik teorije kreacionizma. Zajebi evoluciju i većinu Darvinovih lupetanja (kako je on to, kao muškarac i mogao uopšte shvatiti), neće me niti jedan jedini stručnjak, koliko god titula imao i  koliko god Akademija nauka bio član, argumentovano ubediti da je, eto, činjenica da žene (ženke) rađaju, uslovila drugačiju građu tela, šire kukove, gojenje u predelu reproduktivnih organa., rezultat razvoja dugog stotinama i milionima hiljada godina.

 Da ne bi! Sve je to morao osmisliti upravo onaj ko je finalizaciju produženja vrste prepustio ženama i samo njima.

Pa da krenemo i vidimo šta nas sve to čini različitima.

*********************************************************************************

Muškarci su znatno fizički jači.

Jeste, tačno je da su žene su fizički slabije, ali su zato mnogo izdržljivije.

Zbog manje (oh, tog tako teško ostvarivog zadatka) težine, ne mogu nositi teške terete. I priznajem da još nisam videla ženu, koja je istovarala šleper cementa ili džakova kukuruza, teških 50 kg, dakle u proseku 30% lakših od njihove težine. Opet čista biologija – mišići su drugačije raspoređeni, kosti tanje, kičma I krsni deo usmereni na čuvanje pune materice, a ne natovarenih leđa.

Zato su snalažljivije pa teret, ako ga moraju same pomerati, kotrljaju, vuku na kolicima, nose na drvenim obramicama ravnomerno raspoređenim na ramenima. Setite se samo naših majki i baka, koje su nosile vodu ili brašno, na svakom ramenu po jedan poteži kabao ili vreća, ali se hleb morao mesiti, jer su gladna deca čekala. A često i tuljak na glavi. I rade sporije, ali urade. Bez kuknjave, bez dve gajbe piva i dva ležanja kao proštac. Posao ne čeka, još je previše gladnih usta koja čekaju, niko je ne pita može li, već – kad će već jednom.

Da se vratimo u našu stvarnost - volela bih da vidim samo jednog muškarca koji sam spremi slavu za 50 ljudi i to slavu sve po redu i običaju. Osim donošenja pića i ispečenog mesa, ako imaju sreće, sve ostalo – priprema jela sa serviranjem predjela, sarmom, salatama, mesom, koje nije prasetina ili jagnjetina, sitnim  kolačima i tortama i naravno, slavskog kolača i žita, uz prethodno raščišćavanje nameštaja, slaganja stolova, donošenja stolica, obično iz komšiluka, serviranja, služenja svega pripremljenog, pranje jedno 2 i po miliona sudova, raščišćavanjem stola za novo jelo, pa donošenje novih i novih ćakonija, dok već izbezumljena domaćica mozga gde će to sve to staviti i kuda smestiti one novopridođle, naravno nenajavljene (na slavu se ne poziva, tvrde nlovokomponovani vernici – dobri gosti, dok sa uvelim cvećem i flašom vina što se samo šeta iz posete u posetu, zvone na vrata dvoiposobnog stana svojih domaćina koji meri celih 54,09m2), pa tek kada posluži  meso i salate ima uslova da malo sedne, uz uslov da je upotrebljene sudove već oprala, a domaćin zna za red, pa poslužuje piće, umesto da zasedne za čelo stola i sam je sebi najbolji gost, doterana i u papučama, jer samo u njih može smestiti otečene noge, kada se sve posluži, gosti su već uznapredovali sa pićem, ona pokušava da bar malo raščisti ispolivani i isflekani stolnjak, (uvek nekom nešto ispadne ili sruši čašu sa venom, uvek crnim), pa, donoseći kafu sikterušu gleda na sat, ne smejući ni da se priseti kako je ustala pre 20 sati, a i pre toga je danima radia po 18 sati dnevno, valjalo je sve to spremiti, željno čekajući da slavarima dosadi i da neko ustane i krene kući…Pa tek onda, dok domaćin, je li, teško premoren (nije lako ni jesti I piti) odlazi na spavanje, a njoj ostaje umuzgan stolnjak, šoljice polupopijene kafe i čaše, čaše, čaše, desetine čaša…..Sve to sredi, opere, očisti, pa postavlja čiste stolnjake, jer novi gosti dolaze na patarice. Kada i dočeka kraj, onog trećeg dana, vraća pozajmljene stolove i stolice, čisti ulegnute i isflekane tepihe, pa vraća nameštaj na mesto i još je srećna što je njen godišnji kuluk prošao i mirna je celih 11 meseci, iako otečene ruke i noge više ni ne oseća, jednostavno jedva da je i slušaju, a po rukama posekotina do posekotine, uz koji oparen ili opržen deo, sa plikovima koji tek što nisu popucali.

Svaki muškarac koji bi bio izložen i petini te teške šljake, završio bi na intenzivnoj nezi, da se pod aparatima izležava jedno 5 dana.

A nju već sledećeg dana, dočekuje obavezno pitanje, kao da nije već danima seckala, dinstala, kuvala, prala gomile sudova – kad će se u ovoj kući jesti nešto kašikom?!

O selidbama, dočekivanju gostiju kada u frižideru samuje pola margarina I tri jajeta, sa okrajkom hleba, koji niko još nije stigao da pojede, a oni došli oko 8 uveče “na kafu”, bolje da ne govorim. Izleteće mi previše onog, što prećutkujem.

Muškarci sporije stare.

Potpuno se slažem. Pa, od čega to da se tako izmore i izraubuju, kada im detinjstvo i momački dani prođu u “ljubi ga majka” fazi, brak u gunđanju na razmaženu decu, eskiviranjima svih težih poslova u kući, igranju karata obavezno jednom nedeljno, odlascima na rekreaciju, gde, ako im ne pukne tetiva, jer sat vremena ganjaju loptu (nekadašnje velike fudbalske nade) bez zagrevanja i pripreme, da bi ih doveli kući onako ufalčlovane i zagipsane, dok vrište do neba kako ih boli, pitajući se kad će moći stati na tu istu sjebanu nogu, pa, ako to i promaše, vrate se u nedelju popodne, dok im izludele žene, koje ne smeju od puste bruke i sramote ni pitati gde su, nemaju snage ništa ni da prebace, jer su se “momci malo zapili”.

Inače, muškarac sve sme….da zasedne u kafani, čim se sakupi društvo istih interesovanja…. da izlazi na muške žurke, sa kojih se ponekad vraća i četvoronoške….. da spava kada mu se spava….. da eskivira posetu, ako ima neku bolju varijantu…Jedino nikada, ali baš nikada ne sme ostati sam kod kuće.

A onda, kada se već nanižu godine i stignu u fazu kočoperitisa, odjednom počinju da nose džins, utežući do maksimuma kaiš na pantalonama, iznad koga kipi stomak, padne im na pamet da bi mogli ofarbati već dobro proređenu kosu, ako su je uopšte sačuvali, slušaju rok i drežde po kafićima, merkajući napupele klinke, koje im mogu biti unuke.

I na kraju, zasednu u rođenu kuću, krišom gledaju ljubavne serije, čitaju treš-štampu i nikako, ali baš nikako ne mogu da se pomire sa svojim godinama, išijasom, gihtom, uvećanom prostatom i hemoroidima, od previše sedenja ono kadgod u hladnim kafanskim stolicama, svako kašljanje tumače kao signal da imaju simptome raka pluća, a svaku promuklost od hladnog piva hipohondrišu kao potencijalni rak grla, pa lamentiraju nad prolaznošću života.

Šta je život drugo, nego prolazan? Niko se za seme nije rodio!

I kako da masovno stignu do Alchajmera, kada dokazano imaju selektivnu pažnju i nisu u stanju da jednakim intenzitetom misle i rade više stvari najednom, pa iz produženog, produženog, produženog puberteta, direktno padaju u najdublju senilnost?!

A onda, uprkos svim vitaminima, ajkulinim uljima, čudesnim plodovima amazonskih prašuma, afičkim šljivama itd., itd., koje kupuju u ogromnim količinama (i plaćaju žestoko, ni ne pitajući za cenu), a rođenim ženama broje svaku popušenu cigaretu i računaju svakodnevno i svakosatno koliko to košta, jer su oni, naravno, prestali da puše, trudeći se po svaku cenu da žive u punoj formi (100 metara sa preponama ispod 10 sekundi, znam da ne može, ali to njima u glavu ne ide, jer nema toga što oni nisu mogli)…. otplove u večna lovišta.

Nisam u pravu? Ko ne veruje, neka malo prošeta gradskim grobljem, pa pogleda godišta na duplim – bračnim spomenicima. Najveći deo njih se oprostio od ovog sveta bar 7-8 godina pre svojih životnih sapatnica, koje jesu izborane, sporije hodaju, bore se sa osteoparozom i povišenim krvnim pritiskom, što ih ne  ometa da čuvaju unuke, kuvaju zimnicu i na sve njima moguće načine pomažu potomke,  ali svome muževe – redovno nadžive.
********************************************************************

Imaju obavezu da služe vojsku.

Dok je vojni rok trajao tri godine, a to je bilo stvarno jaaaako davno, još i da pričamo o tome. A posle?

Svi, ali baš svi moji prijatelji i poznanici mogu da se izbore za dijagnozu PTSP, jer su im se iskustva, dok su bili u vojsci, urezala u svaku poru i to crno vreme pamte kao najstrašnije i najsofisticiranije mučenje.

Jer, godinu dana su morali svakog dana ustajati rano, brijati se (ništa ono čuveno “da odmorim bradu”, raditi gimnastiku, nameštati krevete, slagati svoju odeću, prati čarape i čistiti svoju obuću, jesti ono što ima, a ne ono što im se pri*oće, čistiti dvorište, brisati kupatila i podove, raditi u kuhinji; punu godinu dana su bili dužni i obavezni slušati starešine i nisu se smeli folirati, jer se za “ne mogu” – išlo u bolnicu, za “neću” – u zatvor, morali ići na vojne vežbe i marširati pod punom opremom (neka neko izračuna koliko kilograma ima u prepunoj ženskoj tašni, sa još četiri do pet kesa, koje svakodnevno sa posla žene tegle kući) i, što je najstrašnije u toj strahotnoj tragediji,  tu celu predugu godinu nisu bili centar sveta, koji se samo oko njih okretao i niko, ali baš niko, nije ih nutkao. Uzmi ili ostavi, na volju ti, ali ono što se mora, moralo se.

U odnosu na te neiskazivo teške muke, npr. Guantanamo je sitan doživljaj!

I onda se još neko seti, pa ukine obavezno služenje vojnog roka. U neprekidnoj sam dilemi, na šta će onda kukati novopristigle generacije, kojima neće stići koverat “Domovina te zove”?!

Oni su hrabri i borbeni. A usput, i ubedljivo su bolji vozači.

Ne sporim da su žene mnogo opreznije i da su lošiji vozači, jer nemaju taj nezadrživi poriv da se, kada se dohvate volana, nadmeću sa baš svakim stvorom, koji se zadesi na putu. Zato je procenat teških saobraćajnih nezgoda, onih u kojima ima žrtava i drastično izlomljenih, a koje su izazvale žene-vozači zanemarljiv u odnosu na broj takvih nezgoda, koje listom izazivaju muškarci.

Kada se kaže kako su muškarci borbeni, odmah to tumači kao “agresivni”.

Retko će kojoj ženi pasti na pamet da se potuče na ulici ili u kafani; uostalom, o čemu ja pričam – niti jednoj! I pribavite podatak od policije koliko je ženskog sveta privedeno zbog izazivanja nereda (kako to naivno zvuči) na stadionima…Ono, kada se bacaju petarde na teren, čupaju stolice i svako mlati svakoga, kada se policajci gone kao zečevi u jesen, a onaj klinac, optužen za delo teške telesne povrede, jer je policajcu gurnuo u usta zapaljenu baklju, mrtav-ladan rekao u svoju odbranu kako “nije znao da je oštećeni policajac” iz čega sasvim logično proizilazi zaključak da nema ništa lošeg u tome da se zapaljena baklja gurne u lice i usta običnom smrtniku. Biće da je to vid specifične društvene interakcije.

Prema statistikama, otprilike 80%, čak i koji procenat više ubistava vrše muškarci. Dakle, na žene otpada onaj ostatak od, čini mi se, nepunih 20%, a i to su najčešće ubistva na mah, ono kada joj pukne film od godina batinanja, isterivanja na minus 20C u spavaćici, pritiskanja ruke na vreo šporet i bacanja ručka na dvorište, sa sve tanjirima zajedno, pa se dohvate sikirice ili noža, pa tako odmah izvrše i “rastavu na mah”, dakle, odjednom.
*********************************************************************

Muškarci nemaju ni blizu običaj da tračare, kao što to rade žene.

Ajaoj….Sada mi je baš zlo.

Da se razumemo – ništa nemam protiv tračanja. Davno jednom rekao Momo Kapor da je tračarenje, odnosno, otrcavanje, neopravdano zanemaren vid usmene književnosti, koji ima dugu tradiciju i prenosi se s kolena na koleno. A i pokazuje da tračara nije sebičnjak, jer razmišlja i o drugima.

Uvek sam se više družila sa muškarcima, pa sa punim autoritetom mogu reći – ne postoje gore ni skrnavije tračare od muškaraca.

Žene barem olajavaju garderobu, novostečene kilograme, uvlačenje šefu u guzicu….A muškarcima, uz ceo pobrojani repertoar, ništa nije draže do da pričaju koju su kresnuli, kako to dotična radi, koliko su ih ukupno kresnuli i  koliki im je…..ponos.

Podsećam čitalački auditorijum da je magarcu dugačak oko pola metra, pa je opet – magarac. Trebam li dalje komentarisati? Bolje ne!
*********************************************************************

Muškarci su bolji kuvari. Upravo zato su najpoznatiji kuvari na svetu upravo i isključivo muškarci!

Uhhh…Odoh da stavim tablete pod jezik, nešto me žiga čuka, kao pred hercšlag….

Došla sam malo sebi….Oni bolji kuvari? Pa, da nije smešno, bilo bi tužno…Znaju da kuvaju najviše četiri jela i to ona koja se njima dopadaju. A i taj proces izgleda otprilike ovako:

“Gde mi je ona široka šerpa sa debelim dnom? Ne ta, druga. Šta, nije tu? Strči u podrum po nju, a usput svrati do radnje i kupi mi belog luka, ovaj nije dovoljno svež, malo tucane suve crvene paprike, ali neka ne bude previše crvena  i onaj začin, kakoliseonozove….Očisti mi časkom ove dve kile luka, ali sitno, pa proprži na vrelom ulju….A sada možeš pripremiti I beli luk, donesi mi paradajz, u konzervi, ne onaj tečni……Jesi li istukla meso i posula začinima, ali ne previše, baš onako kako sam ti rekao….Dodaj mi varjaču….Gde je biber, onaj  u zrnu….Sada to lepo mešaj, jedno sat vremena, na tihoj vatri….Nemoj da ti zagori, aha, isključeno je…..Dobro, sada časkom iseckaj ove tri vrste salate, procedi, pazi kako začiniš, stavi ulja dovoljno, a ne onako na nema čovek pojma je li i videlo ulja ili ne, seci tu papriku malo sitnije, a paradajz malo krupnije….Postavi sto, jesi li izvadila vino iz frižidera….Siđi časkom po svež hleb….Šta, možemo za sto….Dakle, mene ovo kuvanje stvarno opušta, pogotovo kad se u celini posvetim tome.”

Kada se nesrećnica pobuni što je stalno cima i drži u punoj pripravnosti, jer ko kuva, taj nek se snalazi, dobije odmah po nosu kako svaki majstor mora oko sebe imati ekipu pomagača, koji će mu biti na raspolaganju i kako to rade hirurzi, kada samo bez reči pruže ruku, a instrumentarka mora  znati koji im instrument treba….

I onda ostanu jedno milion i po sudova, zamazana kuhinja, isflekan šporet I isprskane pločice na zidu. Nakon dva sata ribanja, struganja, brisanja svega što se zadesilo u kuhinji, koje naravno radi domačica, maestro samo kuva i to njegov jedini zadatak, on umornim glasom saopštava kako ovo, eto, nije baš bilo lako, ali ispunjava njegove kreativne potrebe i relaksira ga.

Ma, dala bih ja njima 300 kinti, dinara naravno i rekla da za te pare očekujem kompletan ručak – supu, meso, prilog i desert…..pa da onda vidim maestra kako se snalazi i kako se trudi da razvuče tu siću, a svima ugodi. Čudna mi čuda napraviti nešto dobro, kada na imaš na raspolaganju 2 kile mesa, mnoštvo začina, sveže tikvice, patlidžan i karfiol (usred, recimo, februara, kada koštaju kao da su suvim zlatom optočeni) i par plavih stotinarki od kojih moraš nahraniti gladan narod, jer više – nema.

*********************************************************************************

Obzirom da neću još dugo (pisati), da malo raspravimo famu o seksualnosti, koja kod muškaraca, je li, traje ceo život, dok se kod žena  uglavnom drastično smanjuje nakon menopauze.

E, to jedva dočekah!

Seks je definitivno precenjena stvar, zato i daleko više priliči mladima, jer nagon za produženje vrste radi svoje. Uostalom, jedan moj prijatelj, doduše nakon trećeg piva, mirno i ničim izazvan mi je priznao da mu nikada neće biti jasno čemu tolika fama (I organizacija) oko to malo smešnih pokreta.

Ne sporim da je mnogim ženama, posle klimakterijuma i totalnog hormoskog disbalansa, valjuškanje po krevetu poslednja stvar na pameti.

Uostalom, kada pređeš pedesetu, po pitanju seksa, sve više zauzimaš filozofski stav – a čemu?

A oni, kod kojih zainteresovanost za te smešne besmislene pokrete traje I u poznim godinama, šta je sa njima?

Farmaceutska industrija mlati silne pare na dvema vrstama proizvoda:

-         preparatima za mršavljenje, koje žene kupuju  i konzumiraju, a to ni ne osporavaju, sluđene agresivnim reklamnim kampanjama prepunih anoreksičnih klinki koje su skinule 20 kilograma, za recimo mesec dana, redovno jele kao i ranije….Ma, kako da ne! Tek kada ljuljneš pare za šarenu lažu, pročitaš u uputstvu za upotrebu kako se “količina unete hrane mora smanjiti”, te “fizička aktivnost povećati”. Cvrc! E, iste te proizvode kupuju jednako i muškarci, samo što to ne bi priznali ni da ih se pod najgore muke stavlja; i

-         Raznoraznim tabletama, kapsulama, kapljicama za povećanje potencije, odnosno, za “dizanje Lazara iz mrtvih”. Da pogađamo iz triput ko ih kupuje, a ni ne pita za cenu? I kome je još do seksa u 82-oj godini….Sve propratne pojave, nimalo naivne, spomenuću samo naglo povišenje krvnog pritiska, dakle, ubilo se od mogućnosti za instant moždani udar ili infarct, nemaju uticaja na zainteresovane konzumente i pobornike teorije “Daj da kresnem još jednom ko čovek, pa nek ide život!” E pa, često i ode. Vrlo brzo. Bez najave.

Ovo visokoumno razglabanje o različitosti polova, umesto već izlizanih i otrcanih rasprava o navodnoj ravnopravnosti, privodim kraju pozivanjem na biologiju, molekularnu biologiju i genetiku.

Našla je nauka način kako zamrznuti jajnu ćeliju na neodređeni period i, svojevremeno žestoko osporavano, zamrznuti spermatozoide I napraviti banke sperme. Klonirali su ovcu Doli. Beba Lujza je rođena veštačkom oplodnjom. Oplođene jajne ćelije se uveliko usađuju u matericu majci-surogata. Dakle, videli smo da sve to može.

Faktički, ako uspemo preživeti još jedno hiljadu-dve godina, a ne poubijamo se međusobno, što zvezdanim ratovima, što raznoraznim biološkim užasima – najnovijim dostignućima genetskog inženjeringa ili ako nekom asteroidu, veličine Jupitera, nije u putanju utipkano skretanje i udar baš u ovu našu izmaltretiranu planetu, pa je razbuca kao krmača mastan džak, zamrznutom spermom će se moći vršiti oplodnja u svakom trenutku,  i nebrojen niz godina, jer se onaj mali, mikronski mali spermatozoid može skladištiti u ogromnim količinama.

Jedino što nikome nije pošlo za rukom, to vreme nije dogledno i sumnjam  da će ikada stići je da fetus održi u životu, naravno, sa razvojem u devetomesečni plod, u veštačkim uslovima, odnosno, izvan materice.

Tu smo, na pravom mestu!

Žene i samo žene mogu rađati decu, dakle, doneti na svet novi život, novog Njutna, Ajnštajna, Mariju Kiri, Teslu….Nije creator bio nimalo nepromišljen, kada je čudo stvaranja i rađanja deteta podario baš ženama. Imao je svoje izuzetno jake razloge za takvo opredeljenje.

Pa sad, bez koga se to ne može i KO je jači pol? Mislim da je svaka dalja diskusija nepotrebna i bespredmetna.

Ko razume – shvatiće.

Sve totografije dodate su sa GOOGLE pretraživača

Jači pol 1.deo

Ubedljivo najgluplje pitanje, koje gosti/rođaci/dede i babe postavljaju deci je: „Koga više voliš – mamu ili tatu?“

I, šta sad da siroto klinče odgovori na to, bez obzira na količinu nade za naglas izgovoren željen i očekivani odgovor, a oni to uvek osete i dobro znaju, osim: „Volim i mamu i tatu!“......

U zbirci približnih idiotarija je i fama o tzv. jačem polu; nema, naravno nikakve dileme da su to muškarci i isključivo i jedino muškarci. Bez diskusije!

A druga glupost u potpuno jednakom rangu je tzv. ravnopravnost polova.

Međutim, da ne prođem kao onda kada sam počela pričati priču, da bih posle 15-e stranice skontala da imam toliko toga reći, da od priče nema ni govora, već se posle nepuna dva meseca sa po 14 – 16 sati dnevno, iznedrila cela knjiga, nimalo kratka, rešila sam da ovo pisanije ipak podelim na dva dela. Previše je obimno, odbiće mi ga GOOGLE kao preopširan.

Dakle, neću sada da se mlatim ko je sa Marsa, a ko sa Venere....To, uostalom, uopšte i nije tema. Nego, reč je o nečem sasvim drugom.

Izričito i neopozivo smatram i niko me neće ubediti u suprotno da je najveća podlost, koju su muškarci napravili ženama u poslednjih 150 godina – feminizam.

Jer, šta su to žene dobila izborenom i kobajagi dobijenom bitkom, osim tri radna vremena?

 Jedno 300 puta više obaveza.....jutarnje jurcanje na posao, sa sve spremanjem kreveta, razbacanih čarapa, majica, pantalona i raščišćavanjem kuhinje od kasne večere nekog od ukućana noćobdija, uz šminkanje na brzaka, traženjem suknje, koja nije pretesna, celih hulahopki, jer, moraju biti uredne i atraktivne......trka u pauzi, da bi se ulovio deterdžent na akciji.....teglenje kesa provijanta i tog istog „akcionog“ deterdženta, sa sve elegantnom tašnom kupljenom na rate, natečenih nogu na štiklama....ulaska u kuću, koja izgleda kao da je u njoj eksplodirala bomba....uključivanja šporeta za podgrevanje ručka, dok usput skidaju te mučiteljske cipele i peru ruke, sklanjajući opet rasturenu garderobu i pidžame.....razgovore sa decom koja se pojavljuju sa pozdravom iz škole za plaćanjem ovoga ili onoga, nikad dosta i nikad kraja......postavljanjem stola, zarad skrpljenog ručka, pa onda beskonačnog pranja sudova i brisanje zamazane kuhinje......presvlačenjem u međupauzama, dok supa nije još provrela, a jelo se ugrejalo......razvoženjem dece na časove jezika, na trening....izradom domaćih zadataka, kada svaka majka konstatuje da je: 1. Što su školski programi obimniji, deca sve manje obrazovana i zainteresovana; 2. Vreme je odavno pregazilo.....

Za to vreme, premoreni muž je, hukćući i žaleći se na saobraćaj stigao kući...seo, onako obučen u omiljenu, već razvaljenu, fotelju pa paćeničkim izrazom lica izjavio da stvarno ne zna gde sve to ide i koliko će još moći, da bi dva sekunda kasnije, dok uzima daljinac da pregleda spisak predstojećih utakmica, pitao kad će već jednom taj ručak.....usput urlajući na klince da ućute i ima li on prava na mir u rođenoj kući....pa, kad ga žena, koja ne zna kud će pre konačno ubedi da se presvuče, u razglavljenoj i izvešenoj na dupetu trenerci sedne za već postavljen sto, gunđa što je supa vrela, hleb bajat, krompir hladan, a meso tvrdo....onda ustaje od stola, a da ni stolicu ne vrati na mesto iako to u kafani čini, uzima daljinac, odgleda 8 minuta utakmice i – zahrče snom pravednika! Umorio se!

Dok glava kuće hukće, puše, dok mu sa nakrivljene glave lagano curi iz usta, feministična i oslobođena žena konačno stiže da se dohvati mašine za veš, prekontroliše ima li u belom vešu neka crvena čarapa ili tamno plava kineska majica, uključuje tu istu mašinu, prebacujući se momentalno na peglu, kojoj gajtan baca iskre na onom delu,  što se oštetio od savijanja, jer njen najdraži nema vremena, a „ne mora on baš ni sve da zna“, pegla njegove košulje i pantalone, čisteći usput fleke od paprikaša, razbijajući glavu kako da onih preostalih 5 sati do spavanja razvuče u 15, jer je to polovina vremena koja joj treba da stvari dovede u kakav-takav red, pristavlja ručak za sutra, dok se naizmence hladi usisivač, konstatujući da je ponestalo mleka, ulja ili vegete, a u prodavnicu nema ko da ode jer klinci „ne mogu baš sada, može li malo kasnije“, a dragi ne skida pogled sa uvek istih vesti i ostalih sličnih idiotarija sa malog ekrana......

Onda ona, konačno, poluonesvešćena od umora dolazi da sedne, da bi posle dva minuta ustala da spremi nešto za večeru, jer „ručak i nije baš bio neki“, pa kada i to smandrlja, dok pokušava da, pod uslovom da su prošle vesti i da je poluvreme, gleda svoju omiljenu tursko-indijsko-venecuelansko-meksičko-argentinsku seriju, budući da za nešto drugo ni nema snage, sa malog ekrana zasipaju je reklame, gde skockane mame od 21  godinu sa širokim osmehom služe supu iz kesice, koja je „jednako dobra kao one što su ih spremale naše bake“, anoreksične klinke baljezgaju kako su liniju dovele do savršenstva tim i tim čudotvornim praškom za mršavljenje, a nju grize savest što nikako ne može da skine onih 10 suvišnih kilograma, jer nema vremena za teretanu, ni snage za gladovanje, jede usput i to mahom ono što ostane od dece, bivše balerine mašu kosom od metra sa čudotvornim šamponom koju daje volumen i „sjaj dijamanata“, isfenirane kose do savršenstva i naprskane fleksi lakom „dostupnim i u maloprodaji“, a ona se seti da ni ove subote nema vremena (ni para) za frizera, pa je na kraju dočekaju i definitivno ubiju u pojam jedva napupele tinejdžerke, koje tako ubedljivo, šminkane brat-bratu više od 2 sata, pričaju o čudotvornom serumu za zrelu kožu, koji posle 4 nedelje upotrebe čine kožu glatkom i satenski nežnom, sa 67% bora manje......

Jedva hvatajući radnju serije, gde su svi lepi, vitki i bogati, par puta zaspi, dok je definitivno ne probude klinci sa zahtevom za nove patike, koje „već svi imaju“, mobilni itd.,, itd..., i dolazi vreme (konačno) za odlazak na spavanje....

Padajući, onako premorena u krevet, priseti se da nije pripremila ni ispeglala svoju odeću za sutra, kada kreće.....ruka. Dragi se setio da je konzumacija uslov za postojanje i opstanak braka, a već se i naspavao, sve onako iskrivljen u fotelji, dok ona skoro da više ne zna ni kako se zove od silnih briga, obaveza i sečenja ušiju, kako bi se zakrpilo dupe. Horor!

Pustiti ili eskivirati, pitanje je sad!

Kako god da se završi, on okrene leđa i blaženo ili demonstrativno, zavisi već koliko je bila uporna u (samo)odbrani – zahrče. Sve to dok ona gleda u plafon, pitajući se ima li svemu tome nekog doglednog kraja i koliko će još moći da izdrži taj tempo.

Ujutro zvrnda sat i opet sve ispočetka.

Godišnji odmori?

Ako ima uslova i 10% sigurnosti da zna kad će ga moći koristiti, pa još i ako počne otplaćivati od februara tih famoznih 10 dana sa sve putovanjem, mesec dana gladuje i prežderava se naizmence, da ne bi sa svih strana kipelo iz kupaćeg kostima, a onda na Kvantašu počne kupovati gotova jela, suvi vrat i viršle iz Mađarske, jer ona cena letovanja, koju tako mukotrpno otplaćuje, obuhvata samo put (autobusom) i spavanje, bez doručka, u kobajagi apartmanu, gde su u 12 kvadrata nagurani i kreveti i sto sa tri stolice, mali frižider i šporet bez rerne i ako ima sreće, dve šerpe, tri okrnjena tanjira sa izlizanim escajgom. Bez klime! To se plaća posebno. Pa će se kuvati u znoju lica svog, nakon što odganja ukućane na plažu, da se ne bi svi gurali jedan preko drugog u onih 12 kvadrata, dok priprema supu iz kesice i podgreva gotovo jelo, onako belo od nataložene masti, muti pire u prahu, praveći usput za sebe salatu, jer pokušava da makar za to vreme skine koji kilogram, verujući u uspešnost kombinacije salate od preskupog paradajza sa malo feta-sira i plivanja, a onda skonta da ni nema snage za plivanje, jer kad i pristigne da dođe do plaže i legne na peškir, već zasut peskom od dece, koja nemilosrdno trče unaokolo, namackana kremom sa faktorom 60 – odmah zaspi. I naravno izgori, jer je krema, kupljena na rasprodaji u poslednji čas, preslaba za sat sunca spavanja na + 46C, budući da ni za ležaljke ni za suncobran para jednostavno – nema. Možda se i može nagrebati tih 5 – 6 evrića dnevno, ali onda se treba oprostiti od onog jednog jedinog odlaska u piceriju i nekih cipeliški na rasprodaji, za kojima traga svake večeri, dok prolazi pored bleštavih izloga, prepunih stvari koje ni u snu ne može sebi priuštiti.

Tako oslobođena i ubeđeno emancipovana žena svesna svog privilegovanog statusa, u punoj ravnopravnosti, živi svoj život, dok se maltene do 80-e podiže starosni osnov i dužinu radnog staža, pa je sve više i više svesnija da penziju, onako jadnu i bednu, a sada i umanjenu – nikada neće dočekati.

I, da ne zaboravim, od vas se očekuje, ako ne savršena, a ono barem  prihvatljiva linija, uvek sređena i uredna frizura, uredna i moderna garderoba, obavezna šminka, naravno ne napadna već diskretna, koja je, inače, tri puta skuplja od te tzv. napadne.....i da ste u svakom trenutku raspoložene da primite goste, kojima ne padne na pamet da idu kući, dok od vas sve otpada, jer niste raširili veš ni dovršili peglanje, a čeka vas i ribanje kupatila i priprema garderobe za sutrašnji radni dan i to za sve ukućane, a gosti se samo rastoležu, čiste sve sa stola, dok se vi pitate šta ćete ako neko poželi još piva, koje niste stigli da dokupite, uz obaveznu opasku kako je „kod vas uvek tako prijatno“, pa, ako niste naučili da ignorišete zvono i prepoznajete telefonske brojeve, veče, koje ste teškom mukom odvojili za gledanje npr.“Gordosti i predrasude“ ili „Kad je Hari sreo Seli“, jer te večeri, gle čuda velikoga, nema neke krucijalno važne utakmice,  se oteglo kao gladna godina, oči vam se sklapaju i ruke više ne slušaju, dok se vode prepametni razgovori uvek prvo o politici, pa onda o (sve težem) ekonomskom stanju, a vaš doprinos celoj dogodovštini se sveo na „Mila toči, mila služi“......I ono malo, teškom mukom odvojenog večernjeg odmora, istopilo se u slušanju uvek istih priča, seckanju i služenju onog  što ste skrpili iz polupraznog frižidera, dok vam gošće značajno gledaju prašinu na komodi, koju onako sluđeni, niste ni primetili, a kamoli stigli izbrisati i primećuju kako vam“sjajno stoji novih pet kilograma, manje se vide bore“,  diskretno pogledavaju polupolomljene nokte, sa delimično oljuštenim lakom, jer osim nedelje popodne, drugog  vremena za sređivanje jednostavno nemate.

Dakle, hajde da vidimo šta nam je to toliko falilo pre „oslobađanja“.....

Ujutro ustajete pre muža, pripremite mu tacnu sa kafom i slatkim i budite ga; dok se on brije i zapira, iščetkate mu odelo, izglancate cipele i gamašne i onda – poljubac za rastanak. Ako već niste imale sreću da je vaš muž i gospodar makar iz neke niže srednje klase, npr. činovnik nižeg platnog razreda, kada biste imali služavku (onu što bi štedela za sopstveni miraz) i sve to radili uz njenu asistenciju.

Onda, lepo, na miru dovršite jutarnju kafu, pa se lagano obučete, polako i nežno budite decu, spremate im doručak i šaljete u školu; kad i njih ispratite, kada je kuća konačno vaša, u miru odahnete i lagano, otvorivši prozore, spremite kuću....Sledi priprema ručka, pa se ide na pijacu – dakle, idealna prilika za svraćanje kod neke rođake, gde onako lepo natenane protračarite sve novosti, pa, kada se vratite kući, bez žurbe pristavite ručak.....Ruku na srce, ako žena iole zna da kuva, priprema jela je uvek bila sitan doživljaj, jer je dobra domaćica znala čorbu napraviti od svačega, malo povrća, krompir na ovaj ili onaj način, palačinke su ionako uvek bile mućene pre pečenja, bolje su kada odstoje....I onda čekate svog čoveka da dođe kući i ruča, pa kada ga nahranite, i stavite ga sa sve novinama da odspava pola sata, eto dovoljno vremena da sredite kuhinju....Onda ga, opet uz poljubac ispratite (uvek je mnogo više muva išlo na med, nego na sirće, govorila je često pokojna moja baka), zamisli lepote od prazne kuće, koja odzvanja tišinom......Popodne je, bavite se cvećem i ručnim radovima, malo veza, goblena, pripreme devojačke spreme za ćerku ili ćerke, pa odlazak u društveni život, sve zavisi da li je vaš dan kada primate posete ili idete drugima u goste.....Tu se negde već bliži i veče, pater familias završava posao i vraća se kući.....Uz toplu večeru, na belom stolnjaku sa čipkom, vašom rukom rađenom, jer je to deo vaše devojačke spreme, prvo supica, pa onda i ostalo. Svi jedu zajedno, za večeru niko nije smeo da izostane, gospodar kuće priča, savetuje, kažnjava potomke, ako su zgrešili nešto što je iznad vaše uobičajene nadležnosti.....Onda on opet čita novine, a vi se posvetite goblenu koji uvek radite uveče, jer ćete sopstveno ćutanje na njegove monologe uvek moći opravdati gledanjem u šemu....Spavanje, gde je on uglavnom toliko umoran, pogotovo ako ste potomstvo već rešili, da mu ni napamet ne pada da vas spopadava – lepo čovek zaspi snom pravednika, a vaše je samo da mu ostavite čašu vode kod uzglavlja, ako noću ožedni....A, ako je baš i raspoložen za obavljanje bračnih dužnosti, to obavi ispod prekrivača, na brzaka, ne tražeći od vas kojekakve kerefeke, koje se nikad od poštenih žena ne traže. Zna se ko je zadužen za to.

Dakle, žene su se brinule o kući, muževima i podizale decu. I imale sasvim dovoljno vremena za sebe.

Kuća, makar nemali nikakvu pomoć, može biti uvek uredna bez ubijanja od posla, ako je redovno održavate. Muževi su očekivali da ih podržavate, u zamenu za to što obezbeđuju sva sredstva za izdržavanje porodice, da se pred drugima ponašate kao dama, a u kuhinji i kući kao dobra domaćica, na izvršavanju bračnih obaveza insistirali su samo u meri u kojoj se to i očekivalo od poštene žene – dakle, bez striptiza, seksi-veša, a tzv.francuskog seksa....Ne daj bože da i pomislite na to, ako ste, kao dobro vaspitana žena i imali prilike da saznate šta je to i kako to izgleda. Uostalom, nađite mi i 5 vaših poznanica koje zaista uživaju u tome i skidam vam kapu.

Posle prenatrpanog dana još da izigravate i seks-majstoricu.... Ma, kako da ne

A, ako se kojoj i omakne neka dodatna aktivnost sa strane, žene su ipak bile mnogo pametnije nego luda Ana Karenjina, uz malo mudrosti i veštine, sve se moglo sakriti pod tepih. Pa i neželjena trudnoća, nije bilo DNK analize, a dece, je li, nikad dosta.

Deca su vaspitavana da moraju da slušaju, a reč pubertet nije ni postojala, a kamoli priznavana kao faktor poremećenog ponašanja. Ćuška, kada mladunac zgreši ili kaiš kada baš zabrazdi nije sankcionisana kao zlostavljanje, đaci su nosili školske uniforme i kape sa oznakom razreda, dodir sa suprotnim polom bio je samo u školama igranja, posle šesnaeste, dečaci pre punoletstva nisu smeli ni da pomisle na kafanu, a kamoli da uđi i nju, a devojke su, tek kada bi obukle prve dugačke haljine, smele da razmišljaju o ljubavi i čitaju do tada zabranjene romane. I, naravno, podrazumevalo se da budu nevine.

Momak u kući? Samo kada se obavi veridba!

Sve u svemu, deca su odrastala pod stalnom kontrolom majke i ako porodicu nije zadesila nesreća da se potomak baci na strica, koji je popio 50 jutara zemlje, kuću, dva kapitala, a onda se obesio na još uvek svoj tavan, nisu odrastala niti u lošem društvu, niti je bilo opasnosti da upadnu u kriminalni milje.....Droga? Ni u teoriji, bilo je i onda i morfijuma i heroina, ali su to sebi mogli priuštiti samo oni jako bogati, a uz strogo kontrolisani džeparac, klinci nisu mogli ni sanjati o takvim glupiranjima. Kada završe škole ili zanat, dobijali su hleb u ruke i osamostaljivali se, bez zaposlenja je bio samo onaj ko nije hteo da radi.

Već čujem zamerke; polako drage moje, obradiću bar većinu njih.

Ženi su muža birali roditelji!

Živeći u zemlji, gde se svaki trećesklopljeni brak razvodi, nešto nisam uverena u promišljenost današnjih budućih mlada , koje, pod parolom „ja se udajem za njega, a ne za njegovu porodicu“, ako i ne žive zajedno pa se makar malo upoznaju, posle preskupe svadbe, koju nesrećni roditelji iskijavaju i par godina, saznaju da mladoženja voli da često i još češće popije, posla nema, živi na roditeljskim jaslama, svako veče provodi u kladionici, pa prokocka i ono malo što zaradi, decu  gleda samo kao kućne ljubimce, ne zna ni jaje da ispeče, a druženje sa prijateljima pretpostavlja i nabavci, teškim kućnim poslovima i druženju sa decom, uz prisustvovanje roditeljskim sastancima, a bogami, ume i da ošamari......Kada ga, eto, mlada iznervira....Nije on kriv i neće više, bar do sledeće prilike.

I šta je onda u tome bilo loše da se, kada devojka stasa za udaju i upeca se verenik, sprovede opsežna istraga od strane uže i šire familija, a bogami i prijatelja?

Tek se onda moglo otkriti da je u porodici bilo tušta i tma kockara, ljubitelja dobre kapljice i onih nervoznih, teške ruke, dece smeštene u domove, jer nikada nisu progovorili ni čestito prohodali, epileptičara i onih sa teškim naslednim bolestima, sve u svemu, činjenično stanje raspravljeno do tančina. Ne kažem da nije bilo onih koji su, ako je budući mladoženja bio bogat, prenebregavali dobar deo toga, ali itekako su roditelji razmišljali u kakvu porodicu daju ćerku. I barem je u startu zaštite od velikih nevolja, a sa onim manjim neka se bori sama. Pa, od malih nogu je vaspitavana da se uda i odgoji dobru porodicu, za ženu je to bilo najčasnije udomljenje.

A ako baš nikako ne ide, žena se vraćala u roditeljsku kuću na brigu ocu i braći, ako se ne uda ponovo. Ne kažem da su ovi baš skakali od sreće zbog takvog razvoja situacije, ali briga o nezbrinutoj kćeri ili sestri smatrana je i uobičajenom i obaveznom stvari. Danas sestre sa braćom najviše komuniciraju na ostavinskim raspravama – kada se (redovno) posvađaju oko  onoga što je preostalo od roditelja, a nakon toga više ni reči ne progovore, niti se viđaju.

Nisu imale svoju imovinu!

Svaki, iole oprezan otac, sklapao je takav dogovor da devojčin miraz i lični pokloni, dakle nakit, ostaju njeno lično vlasništvo. Ostala je imovina bila na imenu muža, ali, razvod se teško dobijao i bivši muž je itekako imao obavezu da finansijski obezbedi ženu i decu. Zato se nisu ni razvodili. Podvodni ribolov i ostale vrste krivolova se ne računaju, pod uslovom da je kuća podmirena.

Danas se žena ne može razvesti, ukoliko nema sporazuma o starateljstvu nad decom i podeli zajedničke imovine. Što se tiče dece, u najvećem broj slučajeva nema problema, ne otimaju se baš očevi za decu, ali imovina.......Nabeđeni dvoiposoban stan, površine 53,06m2, sa zatvorenom terasom pretvorenom u trpezariju, a trpezarijom u sobu, volšebnom brzinom preobrati se u jabuku razdora i predmet sutekovinskih parnica, koje traju i po 10 godina i koje je danas faktički nemoguće finansirati, jer je svako ročište skupo, ni jedan advokat koji iole drži do sebe, a takvi samo valjaju, neće pristati da radi na onu čuvenu  „plaćanje kada se okonča“, sudovi spori i kilavi, taman se zaukaš, a sudija ode na porodiljsko bolovanje, pa čekaj 8 meseci na zakazivanje novog ročišta, a bitke za svaku fotelju i ležaj, televizor i mikrotalasnu, komplet Cepter šerpi i porcelanski servis za 12 osoba, dobijen na venčanju od ujaka Stanimira, gore su i sa upotrebom mnogo otrovnije i teže artililjerije, nego one kod Some, Verdena, Staljingrada i Midveja zajedno......Takav mogući finansijski rasplet je, prema mom skromnom advokatsko-pravničkom mišljenju i razlog zašto se ne razvodi dobar deo (još nerazvdenih brakova), pa bračni sapatnici ostaju zajedno, trudeći se zdušno da se mrze do poslednjeg daha.

Muževi su bili neprikosnoveni gospodari sa pravom da tuku i maltretiraju svoje žene!

Auuu, sada je pak mnogo drugačije! Uprkos porodičnom nasilju koje se tretira kao krivično delo, uprkos svim sigurnim kućama, genetska struktura agresivnog sadiste je neuništiva. Policija i dalje izbegava da izlazi na intervencije, kad neko od komšija prijavi vrisku i udarce iz susednog stana, ako i izađu, pa se još ispostavi da je nasilnik i tabadžija, odjednom sav čestit i isprepodobljen, ma nema razloga da se gubi vreme, samo su se šalili, retko podnose prijave. Svi se sete da se sve moralo daleko ozbiljnije shvatiti onda kada padne krv, a žena, izbodena i iskasapljena nožem ili sekirom, izrešetana ili pretučena do smrti što bejzbol palicom što šutiranjem u glavu, rebra, stomak i bubrege, završi u čitulji.

Za isti rad – pravo na istu zaradu!

U ovim modernim vremenima, poslodavci izbegavaju da zapošljavaju žene. One će rađati decu i ići na bolovanje.....One će se nećkati da  rade prekovremeno, jer su baš navalile da rađaju i podižu novi naraštaj.....Javna je tajna da svaka devojka, koliko god stručna, vredna i pametna bila, pri zapošljavanju prvo mora potpisati blanko-otkaz.....Pa, čim napravi prvu ličnu, sledi joj šut – karta. Dakle, pre zarade, pričajmo o samom ugroženom pravu na rad. A i onaj jad i beda, što nesrećnica dobija (obično sa zaostacima, opterećen kreditima i sindikalnim kupovinama na rate, jer se drugačije ne može kupiti ništa ozbiljnije od hleba, završi isključivo za hranu i račune, a i to uz dovijanja i rastezanja. Jača, pa zarada!

Ne znam da li mi je strašnije da gledam te mlade ženice u supermarketima koje za manje od 200 EUR-a, svakog dana i praznika, bez slobodne nedelje, a kamoli subote dirinče i ćute na istresanja histeričnih kupaca......Ili te devojke i mlade žene po privatnim firmama i bankama, od kojih ni jedna ne radi dnevno manje od 10 sati, a prečesto i duže....Šta one uopšte mogu pružiti porodici, ako je imaju, a kamoli sebi posle 10, 12 ili 14 sati rada, a usput ti stalno prete smanjenjem radne snage, dakle, otkazom? Teško li ga njima!

I na kraju, famozno biračko pravo! Žene moraju imati pravo gloasa!

E, sad već ne znam da li da se smejem ili da plačem. Kakvo to, bre, crno biračko pravo?

Šta to dobijamo izlaskom na izbore, osim još gore vlasti, od one prethodne, a i nju nismo mogli očima da vidimo? Kako koja nova garnitura pristigne, shvatimo, nakon bezočno agresivne izborne kampanje, da od svih obećanja nema ni ič, ali zato žestoko žure da podele blago i nafatiraju se, dok su još na vlasti.... Sve se teže preživljava, a i one osnovne stvari nam postaju nedostižne....kosi nas rak dojke i reproduktivnih organa, jer ne možemo platiti preskupe preglede i intervencije kod privatnika, dok si u državnoj bolnici zakazana za maj 2019.godine.....deca nam silnim trudom završavaju fakultete, a onda ne mogu naći posao i odlaze u neku nedođiju, pa i njih i unuke gledamo samo preko skajpa, dok porazno konstatujemo da nam rođeni unuci govore srpski sa teškim naglaskom, ako uopšte i hoće da ga govore. Ne mogu ih roditelji naterati, da ne bi odgovarali za zlostavljanje, pa doživeli sudbinu da im ih oduzmu...

Upravo zbog toga, (zlo)upotrebljavajući svoj status blogera, koristim priliku da objavim oglas sledeće sadržine:

„Menjam biračko pravo za nacionalnu penziju. Neozbiljne ponude isključene!“

Ako su nacionalnu penziju mogle dobiti izvesne muzikalne umetnice, valjda je mogu dobiti i ja. Ne pevam ništa lošije od njih, zaklinjem se da neću pored ove penzije bez trunke griže savesti i dalje uzimati dobru kintu za tezge – krštenja, veridbe, svadbe i nastupe po belosvetskim lokalima.....Čak obećavam da ću ponovo uzimati časove solo-pevanja.

Obzirom da (konačno) završavam, još samo nešto – ne sporim da ovaj tekst govori najvećim delom o ženama. Ali, trudila sam se da budem objektivna i zaista nisam imala nameru da pljujem po muškom rodu. Dobri su oni, samo ponekad malo zastrane. Zato ih pozivam da se sete majki, koje su ih rodile i rođenih sestara, koje žive baš ovakvim glamuroznim životom emancipovane i oslobođene žene.

I da pogledaju oči premorenih majki svoje dece, kada jurcajući po kući, ne znajući šta će pre, uzdahnu, a onda krenu u nove radne pobede.

Možda onda i ima nade da se učini neki pomak. Na bolje. I na podnošljivije.

MRZIM PRAZNOVANJE!

Obožavam pileći paprikaš sa rezancima, naravno domaćim. Ili noklicama....

Sreća uvek ima mirise. Mirise nežnih i lepih dana.

Nisam napunila ni 9 godina, bio je to početak leta i školskog raspusta, koji sam uvek provodila kod bake u Bačkom Novom Selu, kada me je moja Anka navatala da sredim svoje prvo pile. I to onako iznebuha, bez najave.

Bila je nedelja, kuhinja je mirisala na skoro upaljenu vatru i jutarnju kafu....Pristavila je lonac vode na onom njenom, uvek čistom i blistavom, šporetu na drva, još smo pile tu nezaboravnu kafu, na koju me je ona navikla, kada mi je, onako mirno, kako je to samo ona znala, saopštila da ćemo danas praviti pileći paprikaš.....I da ću ja čistiti i pripremiti meso i rezance.

Presela mi kafa, počela sam da se bunim, ja to ne znam, kako ću kad to nikad nisam radila, na šta mi je ona hladnokrvno odgovorila kako žensko mora sve da zna, ustala, pogledala vodu koja je već skoro „bacala ključ“ i izašla. Šta ću, onako još bunovna krenem i ja napolje.

Evo ti nje, nosi tek zaklano pile i pokazuje mi kako se provlači kroz ključalu vodu (kratko, da ne spadne koža) i onda čisti. Naravno, ona krene, a ja nastavim. Nekako se ispetljah sa čupanjem perja, čišćenjem utrobe, sečenjem i pranjem, sve sa hladnom bunarskom vodom, kada evo je opet...Bila u bašti, donela tek izvađeno povrće i – čisti i seckaj.

Onda smo završile kafu, pa mi je pokazala kako se mese i razvijaju rezanci. Tvrdo testo, dobro ga razvaljaš, ostaviš da se osuši i onda opet – seckaj....I ostavi da se suše.

Pa sam iseckani luk stavila u široku crvenu šerpu sa belim tufnicama i prvi put u životu učila kako se dinsta meso....Dinsta, a ne kuva. To znači, stoj pored njega, mešaj do iznemoglosti, sve mora samo pustiti tečnost.

I tako ja skuvah prvi ručak u životu....Moj pileći paprikaš sa sveže umešenim rezancima.

Sećam se onog belog stolnjaka sa „ažurom“, njenom rukom porubljenim i izvezenim, sećam se belih porcelanskih tanjira, one crvene šerpe.....I predivnog mirisa jela, kuvanog sa malo tvrdoglavosti i puno ljubavi.

Srećni dani imaju miris i uvek mirišu na ljubav.....

Bila je jako, istinski sirota. Živela od nešto malo zemlje i bašte, uredne za izložbu....I isto tako rodne.

Ali, nikada nije dozvoljavala da se jede sa golog stola, onog sa ultrapasom, nikada nije žalila porcelanske tanjire za svakodnevnu upotrebu,  limene nije htela ni da vidi....Niti je ikad bila bez brašna, ulja, kafe, šećera, vanilin-šećera...I to sve od ono malo jada, što je imala.

Ni bez čokolade, koja me je uvek čekala kada dođem, pa makar punih mesec ili dva. I litre mleka na svakih dva dana – za kafu i po jedna šolja meni, uveče. Ona, govorila je, nešto baš i ne voli mleko.

Meso se jelo nedeljom....Uvek pile, za  koje je sama nasađivala kvočke. I ćurke za Božić, jedan i drugi.

Te godine, provedene sa njom čuvam u onoj sedefnoj kutiji lepih uspomena. Puštala mi je puno, ali je kod nekih stvari bila beskompromisna i nikad mi nije davala pardona.....A prvi od njenih aksioma je – žensko mora sve da zna, može imati šest fakulteta, nikad se ne zna šta te u životu čeka.

Valjda mi je, zbog tog siromašnog, a prelepog detinjstva sa njom, pileći paprikaš uvek bio najomiljenije jelo. Nisu mu bili ni blizu svi tartar bifteci, lososi, dimljeni ili na žaru, u sosu od ananasa, plodovi mora i sve ostale đakonije, koje sam svojevremeno konzumirala po belom svetu. Ma, ni prineti.

Evo, za nekoliko dana je prvi maj i obavezni roštilj. Čudi me kako već nisu počela masovna i svakominutna reklamiranja mesa tamo i ovamo, sve za čuvenu roštiljadu.

Zato iz dna duše mrzim tzv. prvomajski roštilj!

Zašto se uvek, ali neizbežno i nezaobilazno, držimo klišea, koji su postali obaveza i noćna mora.....Čist horor!

Prvi maj sam volela jedino zbog slobodnih dana. Inače......jeza me hvata od njega. I sada.

Prvo čekamo u redovima u mesarama, dok nam uvaljuju ćevape i pljeskavice od produkata čišćenja i pranja zamrzivača......Krmenadle moraju biti što masnije....Tzv. sveža kobasica, za koju ne smeš ni pomisliti, a kamoli pitati šta je sve u nju umuljano....I poslednjih godina, pošto smo, je li, postali pobornici zdrave ishrane, rešeni da živimo do 168 godina i onda umremo zdravi, ako baš moramo, piletina.....Iskošćena.

Ne mogu biti vegarijanac. Da li zato što imam krvnu grupu 0+ ili što sam dupli lav u horoskopu, pojma nemam, tek, priznajem grešna, obožavam meso. Ali, ne po svaku cenu i ne onda kada je to obaveza.

Dakle, nakon što smo se izborili za sirovinu za ždranje, svi ganjamo HEPO kocke i briket.....Vuče i tegli cuga u ogromnim količinama....Onda se svalimo u nečiju vikendicu ili čupamo kosu od muke, ako imamo svoju, pa nas seti najednom 30-ak najbližih prijatelja, koji su nas se poslednji put setili za  ....... prethodni prvi maj.

Dok muškarčine kreću da piju (čitaj – loču), seckaju se salate, a stručnjaci kreću u raspaljivanje vatre....Naravno, usput se barem tri puta posvađaju ko je najbolji specijalista za roštilj, uz obaveznu opasku kako žene nemaju pojma o kuvanju, jer se zna da su najbolji kuvari na svetu – muškarci. Napraviše, bre, nauku od toga.

Kada je sve gotovo i kada se navali na pun sto, svi jedu do iznemoglosti, kao da su svi proteklih šest meseci proveli na nultoj dijeti; posle nekih tri sata prežderavanja i prepijanja, dok je muzika sve glasnija, a diskusija sve agresivnija, uz obavezne tirade onih koji vole da slušaju svoj glas, osvedočenih stručnjaka za sve i svašta - onih koje udave prisutne svojim sve pijanijim pametovanjem i kada gosti konačno krenu da preživaju, domaćici ostane brdo sudova da opere, očisti višak polupojedenih produkata sindroma glavnih očiju i grebatorskog mentaliteta, jer je džabe i sirće slatko. Po stolu se vuku kolači, koje niko čestito i ne gleda, ali svi moraju probati i razmrljati. Ako se niko nije posvađao zbog politike i tzv. ekonomije ili jednostavno tako što mu nadošlo da se preganja....... kreće brojanje pića i promila. Zbog vožnje....Baš me zanima kako će biti ove godine kada je dozvoljeno – 0,00 promila, dakle, ništa....

I kada se svi raziđu, a nesrećna domaćica konačno opere silne čaše, pokupi prazne plastične flaše od mineralne, nađe barem dvadeset polupopijenih piva u raznoraznim nivoima, već je veče i ne može potrefiti krevet, onako izbezumljena od umora, ruku isečenih i otečenih od vode i deterdženta.

Gosti unekoliko plate ceh, što do doma svoga putuju bar tri puta sporije nego obično i....opasnije. Branik uz branik, pa tako klaj-klaj, uz obavezne policijske patrole u zasedi, jer se prilika za popunu budžeta od kazni zbog previše maligana ne sme propustiti.

Tako izgleda baš svaki tzv. prvomajski uranak, već nekoliko desetina godina, koliko ih pamtim.

Umreću glupava, što sam god starija!

Sve fotografije skinute su sa Google pretraživača

Zašto ne možemo čitati lepe knjige i gledati dobre filmove, zbog čega se prvomajsko praznovanje prvo, jedino i osnovno svodi isključivo na masovno ždranje?

I zašto se taj jebeni roštilj ne može praktikovati u nekim drugim prilikama, bar danas, kada imamo i hitre pekače i električne sprave, jednako dobre kao i one na ćumur?

Pamti li iko, naravno ako je učestvovao u pripremama i troškovima, da se zaista, ali iskreno, dobro proveo za taj izlizani i ofucani prvi maj?

E, zato ga mrzim. I već sam obećala sama sebi, praviću pileći paprikaš, onaj iz mog detinjstva.....Neće imati ni približno takav ukus, mi smo odavno sasvim drugačiji, ali neće biti ni otrcani kliše, zvani prvomajski roštilj. A, ako me i to bude mrzelo, biće hleba i masti, sa sve crvenom paprikom i običnom solju, a ne onom kobajagi morskom.

Sve, sve, samo ne prvomajski roštilj! Obećavam i sebi i potencijalnim dobrim gostima, onima koji me se sete samo kad je gošćenje u pitanju.

Mrzim praznovanje!