30. travnja 2015.

Jači pol 1.deo





Ubedljivo najgluplje pitanje, koje gosti/rođaci/dede i babe postavljaju deci je: „Koga više voliš – mamu ili tatu?“

I, šta sad da siroto klinče odgovori na to, bez obzira na količinu nade za naglas izgovoren željen i očekivani odgovor, a oni to uvek osete i dobro znaju, osim: „Volim i mamu i tatu!“......

U zbirci približnih idiotarija je i fama o tzv. jačem polu; nema, naravno nikakve dileme da su to muškarci i isključivo i jedino muškarci. Bez diskusije!

A druga glupost u potpuno jednakom rangu je tzv. ravnopravnost polova.

Međutim, da ne prođem kao onda kada sam počela pričati priču, da bih posle 15-e stranice skontala da imam toliko toga reći, da od priče nema ni govora, već se posle nepuna dva meseca sa po 14 – 16 sati dnevno, iznedrila cela knjiga, nimalo kratka, rešila sam da ovo pisanije ipak podelim na dva dela. Previše je obimno, odbiće mi ga GOOGLE kao preopširan.

Dakle, neću sada da se mlatim ko je sa Marsa, a ko sa Venere....To, uostalom, uopšte i nije tema. Nego, reč je o nečem sasvim drugom.

Izričito i neopozivo smatram i niko me neće ubediti u suprotno da je najveća podlost, koju su muškarci napravili ženama u poslednjih 150 godina – feminizam.

Jer, šta su to žene dobila izborenom i kobajagi dobijenom bitkom, osim tri radna vremena?

 Jedno 300 puta više obaveza.....jutarnje jurcanje na posao, sa sve spremanjem kreveta, razbacanih čarapa, majica, pantalona i raščišćavanjem kuhinje od kasne večere nekog od ukućana noćobdija, uz šminkanje na brzaka, traženjem suknje, koja nije pretesna, celih hulahopki, jer, moraju biti uredne i atraktivne......trka u pauzi, da bi se ulovio deterdžent na akciji.....teglenje kesa provijanta i tog istog „akcionog“ deterdženta, sa sve elegantnom tašnom kupljenom na rate, natečenih nogu na štiklama....ulaska u kuću, koja izgleda kao da je u njoj eksplodirala bomba....uključivanja šporeta za podgrevanje ručka, dok usput skidaju te mučiteljske cipele i peru ruke, sklanjajući opet rasturenu garderobu i pidžame.....razgovore sa decom koja se pojavljuju sa pozdravom iz škole za plaćanjem ovoga ili onoga, nikad dosta i nikad kraja......postavljanjem stola, zarad skrpljenog ručka, pa onda beskonačnog pranja sudova i brisanje zamazane kuhinje......presvlačenjem u međupauzama, dok supa nije još provrela, a jelo se ugrejalo......razvoženjem dece na časove jezika, na trening....izradom domaćih zadataka, kada svaka majka konstatuje da je: 1. Što su školski programi obimniji, deca sve manje obrazovana i zainteresovana; 2. Vreme je odavno pregazilo.....

Za to vreme, premoreni muž je, hukćući i žaleći se na saobraćaj stigao kući...seo, onako obučen u omiljenu, već razvaljenu, fotelju pa paćeničkim izrazom lica izjavio da stvarno ne zna gde sve to ide i koliko će još moći, da bi dva sekunda kasnije, dok uzima daljinac da pregleda spisak predstojećih utakmica, pitao kad će već jednom taj ručak.....usput urlajući na klince da ućute i ima li on prava na mir u rođenoj kući....pa, kad ga žena, koja ne zna kud će pre konačno ubedi da se presvuče, u razglavljenoj i izvešenoj na dupetu trenerci sedne za već postavljen sto, gunđa što je supa vrela, hleb bajat, krompir hladan, a meso tvrdo....onda ustaje od stola, a da ni stolicu ne vrati na mesto iako to u kafani čini, uzima daljinac, odgleda 8 minuta utakmice i – zahrče snom pravednika! Umorio se!

Dok glava kuće hukće, puše, dok mu sa nakrivljene glave lagano curi iz usta, feministična i oslobođena žena konačno stiže da se dohvati mašine za veš, prekontroliše ima li u belom vešu neka crvena čarapa ili tamno plava kineska majica, uključuje tu istu mašinu, prebacujući se momentalno na peglu, kojoj gajtan baca iskre na onom delu,  što se oštetio od savijanja, jer njen najdraži nema vremena, a „ne mora on baš ni sve da zna“, pegla njegove košulje i pantalone, čisteći usput fleke od paprikaša, razbijajući glavu kako da onih preostalih 5 sati do spavanja razvuče u 15, jer je to polovina vremena koja joj treba da stvari dovede u kakav-takav red, pristavlja ručak za sutra, dok se naizmence hladi usisivač, konstatujući da je ponestalo mleka, ulja ili vegete, a u prodavnicu nema ko da ode jer klinci „ne mogu baš sada, može li malo kasnije“, a dragi ne skida pogled sa uvek istih vesti i ostalih sličnih idiotarija sa malog ekrana......

Onda ona, konačno, poluonesvešćena od umora dolazi da sedne, da bi posle dva minuta ustala da spremi nešto za večeru, jer „ručak i nije baš bio neki“, pa kada i to smandrlja, dok pokušava da, pod uslovom da su prošle vesti i da je poluvreme, gleda svoju omiljenu tursko-indijsko-venecuelansko-meksičko-argentinsku seriju, budući da za nešto drugo ni nema snage, sa malog ekrana zasipaju je reklame, gde skockane mame od 21  godinu sa širokim osmehom služe supu iz kesice, koja je „jednako dobra kao one što su ih spremale naše bake“, anoreksične klinke baljezgaju kako su liniju dovele do savršenstva tim i tim čudotvornim praškom za mršavljenje, a nju grize savest što nikako ne može da skine onih 10 suvišnih kilograma, jer nema vremena za teretanu, ni snage za gladovanje, jede usput i to mahom ono što ostane od dece, bivše balerine mašu kosom od metra sa čudotvornim šamponom koju daje volumen i „sjaj dijamanata“, isfenirane kose do savršenstva i naprskane fleksi lakom „dostupnim i u maloprodaji“, a ona se seti da ni ove subote nema vremena (ni para) za frizera, pa je na kraju dočekaju i definitivno ubiju u pojam jedva napupele tinejdžerke, koje tako ubedljivo, šminkane brat-bratu više od 2 sata, pričaju o čudotvornom serumu za zrelu kožu, koji posle 4 nedelje upotrebe čine kožu glatkom i satenski nežnom, sa 67% bora manje......

Jedva hvatajući radnju serije, gde su svi lepi, vitki i bogati, par puta zaspi, dok je definitivno ne probude klinci sa zahtevom za nove patike, koje „već svi imaju“, mobilni itd.,, itd..., i dolazi vreme (konačno) za odlazak na spavanje....

Padajući, onako premorena u krevet, priseti se da nije pripremila ni ispeglala svoju odeću za sutra, kada kreće.....ruka. Dragi se setio da je konzumacija uslov za postojanje i opstanak braka, a već se i naspavao, sve onako iskrivljen u fotelji, dok ona skoro da više ne zna ni kako se zove od silnih briga, obaveza i sečenja ušiju, kako bi se zakrpilo dupe. Horor!

Pustiti ili eskivirati, pitanje je sad!

Kako god da se završi, on okrene leđa i blaženo ili demonstrativno, zavisi već koliko je bila uporna u (samo)odbrani – zahrče. Sve to dok ona gleda u plafon, pitajući se ima li svemu tome nekog doglednog kraja i koliko će još moći da izdrži taj tempo.







Ujutro zvrnda sat i opet sve ispočetka.

Godišnji odmori?

Ako ima uslova i 10% sigurnosti da zna kad će ga moći koristiti, pa još i ako počne otplaćivati od februara tih famoznih 10 dana sa sve putovanjem, mesec dana gladuje i prežderava se naizmence, da ne bi sa svih strana kipelo iz kupaćeg kostima, a onda na Kvantašu počne kupovati gotova jela, suvi vrat i viršle iz Mađarske, jer ona cena letovanja, koju tako mukotrpno otplaćuje, obuhvata samo put (autobusom) i spavanje, bez doručka, u kobajagi apartmanu, gde su u 12 kvadrata nagurani i kreveti i sto sa tri stolice, mali frižider i šporet bez rerne i ako ima sreće, dve šerpe, tri okrnjena tanjira sa izlizanim escajgom. Bez klime! To se plaća posebno. Pa će se kuvati u znoju lica svog, nakon što odganja ukućane na plažu, da se ne bi svi gurali jedan preko drugog u onih 12 kvadrata, dok priprema supu iz kesice i podgreva gotovo jelo, onako belo od nataložene masti, muti pire u prahu, praveći usput za sebe salatu, jer pokušava da makar za to vreme skine koji kilogram, verujući u uspešnost kombinacije salate od preskupog paradajza sa malo feta-sira i plivanja, a onda skonta da ni nema snage za plivanje, jer kad i pristigne da dođe do plaže i legne na peškir, već zasut peskom od dece, koja nemilosrdno trče unaokolo, namackana kremom sa faktorom 60 – odmah zaspi. I naravno izgori, jer je krema, kupljena na rasprodaji u poslednji čas, preslaba za sat sunca spavanja na + 46C, budući da ni za ležaljke ni za suncobran para jednostavno – nema. Možda se i može nagrebati tih 5 – 6 evrića dnevno, ali onda se treba oprostiti od onog jednog jedinog odlaska u piceriju i nekih cipeliški na rasprodaji, za kojima traga svake večeri, dok prolazi pored bleštavih izloga, prepunih stvari koje ni u snu ne može sebi priuštiti.

Tako oslobođena i ubeđeno emancipovana žena svesna svog privilegovanog statusa, u punoj ravnopravnosti, živi svoj život, dok se maltene do 80-e podiže starosni osnov i dužinu radnog staža, pa je sve više i više svesnija da penziju, onako jadnu i bednu, a sada i umanjenu – nikada neće dočekati.

I, da ne zaboravim, od vas se očekuje, ako ne savršena, a ono barem  prihvatljiva linija, uvek sređena i uredna frizura, uredna i moderna garderoba, obavezna šminka, naravno ne napadna već diskretna, koja je, inače, tri puta skuplja od te tzv. napadne.....i da ste u svakom trenutku raspoložene da primite goste, kojima ne padne na pamet da idu kući, dok od vas sve otpada, jer niste raširili veš ni dovršili peglanje, a čeka vas i ribanje kupatila i priprema garderobe za sutrašnji radni dan i to za sve ukućane, a gosti se samo rastoležu, čiste sve sa stola, dok se vi pitate šta ćete ako neko poželi još piva, koje niste stigli da dokupite, uz obaveznu opasku kako je „kod vas uvek tako prijatno“, pa, ako niste naučili da ignorišete zvono i prepoznajete telefonske brojeve, veče, koje ste teškom mukom odvojili za gledanje npr.“Gordosti i predrasude“ ili „Kad je Hari sreo Seli“, jer te večeri, gle čuda velikoga, nema neke krucijalno važne utakmice,  se oteglo kao gladna godina, oči vam se sklapaju i ruke više ne slušaju, dok se vode prepametni razgovori uvek prvo o politici, pa onda o (sve težem) ekonomskom stanju, a vaš doprinos celoj dogodovštini se sveo na „Mila toči, mila služi“......I ono malo, teškom mukom odvojenog večernjeg odmora, istopilo se u slušanju uvek istih priča, seckanju i služenju onog  što ste skrpili iz polupraznog frižidera, dok vam gošće značajno gledaju prašinu na komodi, koju onako sluđeni, niste ni primetili, a kamoli stigli izbrisati i primećuju kako vam“sjajno stoji novih pet kilograma, manje se vide bore“,  diskretno pogledavaju polupolomljene nokte, sa delimično oljuštenim lakom, jer osim nedelje popodne, drugog  vremena za sređivanje jednostavno nemate.


Dakle, hajde da vidimo šta nam je to toliko falilo pre „oslobađanja“.....

Ujutro ustajete pre muža, pripremite mu tacnu sa kafom i slatkim i budite ga; dok se on brije i zapira, iščetkate mu odelo, izglancate cipele i gamašne i onda – poljubac za rastanak. Ako već niste imale sreću da je vaš muž i gospodar makar iz neke niže srednje klase, npr. činovnik nižeg platnog razreda, kada biste imali služavku (onu što bi štedela za sopstveni miraz) i sve to radili uz njenu asistenciju.

Onda, lepo, na miru dovršite jutarnju kafu, pa se lagano obučete, polako i nežno budite decu, spremate im doručak i šaljete u školu; kad i njih ispratite, kada je kuća konačno vaša, u miru odahnete i lagano, otvorivši prozore, spremite kuću....Sledi priprema ručka, pa se ide na pijacu – dakle, idealna prilika za svraćanje kod neke rođake, gde onako lepo natenane protračarite sve novosti, pa, kada se vratite kući, bez žurbe pristavite ručak.....Ruku na srce, ako žena iole zna da kuva, priprema jela je uvek bila sitan doživljaj, jer je dobra domaćica znala čorbu napraviti od svačega, malo povrća, krompir na ovaj ili onaj način, palačinke su ionako uvek bile mućene pre pečenja, bolje su kada odstoje....I onda čekate svog čoveka da dođe kući i ruča, pa kada ga nahranite, i stavite ga sa sve novinama da odspava pola sata, eto dovoljno vremena da sredite kuhinju....Onda ga, opet uz poljubac ispratite (uvek je mnogo više muva išlo na med, nego na sirće, govorila je često pokojna moja baka), zamisli lepote od prazne kuće, koja odzvanja tišinom......Popodne je, bavite se cvećem i ručnim radovima, malo veza, goblena, pripreme devojačke spreme za ćerku ili ćerke, pa odlazak u društveni život, sve zavisi da li je vaš dan kada primate posete ili idete drugima u goste.....Tu se negde već bliži i veče, pater familias završava posao i vraća se kući.....Uz toplu večeru, na belom stolnjaku sa čipkom, vašom rukom rađenom, jer je to deo vaše devojačke spreme, prvo supica, pa onda i ostalo. Svi jedu zajedno, za večeru niko nije smeo da izostane, gospodar kuće priča, savetuje, kažnjava potomke, ako su zgrešili nešto što je iznad vaše uobičajene nadležnosti.....Onda on opet čita novine, a vi se posvetite goblenu koji uvek radite uveče, jer ćete sopstveno ćutanje na njegove monologe uvek moći opravdati gledanjem u šemu....Spavanje, gde je on uglavnom toliko umoran, pogotovo ako ste potomstvo već rešili, da mu ni napamet ne pada da vas spopadava – lepo čovek zaspi snom pravednika, a vaše je samo da mu ostavite čašu vode kod uzglavlja, ako noću ožedni....A, ako je baš i raspoložen za obavljanje bračnih dužnosti, to obavi ispod prekrivača, na brzaka, ne tražeći od vas kojekakve kerefeke, koje se nikad od poštenih žena ne traže. Zna se ko je zadužen za to.

Dakle, žene su se brinule o kući, muževima i podizale decu. I imale sasvim dovoljno vremena za sebe.

Kuća, makar nemali nikakvu pomoć, može biti uvek uredna bez ubijanja od posla, ako je redovno održavate. Muževi su očekivali da ih podržavate, u zamenu za to što obezbeđuju sva sredstva za izdržavanje porodice, da se pred drugima ponašate kao dama, a u kuhinji i kući kao dobra domaćica, na izvršavanju bračnih obaveza insistirali su samo u meri u kojoj se to i očekivalo od poštene žene – dakle, bez striptiza, seksi-veša, a tzv.francuskog seksa....Ne daj bože da i pomislite na to, ako ste, kao dobro vaspitana žena i imali prilike da saznate šta je to i kako to izgleda. Uostalom, nađite mi i 5 vaših poznanica koje zaista uživaju u tome i skidam vam kapu.

Posle prenatrpanog dana još da izigravate i seks-majstoricu.... Ma, kako da ne



A, ako se kojoj i omakne neka dodatna aktivnost sa strane, žene su ipak bile mnogo pametnije nego luda Ana Karenjina, uz malo mudrosti i veštine, sve se moglo sakriti pod tepih. Pa i neželjena trudnoća, nije bilo DNK analize, a dece, je li, nikad dosta.

Deca su vaspitavana da moraju da slušaju, a reč pubertet nije ni postojala, a kamoli priznavana kao faktor poremećenog ponašanja. Ćuška, kada mladunac zgreši ili kaiš kada baš zabrazdi nije sankcionisana kao zlostavljanje, đaci su nosili školske uniforme i kape sa oznakom razreda, dodir sa suprotnim polom bio je samo u školama igranja, posle šesnaeste, dečaci pre punoletstva nisu smeli ni da pomisle na kafanu, a kamoli da uđi i nju, a devojke su, tek kada bi obukle prve dugačke haljine, smele da razmišljaju o ljubavi i čitaju do tada zabranjene romane. I, naravno, podrazumevalo se da budu nevine.

Momak u kući? Samo kada se obavi veridba!

Sve u svemu, deca su odrastala pod stalnom kontrolom majke i ako porodicu nije zadesila nesreća da se potomak baci na strica, koji je popio 50 jutara zemlje, kuću, dva kapitala, a onda se obesio na još uvek svoj tavan, nisu odrastala niti u lošem društvu, niti je bilo opasnosti da upadnu u kriminalni milje.....Droga? Ni u teoriji, bilo je i onda i morfijuma i heroina, ali su to sebi mogli priuštiti samo oni jako bogati, a uz strogo kontrolisani džeparac, klinci nisu mogli ni sanjati o takvim glupiranjima. Kada završe škole ili zanat, dobijali su hleb u ruke i osamostaljivali se, bez zaposlenja je bio samo onaj ko nije hteo da radi.

Već čujem zamerke; polako drage moje, obradiću bar većinu njih.

Ženi su muža birali roditelji!

Živeći u zemlji, gde se svaki trećesklopljeni brak razvodi, nešto nisam uverena u promišljenost današnjih budućih mlada , koje, pod parolom „ja se udajem za njega, a ne za njegovu porodicu“, ako i ne žive zajedno pa se makar malo upoznaju, posle preskupe svadbe, koju nesrećni roditelji iskijavaju i par godina, saznaju da mladoženja voli da često i još češće popije, posla nema, živi na roditeljskim jaslama, svako veče provodi u kladionici, pa prokocka i ono malo što zaradi, decu  gleda samo kao kućne ljubimce, ne zna ni jaje da ispeče, a druženje sa prijateljima pretpostavlja i nabavci, teškim kućnim poslovima i druženju sa decom, uz prisustvovanje roditeljskim sastancima, a bogami, ume i da ošamari......Kada ga, eto, mlada iznervira....Nije on kriv i neće više, bar do sledeće prilike.

I šta je onda u tome bilo loše da se, kada devojka stasa za udaju i upeca se verenik, sprovede opsežna istraga od strane uže i šire familija, a bogami i prijatelja?

Tek se onda moglo otkriti da je u porodici bilo tušta i tma kockara, ljubitelja dobre kapljice i onih nervoznih, teške ruke, dece smeštene u domove, jer nikada nisu progovorili ni čestito prohodali, epileptičara i onih sa teškim naslednim bolestima, sve u svemu, činjenično stanje raspravljeno do tančina. Ne kažem da nije bilo onih koji su, ako je budući mladoženja bio bogat, prenebregavali dobar deo toga, ali itekako su roditelji razmišljali u kakvu porodicu daju ćerku. I barem je u startu zaštite od velikih nevolja, a sa onim manjim neka se bori sama. Pa, od malih nogu je vaspitavana da se uda i odgoji dobru porodicu, za ženu je to bilo najčasnije udomljenje.

A ako baš nikako ne ide, žena se vraćala u roditeljsku kuću na brigu ocu i braći, ako se ne uda ponovo. Ne kažem da su ovi baš skakali od sreće zbog takvog razvoja situacije, ali briga o nezbrinutoj kćeri ili sestri smatrana je i uobičajenom i obaveznom stvari. Danas sestre sa braćom najviše komuniciraju na ostavinskim raspravama – kada se (redovno) posvađaju oko  onoga što je preostalo od roditelja, a nakon toga više ni reči ne progovore, niti se viđaju.

Nisu imale svoju imovinu!

Svaki, iole oprezan otac, sklapao je takav dogovor da devojčin miraz i lični pokloni, dakle nakit, ostaju njeno lično vlasništvo. Ostala je imovina bila na imenu muža, ali, razvod se teško dobijao i bivši muž je itekako imao obavezu da finansijski obezbedi ženu i decu. Zato se nisu ni razvodili. Podvodni ribolov i ostale vrste krivolova se ne računaju, pod uslovom da je kuća podmirena.

Danas se žena ne može razvesti, ukoliko nema sporazuma o starateljstvu nad decom i podeli zajedničke imovine. Što se tiče dece, u najvećem broj slučajeva nema problema, ne otimaju se baš očevi za decu, ali imovina.......Nabeđeni dvoiposoban stan, površine 53,06m2, sa zatvorenom terasom pretvorenom u trpezariju, a trpezarijom u sobu, volšebnom brzinom preobrati se u jabuku razdora i predmet sutekovinskih parnica, koje traju i po 10 godina i koje je danas faktički nemoguće finansirati, jer je svako ročište skupo, ni jedan advokat koji iole drži do sebe, a takvi samo valjaju, neće pristati da radi na onu čuvenu  „plaćanje kada se okonča“, sudovi spori i kilavi, taman se zaukaš, a sudija ode na porodiljsko bolovanje, pa čekaj 8 meseci na zakazivanje novog ročišta, a bitke za svaku fotelju i ležaj, televizor i mikrotalasnu, komplet Cepter šerpi i porcelanski servis za 12 osoba, dobijen na venčanju od ujaka Stanimira, gore su i sa upotrebom mnogo otrovnije i teže artililjerije, nego one kod Some, Verdena, Staljingrada i Midveja zajedno......Takav mogući finansijski rasplet je, prema mom skromnom advokatsko-pravničkom mišljenju i razlog zašto se ne razvodi dobar deo (još nerazvdenih brakova), pa bračni sapatnici ostaju zajedno, trudeći se zdušno da se mrze do poslednjeg daha.

Muževi su bili neprikosnoveni gospodari sa pravom da tuku i maltretiraju svoje žene!

Auuu, sada je pak mnogo drugačije! Uprkos porodičnom nasilju koje se tretira kao krivično delo, uprkos svim sigurnim kućama, genetska struktura agresivnog sadiste je neuništiva. Policija i dalje izbegava da izlazi na intervencije, kad neko od komšija prijavi vrisku i udarce iz susednog stana, ako i izađu, pa se još ispostavi da je nasilnik i tabadžija, odjednom sav čestit i isprepodobljen, ma nema razloga da se gubi vreme, samo su se šalili, retko podnose prijave. Svi se sete da se sve moralo daleko ozbiljnije shvatiti onda kada padne krv, a žena, izbodena i iskasapljena nožem ili sekirom, izrešetana ili pretučena do smrti što bejzbol palicom što šutiranjem u glavu, rebra, stomak i bubrege, završi u čitulji.

Za isti rad – pravo na istu zaradu!

U ovim modernim vremenima, poslodavci izbegavaju da zapošljavaju žene. One će rađati decu i ići na bolovanje.....One će se nećkati da  rade prekovremeno, jer su baš navalile da rađaju i podižu novi naraštaj.....Javna je tajna da svaka devojka, koliko god stručna, vredna i pametna bila, pri zapošljavanju prvo mora potpisati blanko-otkaz.....Pa, čim napravi prvu ličnu, sledi joj šut – karta. Dakle, pre zarade, pričajmo o samom ugroženom pravu na rad. A i onaj jad i beda, što nesrećnica dobija (obično sa zaostacima, opterećen kreditima i sindikalnim kupovinama na rate, jer se drugačije ne može kupiti ništa ozbiljnije od hleba, završi isključivo za hranu i račune, a i to uz dovijanja i rastezanja. Jača, pa zarada!

Ne znam da li mi je strašnije da gledam te mlade ženice u supermarketima koje za manje od 200 EUR-a, svakog dana i praznika, bez slobodne nedelje, a kamoli subote dirinče i ćute na istresanja histeričnih kupaca......Ili te devojke i mlade žene po privatnim firmama i bankama, od kojih ni jedna ne radi dnevno manje od 10 sati, a prečesto i duže....Šta one uopšte mogu pružiti porodici, ako je imaju, a kamoli sebi posle 10, 12 ili 14 sati rada, a usput ti stalno prete smanjenjem radne snage, dakle, otkazom? Teško li ga njima!

I na kraju, famozno biračko pravo! Žene moraju imati pravo gloasa!

E, sad već ne znam da li da se smejem ili da plačem. Kakvo to, bre, crno biračko pravo?

Šta to dobijamo izlaskom na izbore, osim još gore vlasti, od one prethodne, a i nju nismo mogli očima da vidimo? Kako koja nova garnitura pristigne, shvatimo, nakon bezočno agresivne izborne kampanje, da od svih obećanja nema ni ič, ali zato žestoko žure da podele blago i nafatiraju se, dok su još na vlasti.... Sve se teže preživljava, a i one osnovne stvari nam postaju nedostižne....kosi nas rak dojke i reproduktivnih organa, jer ne možemo platiti preskupe preglede i intervencije kod privatnika, dok si u državnoj bolnici zakazana za maj 2019.godine.....deca nam silnim trudom završavaju fakultete, a onda ne mogu naći posao i odlaze u neku nedođiju, pa i njih i unuke gledamo samo preko skajpa, dok porazno konstatujemo da nam rođeni unuci govore srpski sa teškim naglaskom, ako uopšte i hoće da ga govore. Ne mogu ih roditelji naterati, da ne bi odgovarali za zlostavljanje, pa doživeli sudbinu da im ih oduzmu...

Upravo zbog toga, (zlo)upotrebljavajući svoj status blogera, koristim priliku da objavim oglas sledeće sadržine:

„Menjam biračko pravo za nacionalnu penziju. Neozbiljne ponude isključene!“

Ako su nacionalnu penziju mogle dobiti izvesne muzikalne umetnice, valjda je mogu dobiti i ja. Ne pevam ništa lošije od njih, zaklinjem se da neću pored ove penzije bez trunke griže savesti i dalje uzimati dobru kintu za tezge – krštenja, veridbe, svadbe i nastupe po belosvetskim lokalima.....Čak obećavam da ću ponovo uzimati časove solo-pevanja.

Obzirom da (konačno) završavam, još samo nešto – ne sporim da ovaj tekst govori najvećim delom o ženama. Ali, trudila sam se da budem objektivna i zaista nisam imala nameru da pljujem po muškom rodu. Dobri su oni, samo ponekad malo zastrane. Zato ih pozivam da se sete majki, koje su ih rodile i rođenih sestara, koje žive baš ovakvim glamuroznim životom emancipovane i oslobođene žene.

I da pogledaju oči premorenih majki svoje dece, kada jurcajući po kući, ne znajući šta će pre, uzdahnu, a onda krenu u nove radne pobede.

Možda onda i ima nade da se učini neki pomak. Na bolje. I na podnošljivije.