POMOLI SE ALAHU, ALI IPAK NAPOJ KAMILU....

Kako kaže jedna stara arapska poslovica.... Pametan su i mudar narod ti Arapi, neka kaže ko god šta hoće.

Već 15 vekova se drže tradicije, žive prema njenim pravilima, čuvaju je. Ne mora se to nekom dopadati, ali da je za poštovanje, jeste. I niko me ne može ubediti u suprotno.

Dobar deo jednog mog podosta teškog ispita na čuvenom Pravnom odnosio se na izučavanje Kurana. I te kako smo ga morali poznavati, ako i nismo imali strpljenja da ga čitamo u originalu. Velika je mudrost tu sažeta, mnogo je logike i viševekovnog iskustva u njemu. Zato ne smatram da je arhaično pridržavati se njegovih pravila i živeti po njima i sa njima. Naravno, za sve narode koji su rođeni u toj religiji ili su je prihvatili.

Već čujem proteste..... A Džihad?!?!

Pa, šta onda.... Postoji li bilo koja religija ili, hajde da se opuštenije izrazim – verovanje, gde nema ekstremnih ili bolje rečeno, ortodoksnih tumačenja?

Ko hoće da polemiše, neka se samo seti krstaških ratova i šta je sve činjeno, a pravdano, oslobađanjem Hristovog groba..... Nema problema, prihvatam diskusiju odmah. I ne obećavam protivsagovkorniku laku borbu.

Nešto mi se javlja - previše je obolelih od kolektivne amnezije, odveć se lako gurnulo pod tepih ono što se ne može pravdati bilo kakvim izgovorima, bez obzira kako visoumno zvučali. Ne smem ni pomisliti koliko je ljudi pobijeno, a sve u ime Boga ili bogova, što je bio najprihvatljiviji način da se opravda pljačka i popunjavanje izlizanih rezervi, kada se iz suve drenovine više nije mogla iscediti voda.

Amon ili Aton? Hrišćani u rimskim arenama, prepušteni lavovima i sličnim zverkama, uz frenetično navijanje krvoločne mase? Monofiziti ili heterofiziti? Horde beskućnika, predvođenih pohlepnim plemićima, koji su ubijali na nezamislivo surove načine svaki život, na koji su naišli, oslobađajući Hristov grob od nevernika? Neverovatno kreativne sprave za mučenje, koje su lomile kosti, trgale udove, sa sve kotlovima punih vrele masti i ostale spravice, za kojima bi plakao Markiz de Sad, da bi sve završilo lomačama za one, koji bi se nekom zamerili ili usudili misliti svojom glavom? Krvavi ishodi obračuna katolika sa protestantima, kada su trgovi bili okuženi smradom spaljenih navodnih jeretika? Satran narod celog kontinenta, a sve zbog teritorija, lovišta, zlatnih relikvija, koji su se klanjali drugim božanstvima? Holokaust, sve u ime Lebensrauma? Rasa nadljudi, rasa onih koji su rođeni da ih služe i rasa, koju treba zatrti, sve u ime visokih i nedodirljivih ciljeva? Sekte, koje niču kao pečurke posle kiša, a svaka od njih polaže isključivo pravo na spas, kada dođe Sudnji dan. Samo daj lovu, bespogovorno slušaj, ne postavljaj pitanja i .....ne beri brige. Čak i ako neko traži od tebe da se samoubiješ - nemaš ti pravo preispitivati ono što tvrdi Božiji prorok, samo se pitam KOJEG li to Boga.


Jer, baš svi koji su plivali u krvi nevinih, upljuvali su se od busanja u grudi kako sve to čine u ime SVEVIŠNJEG, ONOG ČIJA SE REČ NE PREISPITUJE.  Umesto da prvo počistimo pred svojim vratima, izvadimo balvan iz svog oka, ništa lakše nego da sudimo drugima.

Zlo rađa samo zlo. I ni najmanje nije bitno KO ga čini.

Kratko nam pamćenje, neverovatno lako zaboravljamo sve što nam ne godi. Mozak nam kao kod kišne gliste - očas smo zaboravili da ne postoji religija, koja ne traži apsolutnu poslušnost. Razmišljanje je neoprostiv greh kod svih, bez izuzetka. Ćuti, gutaj i slušaj - onda te čeka.....carstvo nebesko, drugi život ili device u raju, sa sve rekama, kojima teče med i mleko.  

I sada, kad se pojavila jednako ekstremna grupa, lako zaboravismo sopstvene grehe, pa se obrušismo svim snagama na one, koji sveti akt tumače onako, kako odgovara njihovim ciljevima, nakaradno i nemilosrdno, uzimajući sebi slobodu da jedini na svetu imaju pravo na sopstvena tumačenja, a sa izvornim dokumentom imaju taman toliko veze, kao Betovenova IX-a i "Jadna majko, znaju svi u kraju.....". 

Užasavam ih se svih, bez izuzetka. Ali znam da svaki ceh, kad-tad, dođe na naplatu. Još se niko izvukao nije i uvek  motka ima dva kraja.

I šta mi, objektivno, znamo o tome? A da nismo zadojeni tuđim stavovima, propagandom Velikog brata, koji je najednom skontao kako je poprilično teško tigra prevesti u vegetarijance... Jer, ne možeš nečije ponašanje pothranjivati i podržavati dok ti to odgovara, dok ide na štetu nekom drugom, a kada se okrene protiv tebe, onda odjednom proglasiti neprihvatljivim i jeresi. Jok! Ne ide! Ako pustiš zmije u komšijino dvorište, nemaš garanciju da sutra neće doći u tvoje. Mislim na zmije, ne na komšije.          

Dobro, neću više o poslovicama.

Elem, obzirom da smo sa četiri neradna dana obeležili i proslavili Vaskrs, htela ne htela, podosta sam žuljala vijuge o religiji. I o tome kako je većina Srba shvata.

Unapred molim prave i iskrene vernike, ali one u duši, ne po rečima, da mi oproste i ne shvate moja umovanja kao huljenje. Zaista ne govorim o njima.

Govorim o onoj velikoj preostaloj većini, koja je zaboravila kako smo godinama učeni da Bog ne postoji....da je religija opijum za narod....da crkve treba pretvarati u silose i društvene domove....da je sasvim u redu sveštenicima čupati bradu i brkove..... Pa su onda, nakon Gazimestana, kada smo svi saznali da su Srbi ustvari pobedili Turke onomad na Kosovu, 1389-e, pojurili da kupuju ikone i kandila, počeli da opsedaju Svetu goru i Hilandar, da poste i krste se u crkvi obavezno tri puta, usput brišući (a ponekad i ljubeći) pod...E, mislim baš na njih, a nije ih malo, gomila fariseja koji mene nazivaju jeretikom. Zato što postavljam pitanja. Zato što ne prihvatam sve što se dešava, dobro ili loše, loše pogotovo kao  božansku volju i to je baš tako dobro. Zato što se ne mirim ni sa svojim glupostima, pa zašto bih onda sa tuđim?!

Dakle, prošao je Uskrs. A za to vreme?

Na veliki petak je bila navala sveopšteg posta. Svi su tražili ribu, koja je inače tog dana dostigla cenu mlade teletine, riblje konzerve, posni margarin, posne rezance, posne......Usput su se gurali po pijaci, svađali po radnjama, pretrčavali pešačke prelaze, psujući se uzajamno sa vozačima, koji su opet njima spominjali sve po spisku.....Svađali sa onima koji su pokušavali da eskiviraju red u mesari, gde su prasetina i jagnjetina prodavane kao da se nude za džabe pa još i za nagradu pride,  ogorčeno protestovali što ne radi više kasa, sa podosta ružnih komentara merili tuđu kupljenu robu i njene količine, svađali se sa izluđenim i premorenim prodavcima, onim što rade i subotom i nedeljom, na nogama po ceo dan, a sve to za bogatu platu od 19.000 dinara...

Na najtužniji dan za hrišćane, dan kada je Isus umirao u mukama na krstu, jedino je bilo važno da se ne prekrši post. Da se slučajno ne unese koja belančevina, jer se grešiti ne sme. Loše misli? Nervozna otresanja na druge, naročito na one koji im ne smeju uzvratiti ni povređenim pogledom, a kamoli protestom? Psovke za one koji voze i još gore od onih koji voze? Ma, sve je to sitnica, toliko zanemarljiva da je gubljenje vremena o tome uopšte i raspravljati.

Za ovo već podosta godina što se nakupilo, još nisam videla greh koji ulazi u usta. Ali, onih koji izlaze......Uh, bolje da se ne rasplinjavam.

Tog dana smo farbali jaja, koja su, da uzgred spomenem, za sve one koji ih nisu nabavili ranije, baš na veliki petak otišla od  60 pa do 100% nagore...Poskupela! Pa smo stavljali po nekoliko kesica na ono jaja što nisu popucala, da bi tobili kakvu-takvu boju, dakle, uvaljivali su nam pod imenom boje za jaja najgori mogtući škart. Ni to, izgleda, nije ništa nečasno.

Na TV kanalima koji nastoje da budemo u toku sa najnovijim dostignućima tzv.folka defilovale su uglavnom anonimne klinke, sa tri prsta šminke, suknjom užom od kaiša, izrezima do kolena.....Ali, svaka je nosila krst. Što veći, to bolje.  I to sve između bujnih silikonskih petica ili šetica....Za svaki slučaj, da se zna, stilisti su  pokazali do daske koliko vode računa o tradiciji. Svaka čast, bila sam dirnuta do suza. A zvuk crkvenih zvona dopire kroz otvorene prozore. Baš se sve lepo uklapalo.

Onda je osvanula subota, kada nam elektrodistribucija obavezno sroza strujni napon, sve pod parolom da se izbegnu preopterećenja strujne mreže. Pa smo na jedva 180 volti pekli meso, kuvali kolenice, iz kojih je curila voda, jer izgleda ni jedan mesar nije odoleo da ih obogati tečnoću. Onako lepo, ubrizga špricem, pa od kolenice dobiješ kosti, kožu, nešto malo mesa ukusa koji se može uporediti sa presovanim kartonom, sve visokoumno zvano "Vodeni program" (ha, šio mi ga Đuro, muljačina je muljačina, kako li joj god tepali). I pekli kolače, tek da se upotpuni bogata uskršnja trpeza, Crkvena zvona su opet zvonila celog dana. Mi nismo vadili nos iz kujne.

Nedelja......Najveći i najradosniji dan za hrišćane. Konačno!

Dok palimo kandilo, počinju pristizati poruke. Uglavnom su sve iste, neko nešto sklepa, sam se sebi divi koliko je silno produhovljen, pa ožeži.....Telefon ne zvoni (to košta), već samo poruke i poruke.  Pokušavam da se setim kako smo živeli bez njih. Ne mogu, ne radi mi glava od zvrckanja signala koji me obaveštava da mi opet neko šalje tuđe umotvorenije, kao svoju najveću želju.

Prebrojavam ono malo ljudi, koji su se javili da onako lepo, ljudski čestitaju. Bar znam koliko imam prijatelja. Nisam baš oduševljena spoznajom, poprilično je porazna.

Presrećna, prisećam se da je Uskrs porodični praznik, pa se ne hoda po gostima. Inače, bilo bi jako zanimljivo gledati defile onih koji dolaze da probaju moja jaja (jaja ko jaja, ima li tu neke mudrosti skuvati ih), pa šunku ili bolje rečeno onu kartonsku kolenicu, preskupe rotkvice, jer su im dosadila njihova kod kuće. I, naravno, nezaobilazne kolače, prosto da provere jesam li se potrudila da sama nešto napravim ili sam kupila gotove. One, gde se smulja jedna masa od meni potpuno nepoznatuih sastojaka, kao da nazirem loše razmućen užegli margarin i šećer, koji se nije rastopio....Pa se to onda podeli na nekoliko gomila, jedna se razvalja, od druge se naprave kuglice, treća ide u kalupe....Preliješ bojom, mlevenim mrvicama od ko zna čega sa šećerom i bogata uskršnja slatka trpeza je spremna za konzumiranje.

Moj omiljeni TV servis (vlasništvo građana Srbije), voljeni mi RTS prenosi službu iz neke od crkava. Gužva je, ne daj bože požara, izgaziće se međusobno. Ali, svi se guraju u prvi red, u domet kamera. Naravno, uvek su u prvom planu oni podobni. Valja biti viđen, novotarija se još nije izlizala. 

Onaj, ko je na redu za odstrel, a još je tu, trudi se po svaku cenu da uđe u domet objektiva. Skoro da čujem pucketanje pršljenova u vratnom delu kičme, onom što ga već počinje hvatati okoštavanje, od silnog truda da se kako god zna nađe u pravom društvu, onom koji će svi primetiti.

Redovi za pričešće su......pa, skoro kilometarski. Svi ispovedaju grešne i loše misli, ide to neverovatnom brzinom. Piju crveno vino iz iste čaše, sve mi pred očima skaču one silne bakterije, koje razmenjuju vaskoliki vernici. Moguće da su pod zaštitom onog, čija se ne preispituje, nekako mi se čini da bi trebalo biti daleko više, ako ne crevnih obolenja, a ono makar herpesa.

Opet ja i moji jeretički stavovi.....Ne gine mi pakao, već sam se pomirila sa tim.

Nakon popodnevnog preživanja, gledamo loše filmove, trudimo se da eskiviramo posete, prožeti osećanjem blaženstva......što će biti još jedan zgubidanski ponedeljak, a ne radi se. Valja dovršiti pripremljeno, da se ne baci. Zvona zvone i dalje.

Dakle, to je bio još jedan Uskrs, kada su nam misli bile obuzete stomacima, kada smo samo sporadično u sećanje prizvali one koji su nas napustili, kada se nismo zapitali koliko je u našim ponašanjima onoga što je produhovljeno, prožeto ljubavlju prema bližnjem, kada nismo želeli da se setimo kada smo se poslednji put potrudili da nekom drugom učinimo nešto lepo, ali onako, ničim izazvano, od srca, jer smo to baš tada i tako poželeli.

Sebično ganjamo svoja zadovoljstva, udovoljavajući isključivo sebi, savest smo zaboravili, lepo ponašanje gurnuli u podrum, ispod gomile kartonskih kutija, ventilatora i prašnjavih tegli, ne propuštamo ni jednu priliku da nezadovoljstvo istresemo na nekom drugom, po pravilu onom ko ga nije izazvao i što je još gore, ko nije u prilici da nas pozove na red i pristojnost....

Ali, od Boga očekujemo sve!

Dobro zdravlje, dugačak i uspešan život, blagostanje...

I decu koja su se ostvarila i koja nas slušaju, decu koja ne znaju da uopšte postoji nešto što se zove razvod, koja nam dolaze nedeljom na ručak, kada se kuva žuta supa, sos od mirođije sa mladim krompirićima, a sve to sa barenim mesom, pa onda pohovana piletina i kolači sa višnjama....

I putovanja, bar dva puta godišnje, recimo jedno na Kubu, a drugo na Tajland....

I još podosta toga, ako počnem da nabrajam,  spisku nikad kraja.

A bio bi još duži, ako počnem pričati o onome što nam je uzeto,

No, to je to, to je realnost, koju, hteli ne hteli, moramo prihvatiti....Ko ne može – pa, uvek ima alternativu.

Ali, postoji nešto zbog čega ne možemo optužiti nikoga, pa ni onog od gore, da nam je uskratio – dobronamernost, dobrostivost, korektnost, pristojnost i lepo ponašanje. Prema ljudima oko nas....I osmeh.

Namrgođeni smo, nadrukovani nervozom, kao previše našopana guska, izbija iz nas gorčina i loše raspoloženje, zloba, radovanje tuđoj nesreći, surevnjivost, zavist; saharinska skrama pristojnosti odavno se izlazala sa naših izgubljenih duša. Nisam u pravu? Preterujem? Lupetam gluposti?

Jesmo li propustili priliku da slučajni sudar ramenom sa nekim na ulici ne propratimo psovkom. I slanjem tamo gde bi nam, izgleda, svima bilo najbolje da se ponovo vratimo, ali ne ide, pomrle nam majke, a i one koje nisu smo iscedili neprekidnim zahtevima i izludeli svojim nezadovoljstvima?

Kada smo na kasi propustili nekog ko ima samo hleb i nešto malo one najjeftinije salame? Kada smo pustili ispred nas ženu koja pokušava da izađe na kraj sa svoje, a bogami i troje dece, koji samo trpaju u korpu one mamipare, koje se nalaze kod kase?

Možemo li se setiti pre koliko vremena smo ustupili nekom mesto u gradskom autobusu? Ako je stariji, ako je natovaren kesama, koje nosi sa pijace ili iz nekog izvikanog diskonta, da bi se uštedelo za još dva dana vegetiranja.....I kada smo pritrčali da pomognemo nekom ko je pao na ulici, umesto da promrsimo kroz zube, onako, za sebe – uh, ala se razbio(la) od alkohola? Izgleda smo zaboravili da ne padaju samo pijanci, da možda neko i umire.

I kada smo se poslednji put, onako od srca, nasmejali? Ne znamo mi to više.

Onako je kako je, Tibetnci ne mogu razumeti reč problem. Jer, ako nešto nije rešivo, dakle, ako ne možemo uticati na stvari, to je stanje. A, ako je rešivo, to onda i nije problem.

Ima lepih malih stvari u životu, na koje smo potpuno zaboravili, kao i što smo zaboravili da jednostavno budemo.

Itekako se može uživati u onih pola sata, dok pijemo kafu i gledamo kroz prozor.....U tišini.

Kada izađemo napolje, a drveće je prolistalo, grmovi procvetali u kraljevski žutoj boji, dok precvetale voćke pokazuju prve zametke. Život ide svojim tokom, koliko god mi bili namrgođeni, mladi se usuđuju da sanjaju o deci i da ih rađaju, prolaze stvari pored nas, dok ih uporno ignorišemo.

Ima toliko knjiga,  za koje nismo ni čuli, a kamoli ih pročitali. Svaka knjiga – svet za sebe, pusto ostrvo usred uzburkanog okeana, na koje se začas pobegne. Jesu knjige skupe, ali biblioteke nisu.

Natovarili smo godine, ali sada (makar bi tako trebalo biti) ipak više znamo. Koliko god da smo prošli lošeg, bilo je lepih trenutaka, po kojima se tako lepo može prebirati, poput raznizane niske bisera, koju čuvamo u sećanju. Otišli su oni koje smo voleli, ali smo ih barem imali, makar  i na neko kratko vreme. Pa, ako to nismo znali da cenimo onda,  učinimo to barem sada.

Nikome od nas Bog ne može pokloniti mir, svakog sa sobom samim, ma koliko god mu se molili. Ne ide. Ne može.

Džabe nam paljenje sveća i kandila, čišćenje - ljubljenje poda pred oltarom, okretanje i zalivanje vinom prazničnog kolača.

Kada smognemo snage da se suočimo sami sa sobom, sa svojim manama i promašajima, kada uspemo shvatiti koliko je neophodno  da shvatimo koliko smo se o nekog ogrešili i nateramo sebe da protisnemo kroz stisnute zube reč izvini,  da prepoznamo male radosti, tek ćemo onda biti otvorene duše za one velike.

Ne postoji mir i samosaglasje, ako ga sami ne postignemo. Što znači da nam džabe molitve, naročito ako nas snimaju TV kamere, poradimo mi prvo nešto na sopstvenim dušama i izlivima (ne)duhovnosti. To zavisi od nas, to je onaj izvor mudrosti, koji nam je dostupan, tako pitak, tako blizak..... Ali ga sami  moramo pronaći.....Ne može nam ga niko pokloniti, čak ni ukazati na njega, ako se sami ne potrudimo da ga nađemo.

Koliko se moja malenkost razume u duhovnost, uz sve rezerve da imam epitet jeretika, ako sami nismo prožeti njome, ako čekamo da to neko drugi uradi umesto nas, ubaci nam je, onako velikodušno,  ne vredi.....Džabe smo krečili!

Dakle, itekako je, uz molitvu, potrebno i da napojimo žednog. Makar to bila i naša sopstvena duša, koja itekako vapi za isparelom dobrotom.

Fotografije su dodate sa pretraživača GOOGLE