MRZIM PRAZNOVANJE!

Obožavam pileći paprikaš sa rezancima, naravno domaćim. Ili noklicama....

Sreća uvek ima mirise. Mirise nežnih i lepih dana.

Nisam napunila ni 9 godina, bio je to početak leta i školskog raspusta, koji sam uvek provodila kod bake u Bačkom Novom Selu, kada me je moja Anka navatala da sredim svoje prvo pile. I to onako iznebuha, bez najave.

Bila je nedelja, kuhinja je mirisala na skoro upaljenu vatru i jutarnju kafu....Pristavila je lonac vode na onom njenom, uvek čistom i blistavom, šporetu na drva, još smo pile tu nezaboravnu kafu, na koju me je ona navikla, kada mi je, onako mirno, kako je to samo ona znala, saopštila da ćemo danas praviti pileći paprikaš.....I da ću ja čistiti i pripremiti meso i rezance.

Presela mi kafa, počela sam da se bunim, ja to ne znam, kako ću kad to nikad nisam radila, na šta mi je ona hladnokrvno odgovorila kako žensko mora sve da zna, ustala, pogledala vodu koja je već skoro „bacala ključ“ i izašla. Šta ću, onako još bunovna krenem i ja napolje.

Evo ti nje, nosi tek zaklano pile i pokazuje mi kako se provlači kroz ključalu vodu (kratko, da ne spadne koža) i onda čisti. Naravno, ona krene, a ja nastavim. Nekako se ispetljah sa čupanjem perja, čišćenjem utrobe, sečenjem i pranjem, sve sa hladnom bunarskom vodom, kada evo je opet...Bila u bašti, donela tek izvađeno povrće i – čisti i seckaj.

Onda smo završile kafu, pa mi je pokazala kako se mese i razvijaju rezanci. Tvrdo testo, dobro ga razvaljaš, ostaviš da se osuši i onda opet – seckaj....I ostavi da se suše.

Pa sam iseckani luk stavila u široku crvenu šerpu sa belim tufnicama i prvi put u životu učila kako se dinsta meso....Dinsta, a ne kuva. To znači, stoj pored njega, mešaj do iznemoglosti, sve mora samo pustiti tečnost.

I tako ja skuvah prvi ručak u životu....Moj pileći paprikaš sa sveže umešenim rezancima.

Sećam se onog belog stolnjaka sa „ažurom“, njenom rukom porubljenim i izvezenim, sećam se belih porcelanskih tanjira, one crvene šerpe.....I predivnog mirisa jela, kuvanog sa malo tvrdoglavosti i puno ljubavi.

Srećni dani imaju miris i uvek mirišu na ljubav.....

Bila je jako, istinski sirota. Živela od nešto malo zemlje i bašte, uredne za izložbu....I isto tako rodne.

Ali, nikada nije dozvoljavala da se jede sa golog stola, onog sa ultrapasom, nikada nije žalila porcelanske tanjire za svakodnevnu upotrebu,  limene nije htela ni da vidi....Niti je ikad bila bez brašna, ulja, kafe, šećera, vanilin-šećera...I to sve od ono malo jada, što je imala.

Ni bez čokolade, koja me je uvek čekala kada dođem, pa makar punih mesec ili dva. I litre mleka na svakih dva dana – za kafu i po jedna šolja meni, uveče. Ona, govorila je, nešto baš i ne voli mleko.

Meso se jelo nedeljom....Uvek pile, za  koje je sama nasađivala kvočke. I ćurke za Božić, jedan i drugi.

Te godine, provedene sa njom čuvam u onoj sedefnoj kutiji lepih uspomena. Puštala mi je puno, ali je kod nekih stvari bila beskompromisna i nikad mi nije davala pardona.....A prvi od njenih aksioma je – žensko mora sve da zna, može imati šest fakulteta, nikad se ne zna šta te u životu čeka.

Valjda mi je, zbog tog siromašnog, a prelepog detinjstva sa njom, pileći paprikaš uvek bio najomiljenije jelo. Nisu mu bili ni blizu svi tartar bifteci, lososi, dimljeni ili na žaru, u sosu od ananasa, plodovi mora i sve ostale đakonije, koje sam svojevremeno konzumirala po belom svetu. Ma, ni prineti.

Evo, za nekoliko dana je prvi maj i obavezni roštilj. Čudi me kako već nisu počela masovna i svakominutna reklamiranja mesa tamo i ovamo, sve za čuvenu roštiljadu.

Zato iz dna duše mrzim tzv. prvomajski roštilj!

Zašto se uvek, ali neizbežno i nezaobilazno, držimo klišea, koji su postali obaveza i noćna mora.....Čist horor!

Prvi maj sam volela jedino zbog slobodnih dana. Inače......jeza me hvata od njega. I sada.

Prvo čekamo u redovima u mesarama, dok nam uvaljuju ćevape i pljeskavice od produkata čišćenja i pranja zamrzivača......Krmenadle moraju biti što masnije....Tzv. sveža kobasica, za koju ne smeš ni pomisliti, a kamoli pitati šta je sve u nju umuljano....I poslednjih godina, pošto smo, je li, postali pobornici zdrave ishrane, rešeni da živimo do 168 godina i onda umremo zdravi, ako baš moramo, piletina.....Iskošćena.

Ne mogu biti vegarijanac. Da li zato što imam krvnu grupu 0+ ili što sam dupli lav u horoskopu, pojma nemam, tek, priznajem grešna, obožavam meso. Ali, ne po svaku cenu i ne onda kada je to obaveza.

Dakle, nakon što smo se izborili za sirovinu za ždranje, svi ganjamo HEPO kocke i briket.....Vuče i tegli cuga u ogromnim količinama....Onda se svalimo u nečiju vikendicu ili čupamo kosu od muke, ako imamo svoju, pa nas seti najednom 30-ak najbližih prijatelja, koji su nas se poslednji put setili za  ....... prethodni prvi maj.

Dok muškarčine kreću da piju (čitaj – loču), seckaju se salate, a stručnjaci kreću u raspaljivanje vatre....Naravno, usput se barem tri puta posvađaju ko je najbolji specijalista za roštilj, uz obaveznu opasku kako žene nemaju pojma o kuvanju, jer se zna da su najbolji kuvari na svetu – muškarci. Napraviše, bre, nauku od toga.

Kada je sve gotovo i kada se navali na pun sto, svi jedu do iznemoglosti, kao da su svi proteklih šest meseci proveli na nultoj dijeti; posle nekih tri sata prežderavanja i prepijanja, dok je muzika sve glasnija, a diskusija sve agresivnija, uz obavezne tirade onih koji vole da slušaju svoj glas, osvedočenih stručnjaka za sve i svašta - onih koje udave prisutne svojim sve pijanijim pametovanjem i kada gosti konačno krenu da preživaju, domaćici ostane brdo sudova da opere, očisti višak polupojedenih produkata sindroma glavnih očiju i grebatorskog mentaliteta, jer je džabe i sirće slatko. Po stolu se vuku kolači, koje niko čestito i ne gleda, ali svi moraju probati i razmrljati. Ako se niko nije posvađao zbog politike i tzv. ekonomije ili jednostavno tako što mu nadošlo da se preganja....... kreće brojanje pića i promila. Zbog vožnje....Baš me zanima kako će biti ove godine kada je dozvoljeno – 0,00 promila, dakle, ništa....

I kada se svi raziđu, a nesrećna domaćica konačno opere silne čaše, pokupi prazne plastične flaše od mineralne, nađe barem dvadeset polupopijenih piva u raznoraznim nivoima, već je veče i ne može potrefiti krevet, onako izbezumljena od umora, ruku isečenih i otečenih od vode i deterdženta.

Gosti unekoliko plate ceh, što do doma svoga putuju bar tri puta sporije nego obično i....opasnije. Branik uz branik, pa tako klaj-klaj, uz obavezne policijske patrole u zasedi, jer se prilika za popunu budžeta od kazni zbog previše maligana ne sme propustiti.

Tako izgleda baš svaki tzv. prvomajski uranak, već nekoliko desetina godina, koliko ih pamtim.

Umreću glupava, što sam god starija!

Sve fotografije skinute su sa Google pretraživača

Zašto ne možemo čitati lepe knjige i gledati dobre filmove, zbog čega se prvomajsko praznovanje prvo, jedino i osnovno svodi isključivo na masovno ždranje?

I zašto se taj jebeni roštilj ne može praktikovati u nekim drugim prilikama, bar danas, kada imamo i hitre pekače i električne sprave, jednako dobre kao i one na ćumur?

Pamti li iko, naravno ako je učestvovao u pripremama i troškovima, da se zaista, ali iskreno, dobro proveo za taj izlizani i ofucani prvi maj?

E, zato ga mrzim. I već sam obećala sama sebi, praviću pileći paprikaš, onaj iz mog detinjstva.....Neće imati ni približno takav ukus, mi smo odavno sasvim drugačiji, ali neće biti ni otrcani kliše, zvani prvomajski roštilj. A, ako me i to bude mrzelo, biće hleba i masti, sa sve crvenom paprikom i običnom solju, a ne onom kobajagi morskom.

Sve, sve, samo ne prvomajski roštilj! Obećavam i sebi i potencijalnim dobrim gostima, onima koji me se sete samo kad je gošćenje u pitanju.

Mrzim praznovanje!