17. travnja 2015.

BOG i ja







Kakav naslov, neprijatni trnci me podilaze od njega i ledeni me znoj obliva. Ali, ne mogu da mu odolim, svesna i svoje malenkosti, ali i realnosti, napisane u jednom od najboljih grafita, na koje sam naišla:

„Bog je mrtav!“
              Niče
Ispod kog je neko, ali valjda za nepunih sat dopisao:
„Niče je mrtav!
               Bog

Eto, toliko o tome čija je starija. I poslednja.

Moji prvi svesni susreti sa religijom odigravali su se u Bačkom Novom Selu, u kući naše bake Anke, pravog i istinskog vernika, za koju stavljam desnu ruku na panj, ovu sa kojom sve radim, da nikada nije imala ni grešne misli, a kamoli istinskog greha, činjenja ili nečinjenja svejedno, na duši, a nikada nije išla u crkvu, jer je govorila da nije važno mesto gde se obraćaš Bogu, jedino je bitno da to činiš iz duše....Dakle, ta naša baka, ona koja me je podigla, koja mi je celog svog života pružala samo ljubav i naučila me toliko toga, sa dva razreda osnovne škole, a i u 90-oj je čitala jednu knjigu nedeljno, bez podizanja tona, mene onako tvrdoglavu, je duhovno osvešćivala.... Na više načina i različitim argumentima, ali, vrhunac je uvek bio uveče.

Ja se vratim sa igranja, ceo dan sam se pentrala po drveću ili bazala po Dunavcu, umorna i da jedem, pa dobauljam do kreveta, legnem, ušuškam se pod uvek hladnu dunju (za ove mlađe, to je prekrivač punjen perjem, koje se obično uvek slegne u jedan ugao, pa cele noći vučeš i tegliš), taman da zaspim, kad čujem njen glas:

„Vero, jesi li se umila i oprala noge?“
Škrgućem zubima, ali ustajem, plahnem lice pa noge u onom emajliranom belom lavoru sa plavim cvetovima, obrišem se i opet, brzom brzinom u krevet.

Ali, ona je i dalje aktivna.

„Vero, jesi li se pomolila dragoj Bogi i anđeleku?“ I to, onako mirnim glasom, ma ni sa pola decibela povišenim.

Sada je već dosta, osetim kako mi inat uši pretvara u dve žeravice i vičem, koliko me glas onako umornu drži:
„NEĆU!!!!!“

Par minuta tišine, skoro da sam zaspala, kad je opet čujem:

„Dobro, neka ti bude. Sada draga Boga plače na nebu sa anđelima što njena Verica nije dobra.“

I ništa više. U celoj kući mrtva tišina.

Opet škripim zubima, čujem režanje i onda shvatim da to dolazi iz mojih usta.
Ali, sedam u krevetu, prekrstim ruke i pomolim se ikoni Bogorodice raskrvavljenog srca. I prekrstim. Tek onda mi ona prilazi, ljubi me i ja mogu da spavam.

Tako je bilo svake večeri, bez izuzetka. Nije se moglo desiti da zaspim, a da nisam izgovorila molitvu i prekrstila se.

Nije ni trebala vikati. Svaki put kad sam bila nestašna ili se uskopistila oko neke gluposti, dovoljno je bilo da mi spomene Dragu Bogu, koja sada plače, jer ja nisam dobra. Svaka diskusija ili teranje inata je tog trenutka bilo okončano.


                                                     **********************

Onda sam krenula u školu, gde nam je jedna od prvih lekcija bila da Bog ne postoji! Naravno da nisam propustila novonaučeno saopštiti baki, čim sam došla kući, na šta bi ona samo odmahnula rukom i promrmljala kako ću jednog dana sama sve shvatiti.

Naša baka je bila katolik. Deda – pravoslavac. Uzeli su se, namerno upotrebljavam taj izraz 1930.godine, ali se nisu mogli venčati sve do 1945.godine, jer je u onoj prastaroj Jugoslaviji crkveni brak bio obavezan, građanski se nije mogao zaključiti bez njega. E, tu i jeste nastao problem, jer su pravoslavni sveštenici kao uslov za  venčanje saopštili baki da mora promeniti religiju, iliti pokrstiti se kao pravoslavka, što njoj na pamet nije padalo. Katolički svećenici nisu bili baš toliko tvrdokorni, može brak, ali zajedničku decu moraju krstiti u katoličkoj veri.

Pored dede Bože Miloševića? Nikad!

Tako je četvoro dece, među kojima je bila i moja majka, rođeno vanbračno, u grehu. Jedino je Snežin tata imao status bračnog deteta. On se rodio posle njihovog venčanja. Građanskog.

Ali smo za celog njenog života u kući slavili Krsnu slavu – Svetu Petku, Svetog Nikolu 6-og decembra, dva Božića, dva Uskrsa, svačiji imendan i rođendan. Bez izuzetka i jednako svečano.

I učila nas je da je život silno dugačak, toliko da se u njemu napravi mnogo grehova, ali istovremeno i previše kratak, da bi se i 10-i deo mogao ispraviti.....Da gledamo svoja posla i ne osuđujemo, jer nikada ne znamo gde nas čeka nevolja i iskušenje.....Da se trudimo činiti dobro i voleti ljude....Da mržnja truje dušu!

E, sad, ni posle toliko godina nisam mogla da raspoznam jesu li to bili stavovi pravoslavne ili katoličke crkve. Ili su to, ipak, neke univerzalne vrednosti, koje su zajedničke svim religijama.

Pa još doživim da mi se majka, rođena i krštena kao katolik takođe uda za pravoslavca.....I kada je baka htela da me krsti u katoličkoj crkvi u selu, jer druge nije bilo, a dete ne sme ostati nekršteno, moj otac mrtav-ladan izjavi da će ga ubiti....Ili proterati pa ubiti, ne sećam se više, a uostalom, čini mi se da izlazi na isto.

Tako sam se krstila već kao majka povelikog deteta, po svom izboru, prihvativši pravoslavnu veru moga muža. Ali i ja obeležavam sve praznike. I krstim se sa svih pet prstiju, jer sam tako naučila, još dok sam jedva i govorila.

Eto, nisam ni nekrštena ni ateista. Pa, možda su moja uverenja daleko i od agnostičkih, jer ne tražim dokaz postojanja Boga. Znam i ubeđena sam da postoji sila i vlast daleko iznad svake zemaljske. Jedino, što me izvesni često zovu jeretikom, zato što postavljam pitanja i ne mogu ništa primati zdravo za gotovo. Ali, o tome malo kasnije.

                                       ************************

U međuvremenu, prošla sam dril u osnovnoj i srednjoj školi – Bog ne postoji, religija je opijum za narod! Na svetu postoje samo dva Boga blizanca – dijalektički materijalizam i komunizam, kada ćemo svi bitisati životom čoveka po čoveku, a svako će zarađivati prema svojim potrebama.

Ma, kako da ne!

Čvrsto sam ubeđena da je jedan od najtežih zločina izlagati decu desetinama godina surovoj i beskompromisnoj propagandi. Budi ti faca, pa pokušaj ispirati mozak matorima,  koji su već svašta čuli, videli i doživeli. Ako uspeš, svaka ti čast! Mada, u ovoj zemlji ništa nije nemoguće, padaju i zreli (a i prezreli) ljudi na gluposti u svakoj predizbornoj kampanji, prisećam se akcija za  1.000 EUR-a, pa porasta BDP za 20%, pa povećanja penzija.... E,  toga pogotovu! I opet,  velika većina glasa za one koji su ih tako presno lagali.

Ali, drilovati decu?! O tempora, o mores!

Prvo surovo otrežnjenje sam doživela 1979.godine, kada je Svetozar Vukmanović Tempo izdao svoje memoare....Pa ja tek tada saznala da je postojao Goli otok....A još je Tempo tu bio poprilično nemušt, svoju ulogu je eskivirao onako najbezočnije, čak je imao petlje i da tvrdi kako je on o tome jedva nešto znao.

Da, a ja sam Hajdi Klum, samo nemam pojma šta mi je danas!

Nakon te, došle su i druge knjige, gde sam imala prilike polagano saznavati šta je sve činjeno u ime očuvanja „socijalističkog samoupravnog društva, gde radni ljudi sami upravljaju kapitalom“.  Zgađena i poražena, shvatila sam da žestoko moram protresti svoje (ne)znanje, preraspodeliti mnogo toga u glavi. I itekako preispitati odnos prema religiji.

Nije to bio ni lak ni jednostavan put, valjda sam najviše zamerala sebi samoj, pitajući se gde mi je pamet bila, ako sam je uopšte i imala. I argumentovano tvrdim da je to zajednička priča svih generacija iz 50-ih i 60-ih.

Valjda smo i zbog toga, kao kada se Titanik prevrnuo, sa pramca svi popadali prema krmi, pa onda u ledeno more. I postali predivan plen za sve vrste preterivanja, kada su najednom svi postali jaaaako veliki vernici.

Pisala sam već o tome, nema potrebe da se ponavljam.....Samo podsećam na bezglavo traženje i kupovanje ikona i kandila, na odjednom prepune crkve..Pogotovo ako prenosi TV.

Samo svom suprugu mogu zahvaliti što me je taj brodolom zaobišao. On, od roditelja ubeđenih vernika, produhovljen i sam, nikada nije hteo ući u Partiju, koliko god da su mu obećavali, jer je znao da bi to značio prekid sa svim onim čemu su ga majka i otac učili. E, baš on, koji se nikada nije palio na parole, naučio me je da sve oko sebe, dakle i religiju, propuštam kroz sopstvene vrednosne (koje sam ipak kako-tako stekla) filtere.

Zavidim, ali zaista zavidim potpunom neznanju. To je najblaženije moguće stanje.

Jer, kako više vidiš, učiš, čitaš, gledaš, slušaš, tako sve više bivaš svestan koliko je mnogo nesrećnih ljudi, sa nepojmljivo teškim nevoljama. Izgladnelih, napuštenih, bolesnih.....

Tu smo Bog i ja došli u prve nesporazume – zašto se tako teške i strašne stvari dešavaju dobrim ljudima?!

Zašto milioni dece umiru od gladi i boleština? Pa i oni pripadaju njemu, zar ne....

A uostalom, zar nismo i sami imali prilike videti i doživeti niz strahota  90-ih, u ratu u kom Srbija nije učestvovala.....Koliko pobijenih, osakaćenih, ostalih bez ičega......

Zar su svi bili toliko grešni?

Spomenuh malopre prokletstvo znanja – pravnik sam, ne zato što sam uvek u pravu, već što me sopstvena glupost otera na Pravni fakultet, za mene je odgovornost, dakle i posledica, strogo individualizovana. I nema, tvrdim NEMA kolektivne krivice.

Niti priznajem ispaštanje greha zbog drugoga!

Počeli su da umiru moji prijatelji, znam i niko me ne može uveriti u suprotno, da  nisu zaslužili tako tešku smrt.....Školski drug Zoran, koji je pao pod voz.....Ana, umrla od sepse, nakon saobraćajke u kojoj je bila suvozač i dobila otvoren prelom butne kosti....Od sepse, na kraju 20-og veka....I mnogi drugi, mislim na njih i palim im sveće, često....

                                           *******************


A onda, sa noći 6-og na 7-i septembar 1998.godine eksplodirala je u mom životu bomba, raznevši sve što sam smatrala čvrstim kao stena u mikronske deliće......

Ja sam bila ta koja je klečala i vrištala u nebo zašto je uzeo moje dete, a ne mene!

Ne mogu Mu to oprostiti!

Nisam bezgrešna, naprotiv....Ali, nikada nikom svesno nisam želela zlo, nikada se svesno nisam ogrešila o nekoga, ako možda i jesam, sve sam dugove platila baš svima i to sa zelenaškim kamatama.

Ali, za moje grehe, koliki god da su, trebala sam odgovarati ja, a ne moje dete!

Nakon 19 godina on je zauvek lep i mlad; brojim godine koje bi imao, obeležavam rođendane koje nikad neće doživeti....

Ove godine bi napunio 39.

Brojim sede u njegovoj imaginarnoj kosi, bore na čelu, zamišljam unuke, koje bih volela onoliko koliko i moja Anka mene.

Moji, nikada dočekani, Aleksandra i Nikola.

Zamišljam nedeljne ručkove, koje im nikada neću kuvati, kolače, koje im nikada neću umesiti.

Pre11 godina sam dala komšinici dva džaka vune, one od kojih sam im trebala štrikati džemperiće, kao što sam to činila i mom mališanu. Ali, ne mogu se rastati od knjiga koje sam im trebala čitati.

Nema dana a da mom dečaku ne zapalim prvu jutarnju cigaretu. I da se ne setim moje Anke, koja je smrt smatrala kao nešto prirodno i neminovno, jer „niko nije za seme“ kako mi je govorila. Možda i zbog toga jer je sahranila svoju kćer, moju majku, stradalu sa 24 godine.  Sada je tek mogu razumeti zbog čega nije bežala od svoje smrti.

Ali je umrla sa maminim i Vladimirovim imenom na usnama!

Srce mi je komad krvavog leda!

Verujem u Njega, palim sveće i kandilo na svaki veliki praznik. Pridržavam se Njegovih zapovesti, trudim se da živim tako da se ne ogrešim o druge, a naročito poštujem svoju prvu i osnovnu zapovest da ne činim drugom ono što ne bih želela da neko čini meni.

Čekam trenutak kada će me pozvati na polaganje računa. Ali, mnogo će mi morati toga objasniti.

Nikada Mu neću oprostiti.




P.S. Molim sve pred kojima se nađe ovaj tekst da mi oproste štamparske greške. Nemam ni delića snage da ga pročitam ponovo i ispravim ono što mi je iskliznulo ispod prstiju.