VREME NEVINOSTI

Pre nekoliko dana, nateravši sebe da izađem iz mog dobrovoljnog kućnog pritvora, prošla sam strogim centrom grada. Žensko ko žensko, bez namere da bilo šta kupim, imala sam dovoljno vremena da malo razgledam izloge.

Inače, 9 godina sam živela u tom istom tzv.strogom centru (tri puta – prvi put, poslednji put i nikad više, ali o tom nekom drugom prilikom) i ne znam veruje li mi iko kada kažem da sam prolazila Zmaj Jovinom samo onda kada sam baš jako morala. Na primer, subotom, kada je odlazak na Riblju pijacu bio obavezan, gde bih uvek iscedila iz novčanika i poslednju kintu (čudo jedno kako sam majstor da to uradim, valja i to znati).....Inače, ne! Nije me baš ništa posebno privlačilo.

Ali, eto, u retkim prilikama, kao što se to desilo sada, nakanim se i odem.

Radnje pune i prepune.....Uglavnom patika i trenerki, rekoh već u jednom od ranijih postova, ko god da to vidi, a ne zna naše slike i (ne)prilike, rekao bi kako sportskije nacije od nas nema. Ali, ima i dosta zlatara, samo sada  je, vidim, srebro hit ili nužno zlo, cene zlata su otišle nebu pod oblake, preskupe bižuterije, cipela kabaretskog izgleda ili šljaštećih baletanki, onih koje se unište posle tri nošenja....Naravno i garderobe, cena da se smrzneš  koja je toliko uska da zbilja ne znam ko to uopšte može ući u nju, ne vidim nešto da smo baš toliko vitka nacija. Verovatno sam poneku i propustila, ali, nije bitno, nije to tema.

Pošto je staro gradsko jezgro, bar u većini, ostalo očuvano, osim onih nekoliko grozomornih metalno-staklenih čudovišta, za koje do sada još niko nije polagao račun kako je data dozvola za taj idiotluk, dakle ni Zavod za zaštitu  spomenika kulture, ni gradska uprava,  svi ti lokali se nalaze u zgradama, starih i stotinak godina, I svi su bili pripadali velikim trgovinskim lancima – „Centroslaviji“ , „Zvezdi“ ili „Stoteksu“, bilo je tu i nekoliko „Novitetovih“ radnji i još par, naših, sada već odavno pokojnih firmi. One ih nisu gradile, kao što nisu pravile ni zgrade u kojima su se lokali nalazili. Sve, ali listom sve, oduzete su ili da budem precizna, „nacionalizovane“ su u jednoj od velikih državnih pljački novog avangardnog socijalističkog  društva, čini mi se 1947.godine. Oduzete od vlasnika, kojima je, pod uslovom da pre toga nisu bili pobijeni, bez suda i presude, ponuđeno, ako se nisu baš previše bunili, da budu zaposleni u sopstvenim radnjama. Humano, da se rasplačeš od sreće.

A onda, famoznih devedesetih, kada smo krenuli sa privatizacijama, sve ove firme su prvo ekonomski upropaštene, macani su brzo ušli u fazon kako se to lako i jednostavno radi i nakon toga, pošto više nije bilo ekonomskog rezona za poslovanje starih firmi koje su, je li, privatizovane, čitaj prodate za tepsiju ribe. Ali, nisu prodavane samo firme, prodavana je i sva imovina, pa i lokali.

Upravo u tom grmu i leži zec.

Lokali ni u kom slučaju nisu mogli biti vlasništvo propalih firmi, samo su im dati na korišćenje, jer je vlasnik bila država. I to potpuno nezakonito, jer osnova za oduzimanje od ranijih, pravih vlasnika, nikada nije bilo.

Međutim, pošto ovde sve može (ili ništa ne može, sve zavisi imaš li podoban pedigre ili ne), da sitnica zvana „sticanje od nevlasnika“ nije bila nikakva prepreka da se za sitniš pokupuje najskuplji poslovni prostor, radnicima, naravno, odmah otkaže i udri po biznisu.

Ko je prodavao, ko kupovao, to niko živi ne zna ili ne sme da kaže, uglavnom, mnogo je, mnogo onih koji su se preko noći žestoko obogatili i nova elita je krenula sa iživljavanjem. Prvobitna akumulacija kapitala po ex-yu receptu!

Već prezasićena poplavom preskupog kiča, cena nebu pod oblake, bombastičnih naziva radnji, naravno, svaki je na engleskom, rešim da predahnem i sednem u jednu od prepunih letnjih bašti. Nekako nađem prazan sto i to u nepunih 11 sati pre podne, za svakim stolom sedi naša mlađarija, većina razgovara mobilnim telefonima i to ne onim „za dinar“,  pa poručim kafu, kako bih iznivelisala narušenu ravnotežu kofeina i nikotina u krvi. Pokušavam da nekako udavim sve više i više rastuću glavobolju, dok najednom ne pomislih „EUREKA“ i skontam kako razlog moje skomolelosti ne može biti ništa drugo, do ona čuvena infekcija mozga, već dobro uznapredovala, kako je to lepo detektovala i formulisala moja sestra Sneža Medan. To mora da je to!

Kako smo to za dvadesetak godina stigli dotle da nenormalno smatramo (i prihvatamo) normalnim; da one, koji su polapali milione evra dižemo nebu pod oblake, a, ako su malo nestašni i ne mogu da odole npr. Narko-biznisu ili nečem sličnom, dotične zovemo tzv.kontroverznim biznismenima.

Pušim ja već treću cigaretu, drugi espreso je ispred mene, kada shvatih šta mi to ne da mira....Amnezijo, amnezijo, čeznem za tobom!

Najednom, iščezava sve oko mene i shvatam da sam u sudnici. Krivičnoj.

Godina je 1983.-a, ja sam tužilački pripravnik i zastupam optužnicu protiv................ i to za krivično delo krađe.

Dotičnog nesrećnika, čoveka četrdesetih godina, bledog i uzdrhtalog, kom čelo oblivaju graške znoja, dok sedi na onoj tvrdoj drvenoj optuženičkoj klupi, država tereti da je „dana..... 1982.godine u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, sa ograđenog gradilišta GP „Neimar“ na Keju ........., broj..... oduzeo tuđu pokretnu stvar i to hrastovu fosnu, dimenzija......., debljine......, vrednosti......(povelika je to bila cifra), nakon čega je istu odneo u ulicu............, br..........., u Novom Sadu, gde je ista od okrivljenog uz potvrdu oduzeta i vraćena oštećenom, čime je izvršio krivično delo krađe iz člana......, stav..... Krivičnog zakona Republike Srbije, pa predlažem da se, nakon izvedenog dokaznog postupka, okrivljeni oglasi krivim i izrekne mu se adekvatna kazna po zakonu“.

Vidim ja, štošta tu ne štima, a šta ću, moram izrecitovati svoje, jer menjam mog principala, sada pokojnog, divnog jednog čoveka, koji je negde sa pajtosima otišao na cugu. Nema šanse da ne pristupim ili odustanem od optužnice.

U sudnici, pored onog uzdrhtalog teškog kriminalca, naravno, još uvek neosuđenog, sudija – predsednik veća, dvoje sudija porotnika, oboje dremljivi penzioneri, koji jedva čekaju da se stvar otalja, da imaju šta pričati zadivljenim komšijama, nezainteresovana daktilografkinja, par sudskih pripravnika ili volontera, ko će ga sada znati....I moja malenkost, u ulozi zamenika javnog tužioca, dakle, zastupnika državnih interesa koja štiti imovinu i živote svojih građana.

Krene ta farsa, zvana postupak, pa, nakon uzimanja podataka od okrivljenog, gde saznajemo da je oženjen, ima dvoje dece, zaposlen i nikada osuđivan, predsednik veća (za laike – sudija profesionalac i onaj koji zaista odlučuje, porotnici su u većini slučajeva bili samo dekor), saopštava glavnom junaku prava, pita ga da li je primio optužnicu, da li ju je razumeo, da li se oseća krivim i onda ovaj počinje svoju odbranu.

„Ljudi, druže sudija (onda još nismo bili gospoda), ja ne mogu doći sebi i ne mogu verovati gde sam!

Jesam primio to što Vi zovete optužnica, ali tu meni ništa nije jasno. Pitate me da li se osećam krivim – pa za šta to, pobogu! Za krađu? Kakvu krađu, pa jednom sam uzeo još kao dete lizalicu u radnji, ubio me otac od batina...

Ovde se spominje zatvoreno gradilište......Pa, nije to nikakvo crno zatvoreno gradilište, to je zgrada odavno završena, u kojoj već godinama žive ljudi. Oko nje je ostao sav šut od gradnje, peska i šljunka, koje su deca već odavno rasturila. Najviše peska...

Šetao sam te večeri, da, tog dana koji se spominje, kejom sa komšijom, ubijali smo vreme do utakmice.  I, prolazeći pored te zgrade, kakvo crno gradilište, da li je normalan uopšte onaj koji je to pisao, gde ljudi već godinama gaze kroz sav taj krtlog, koji nikom izgleda ne treba, niti neko ima nameru da ga skloni, a ne daj Bože da poseje travu i zasadi koje drvo i ja vidim kako iz gomile peska i šljunka viri neka daska.....Možda metar dugačka, možda i nešto više, ne vidi se, zatrpana je. Mokra, izanđala, valjda nema kera koji je prošao, a da je nije zapišao....

I setim se ulaza u našu zgradu, oko kojeg su betonirali već ne znam ni ja koliko puta, a svaki put kada padne kiša, vode za jednu poplavu....Kakve gumene čizme, čamac ti treba da je prođeš.....

I onda se još setim da bi nam ta prokleta daska baš dobro došla da je držimo u ulazu, za slučaj kiše, pa naslonimo na prvi podest do stepenika, da više ne moramo gaziti kroz prljavu vodu....Kamo sreće da sam pobegao glavom bez obzira, da sam i  samo sanjao da će me ovakav belaj snaći! Vučem ja tu nesreću, zatrpana je svakojakim gadlukom, nađem neki papir da je makar malo obrišem....I ponesem, onako u jednoj ruci, do moje zgrade.

Ovde spominju neku hrastovinu, nekih četiri metra dužine, pa sebi ne mogu doći i pitam se jesam li uopšte normalan.....Zar sam ja mogao jednom rukom da nosim skoro kilometar tu dasketinu, navodno hrastovu? Nisam baš slabašan, ali da sam takav snagator i nosim 30, 40 kilograma jednom rukom – ne mogu, sve i da hoću.

I to Vam je to, druže sudija, kakvo crno gradilište, kakva skupocena fosna, te pare vredi polovina mog auta, imaju li oni pameti i ima li uopšte iko pameti da me zbog bačenog đubreta proglasi lopovom, još da mi sudi za krađu nečega što nisam uzeo ni sebi, već za moj komšiluk, dosta nam je mokrih cipela i gacanja kroz blato.....Umreću od sramote, krijem ove pozive od dece, kako ću iz naučiti da ne gledaju tuđe, ako im oca napraviše kriminalcem?!!!“

Nakon toga, sede na onu tvrdu klupu; od bolesno bele, sada je crven u licu, znoj mu lije, košulja ispod sakoa mokra, da je dobro iscediš....

Nastavi se procedura brzom brzinom, nije prošlo ni pola sata kada nas izbaciše napolje, pa još 15 minuta dok se, navodno, većalo, a daktilografkinja sa lončetom otišla po vodu za kafu, kad nas ponovo pozvaše u sudnicu i saopštiše presudu – KRIV.  Za izvršeno teško (ne)delo krađe sud mu izreče uslovnu osudu.

Bukvalno sam pobegla, dok me probadao njegov ojađen i optužujući pogled, jer sam mu ja bila najkrivlja za sve.

Ali, prošlo je otada više od 30 godina, a ja nisam zaboravila ni jedan jedini detalj, niti jednu njegovu reč, koje mi i sada zvone u glavi. I sada me je stid i sramota!

Izvinjavam mu se, mada znam da to nikad neće saznati, nisam mogla niti smela drugačije,  nisam smela rizikovati posao koji sam jedva dobila i to nakon uloženog prigovora. Međutim, ako ja sebi samoj ne mogtu oprostiti, kako to tek može taj nesrećnik, koji je morao imati žestokih problema zbog osuđujuće presude za krađu.....Možda je ostao bez posla, možda su mu decu, zbog njegovog silnog greha, poslali da služe vojsku u neku vukojebinu, ne smem ni zamisliti šta je sve preživeo.....Ako ga cela ta „beskompromisna odbrana društvene imovine“ nije možda koštala i infarkta....I života.

Podsećam, sve se ovo dešavalo u prvoj polovini 1983.godine.

Kako smo to, najednom, stigli dotle da se neometano arči i krade, da se rasprodaje za sitne pare ono što nije stekao ni onaj ko prodaje, a posebno je pitanje odakle pare onom koji kupuje?

Kako smo dozvolili da neko kupi zgradu za npr.100 dinara, pa je onda preproda za 1 milion? Dinara, evra, svejedno, bitna je proporcija.

Kako smo došli do situacije da novosadski zatvor, tako uvredljivo zaglupljujuće nazvan „Novi putevi“ bude prepun sitne boranije, malih dilera, koji prodaju 8 kesica, da bi sebi obezbedili dve, jer bez čudotvornog praha ne mogu? Doduše, nađe se ponekad i krupnija riba, ali kratko, par meseci i gotovo, napolju je, da bi neometan nastvio sa novim (ne)delima!

I kako se niko ne pita otkud automobili, koje smo prvi put videli na ulicama, a tek onda kao izložbeni eksponat na sajmu u Cirihu?

I kako....kako....ma, nema tome kraja.

Što sam starija, sve manje znam i sve više se osećam glupavom. Glupavom do tragičnog.

Paleći već ne znam koju po redu cigaretu, shvatim da buljim u izlog, gde je udarno izložena haljina...Kratka, odavde vidim kako vrišti od sintetike....I košta moje dve penzije, doduše sa umanjenjem od 10%, silnom kintom koja će nas izvući iz bule....

Ma, sada odjednom shvatam zašto je ova država tako strogo vodila računa o daskama! Većini nas fali bar jedna u glavi.

I motka, onako domaćinski zamočena u septičku jamu. Govnjiva motka, koja vapi za masovnom upotrebom.

Fotografije dodate sa pretraživača GOOGLE