Pušači svih zemalja - UJEDINITE SE!

Moja malenkost, Maroko, Fes -Medina i naravno - cigareta

Poštujući svoj autorizovani recept za kakav-takav duševni mir, izbegavam da gledam naše TV kanale. Prvo zbog već bezočno i bezobrazno dugačkih reklama, kako na tzv.komercijalnim televizijama, tako i na mom ljubljenom RTS-u, čije vlasništvo, je li, delim sa svim ostalim građanima Srbije. Pošto su ih provalili za plaćanje obavezne pretplate, koliko god da se grebu o sve one, čije ime ili logo moraju blinkati sa ekrana, nešto i Skupština zateže, mada mi se čini da je to samo žvaka za budale, jer drugi program i dalje prenosi sednice ljubljene nam i kulturne skupštine, sa sve onim sirotanima koji su se našli teško uvređeni zbog izrečenih kazni od celih 7.000 dinara (čini mi se, nešto skuplje, nego kad te ulove da nisi usred šljaštećeg sunčanog podneva uključio svetla na autu), jer, bože moj, šta ime u tome tako strašno da pred milionima ljudi nekome kažeš da je lopov, budala i ostale lepe kvalifikacije tog tipa, pa, takvo ponašanje je karakteristika našeg nacionalnog identiteta i folklora, prema tome, valja ga poštovati, a ne kažnjavati, dakle i pored toga (opet se ja rasplinuh), RTS 1 nas uredno zasipa reklamama. Prekidaju utakmice, za koje obavezno imaju

sponzora, prekidaju filmove, prekidaju tzv.političke emisije, baš u trenutku kad neko od gostiju zapeni (valjda im voditelj(ka) u toj pauzi pripreti da će zbog tehničkih smetnji prekinuti emisiju, to verujem da pogotovo predočava onima iz opozicije, prekidaju vesti, ma, ne mogu da se setim niti jedne jedine emisije, kada nam za jedno 200 decibela jačim tonom, ne grunu sa nekom fenomenalnom akcijom (kupujte bolje, jeftinije, domaće i šta još sve ne).

A ostali?

Nije me mrzelo da merim vreme trajanja – ispod 10 minuta nema niti jednog prekida sa prilikom za razrađivanje advertajzinga i uvaljivanje za tešku lovu preskupih sekundi za emitovanje, uglavnom, masovnih zaglupljivanja. Za vreme trajanja jednog filma (nisam mogla odoleti ponovnom gledanju KUMA), mogla sam da stignem sledeće – pristavim ručak, potopim veš, operem ga na ruke, isperem, ostavim da odleži u omekšivaču, usput dovedem ručak do onog stadijuma tihog krčkanja, raširim veš...i obavezno izduvanim koju, uz frišku kafu. Sve to, a da ne promašim ni jedan kadar.

Vesti? Direktan i najkraći put do psihijatrije, uz dijagnozu kliničke depresije sa paranoidnim manifestacijama, nekontrolisanim napadima besa i suicidalnim tendencijama.

Ali, šta ću, nisam juče do kraja gledala Noleta, nema mi druge do da uključim spravu (TV), da vidim koji kadar meča i naravno rezultat.

Kad ono – po celoj Evropi, naročito Nemačkoj, demonstracije. Neće ljudi da prihvate novi trgovinski sporazum sa SAD, prema kojem američka hrana, između ostalog, treba da se prodaje po celoj EU, bez uvoznih taksi.

Znaju štrajkači za jadac – sve što kauboji nisu mogli da uvale tamo, jer se njihova Uprava za hranu i lekove ne zajebava, a ni sudski sporovi nisu baš za zanemariti – GM soju, žitarice, meso prepuno hormona, jer kako pile za tri nedelje može doseći preko kilograma težine, nego tako i dr., i dr..... – sve će to valjati nama. Kao da nas do sada nisu dovoljno opljačkali , zatrovali i ojadili.

Dakle, od nacije sa ubedljivo najvišim procentom ekstremno gojaznih (negde čini mi se oko 80%) mi treba da uzimamo-kupujemo hranu. Biće tu i nekih drugih stvari, verovatno garderoba u veličinama do 88, automobili niskih cena i preskupih rezervnih delova, garderobe od reciklirane plastike, možda nešto malo dobre tehnike, ali – sve što valja, tamo je zaista jako, jako skupo. Je li to za nas, koji već i Kineze izbegavamo, jer naše bedne plate ni to ne mogu podneti? Nije!

Neko će reći, šta ja tu imam da se petljam, najavljeni sporazum odnosi se na EU i SAD....Još kako imam, jer i Evropa sve škartove i ono što je za bacanje baca nama. Kako? Vrlo jednostavno! Umesto da plaćaju uništavanje i to ne male pare,  rešili su se bede tako što šleper za šleperom namirnica odavno isteklog roka upotrebe bez pola problema prelazi naše granice. Nabavi dobar kuter, boje i konzervanse – eto ti lepih proizvoda, koje gutaju Srbi. Nema veze, oni su i onako na sve navikli. I ćute. Ne bune se.

Kod nas se niti jedna proizvodnja ne isplati. Ako te i krene, imaš pametnu ideju, dobar poslovni plan, volje i snage da radiš od jutra do naksutra, počnu te ucenjivati oni koji preuzimaju sirovinu; sad im baš ne treba toliko, sad im nije zgodno da plate, neverovatno su kreativni u izgovorima. A, kada i dobiješ finalni proizvod, zapadneš u kandže velikim trgovinskim lancima – da bi ušao u proces prodaje, prvo više puta besplatno puni rafove,  a nakon toga, ako prođeš, plaćanje je.....kad njima odgovara. Ili na dođem ti. Ko se usudi da tuži, čekaju ga najpre visoke takse, kilavi sudovi, a na kraju crna lista – jednom si tužio, nikad više nećeš biti dobavljač. A, ako si baš toliko uporan i jakih živaca, da sve te prepreke preskočiš, dočeka te država sa porezom na porezovog poreza porez. I inspekcije, kod kojih bez dobrih stimulacija baš ništa ne prolazi. Račun  -  nikakav, počeo si sa  kreditom, završio sa potpuno izgubljenom imovinom i mnoštvom dugova pride.

E, zato i jesmo ovce za šišanje i umirući pelikani. Sve gutamo, koliko god da bazdi. I ne bunimo se.

Dakle, jureći i dalje prema Evropi, hranićemo se sve lošije, bivaćemo sve bolesniji. Umesto jednog dnevno, koji se razboli od raka, doći ćemo vrlo brzo do faktora tri. Uz umiruće zdravstvo, gde se može lečiti samo onaj ko još ima neku crkavicu, biće nam malo mesta za groblja.

Bolnice su pune dece ispod 30 godina, koju (bezuspešno) leče od karcinoma.

Uz nove GM novotarije i hormone, niko neće dočekati 40-u, svi ćemo skapati od visokog pritiska, dijabetesa i pratećih zadovoljstava.

Počelo se sa Milosrdnim anđelom, završiće se sa trgovinskim sporazumom. Baš tako.

Ali, nade ipak ima.......Detektovali smo najvećeg neprijatelja – duvan!

I krenuli svim silama u borbu protiv tih odvratnih zagađivača, koji nam kvare inače nepomućenu idilu, jer nam je dobro da bolje ne može biti! Svuda natpisi sa onom precrtanom cigaretom,.....Daju se i poslednje pare za detektore dima.....Nema šanse da kupiš kutiju cigareta, bez smrtovnice, kada ti saopštavaju šta te sve čeka ako pušiš.......Neverovatan uspeh, za Nobela, ta  snaga  sa kojom smo se uhvatili u koštac sa najgorim neprijateljem, od kad je sveta i veka.

U junajted stejtsu postoje cele čevrti, gde se cene kuća kreću na milione dolara, a ne smeš zapaliti ni u bašti. Ko ne veruje, neka pita jednu moju poznanicu, koja je otišla kod brata na Floridu (tip se pametno oženio 20 godina starijom, bar toliko ona priznaje, Amerikankom), pa u nikotinskoj krizi siđe pored bazena, sedne ispod palme i zapali....Leleeee.....Kada su krenule prskalice, pa počele da zvrndaju sirene, a onda vatrogasci......Koštala ju je ta cigareta, koju bar da je izduvanila do kraja, nekih 1.000 USD. Jeftino, neka ide život.....

U istoj dotičnoj zemlji, filmska industrija je iznedrila novog klasičnog negativca. Mora biti Srbin.....I mora biti pušač.....Zajedno ili odvojeno, izlazi mu na isto. Pa, zar nije još u onoj seriji „Dosije X“ najveći negativac bio Pušač....A svi se palili na ušećerenog  Moldera.....Meni, koja  i samoj sebi često idem uz očin, ubedljivo je najbolji tip bio njihov šef Skiner. Ali, nije to tema.

Još kako vodite računa, kada vas negde pocepaju za hotel, ima li soba za pušače. Inače, bićete prinušeni da i poslednji cvonjak istresete, a da kafu i cigaretu konzumirate ispred hotela!?!

U Švedskoj celog radnog veka odrobijavate jedan stan, ali zgrada je ekiološka, ne možete pušiti ni na terasi. Makar napolju  severni vetar duvao 150km/m, a temperatura bila umilnih minus 30C.....

U Holandiji, koja nam opet nešto preti sankcijama, u kafiću, kada sedneš da meračiš kaficu, nema - kresneš zapalenje! A-a! Zato, uredno možeš smotati gandžu, na to niko ne obraća pažnju. Ali, izvadiš li kutiju sa cigaretama, pa još ako se usudiš pokušati zapaliti, odmah će te šljepiti po prstima i pokazati na onu čuvenu tablu - NO SMOKING! Dakle, duvan smrtonosan, gandža nije, još i leči.  Eh, da sam ostavila na stranu petinu kinte, koju sam zaradila na odbranama onih, koji su u svom dvorištu, bašti ili na njivi, sadili marihuanu, sad bi već odavno pljuckala na ceo Srbistan, iz neke skromne kućice na samoj obali Sicilije, pateći se sirota ja u divnoj i blagoj klimi, a ne da se krljam i lomim na neočišćenom ledu na ulici, ledenoj košavi i vrućinama, od kojih mozak provri.

Ma ceo svet poludeo, kad vam kažem, pa ko ona krava, kad se konj potkiva, podigosmo i mi nogu.

Na sahranjivanje se čeka i po 10 dana, a na spisku je možda 30% starijih od 60 godina. Svi ostali su daleko mlađi.....

Za zakazivanje običnog pregleda kod lekara čeka se po nedelju dana. Možeš i ranije, kao hitan slučaj, ali računaj da ćeš ući u klinč sa njih 20, od kojih svako do poslednjeg tvrdi kako je njemu (njoj) lošije i ne guraj se preko reda, što nisi gledao u kristalnu kuglu kada ćeš dobiti temperaturu od 40C ili zapasti u predinfarktno stanje.....

Na institutu u Sremskoj Kamenicu su vršena istraživanja koliko je pušača na 10 umrlih od raka pluća. Znate li na kom je mestu duvan, kao faktor?

Na 10-om, poslednjem!

Na prvom mestu je ubedljivo stres, stres i stres!

Jedna nezavisna grupa naučnika vršila je istraživanja o stepenu zračenja, kojim nas je obasjao i obasuo Milosrdni anđeo. Rezultati su porazni i stravični, svaki državljanin republike nam Srbije je dobio toliko zračenja, kao da od 1999.godine, pa do kraja života snima pluća, ono što, inače, sme da radi najviše dva puta godišnje.

Istraživanje kod nas niije objavljeno, niko nije imao muda. A i ko zna  kako bi reagovale Natašica i Sonjica, sa još nekoliko branitelja naših interesa.

Pored takvih branitelja, neprijatelji nam uopšte ne trebaju!

Dakle, da nastavim sa nabrajanjem zadovoljstava, zbog kojih svakog dana plaćemo od sreće,,,,

Benzin ide 30% gore, znači odmah i pijaca i sve ostalo......

Meso će se uskoro kupovati na 100 grama, kosti će biti hit. I to one na uzici, staviš je u lonac, kuvaš par sati, ako imaš na čemu, pa onda izvadiš....Tek toliko da prokuvana voda sa nekim bućkurišem malo zamiriše.....

Prodavaćemo prvo svoju krv.....pa jedan bubreg......pa slezinu.....pa deo jetre.....Da bi preživeli nabavku nove veš mašine ili platili  baj-pas, zakazan za 12.novembar 2018.godine......

Kinezi se sele iz Srbije, kažu, idu u Brazil. I oni su nam postali preskupi....Snadbimo se na vreme naočarima od 300 dinara, posle ćemo ih, onako izlomljene vezivati kanapom i izolit-trakom..

Na garderobu zaboravite! Neka  nosi ko šta ima, prosta robna razmena ima prostora da opet zaživi – ja tebi jaknu, ti meni kaput, on njemu pantalone, za uzvrat dobija dva džempera.....

Pije se u neverovatnim količinama. Pivo, domaće vino, rakija, šta ti padne pod ruku, što god gora brlja, to bolje. Jače uhvati, pa se pre obeznaniš! Piju muškarci, žene, ali mi je najcrnje što sve više piju deca. Da svećom tražiš klinca koji ne cuga. Krmača od 2 litre i – udri brigu na veselje, zabole te što nemaš posla, a nećeš ga skoro ni naći, što se nemaš iz čega školovati, što ti patike prozukle, pa prokišnjavaju....A ako se nađe još koji bensedin....Nebo ti granica!

Ali, beskompromisno niko ne skida nalepnice – zabranjeno pušenje!

Sada javno, pred svima, spremna da to ponovim hiljade i hiljade puta, izjavljujem – NEĆU DA SE OKANEM DUVANA. Ostajem pušač i u invalidskim kolicima, sve dok me ne odvedu na bulevar opruženih.

Kada budem čula da je neko popušio 4 kutije cigara, onda dohvatio sekiru, pobio prvo ženu, pa onda ostatak familije, pregazio kroz svu tu krv i krenuo po komšiluku da nastavi sa sređivanjem računa – odmah prestajem da pušim!

Dotle?! Ma, ni najluđa!

Joj divote, kada sednem u moju fotelju, podignem noge na tabure, uzmem cigaretu, pomilujem je, stavim u muštiklu i prinosim zapaljeni plamen upaljača.....Još nisam ni stigla do nje, a osetim kako mi se pluća šire od predstojećeg zadovoljstva.....Pa, lagano palim, duvan zamiriše, udahnem, onako do nožnih prstiju......Svaki mi se delić tela opušta, a glava prazna, prazna, ne dotiče je ništa....ni smanjenje penzija....ni povećane cene goriva....ni odlazak kod lekara, koji odlažem već nedeljama......ni vesti.....ni jadan predsednik, koji umalo ne strada, jer mu pilot ne zna da pije kafu...a para za drugi nema.....Lebdim u oblaku dima, kafica je tu, a ja meračim li meračim!

Nirvana!

Pušači, zbijmo redove i ne dajmo se! Mi delimo cigarete i dimove, ne tučemo se oko onoga što je ostalo u kutiji, izuzev što imamo naviku da ignorišemo grebadžije, one što kao hoće da prestanu, tek što nisu, ali, hajde da izduvane još samo jednu....naravno, uvek tuđu.

Mi se družimo, pričamo, dok poput poslednjih klošara pušimo ispred zgrada /(jednom sam pred zgradom suda mislila da su demonstracije, kad vraga, ono izašli ljudi da izduvane), osećamo kako smo simpatični jedni drugima, jer istu muku delimo.

A ako se zadesimo negde na istoku, npr. Turskoj, nigde nas, niti u jednoj kafani neće opomenuti zbog upaljene cigarete. Ni u Maroku! Znaju ljudi da je tako malo potrebno za uživanje. Samo vam konobar doturi pepeljaru. Pa, kako da čovek onda bude đubre i ne ostavi mu dodatni bakšiš?!

Ne dozvolimo da nas posvađaju i nahuškaju jedne na druge!

Pušači, još samo u nas verujem!

Mi smo uvek dobre volje i nismo agresivni.....i vodimo računa jedni o drugima.

I nemamo nameru da umremo zdravi. Ni cenu sveopšteg  izopštenja!

A sada, odoh da zapalim novu cigaretu. Umorih se od ovog silnog pisanja!

Fotografija preuzeta sa pretraživača GOOGLE