5. svibnja 2015.

JAČI pol 2.deo





U prethodnom nastavku sam vrlo detaljno i, priznajem, opširno, odslikala
glamurozni život slobodne emancipovane žene, sa sve osvrtom na ona stara ružna vremena, kada su žene bile pod neprikosnovenom vlašću oca/brata/muža/sina. Bilo je još mnogo toga nepomenutog, ali ovaj medij ne dopušta tekst od 100 stranica. Pa, pošto nemam ambicija za objavljivanje po raznoraznim tzv.Ženskim forumima, niti da tamo do u beskraj učestvujem u jalovim diskusijama, gde se svaka od učesnica trudi da po svaku cenu bude pametnija od prethodne, morala sam se zadovoljiti onim što sam napisala u 1. delu.

Idemo dalje i krećemo od RAVNOPRAVNOSTI POLOVA.

Nije me mrzelo da nađem Ustav republike nam Srbije, koji inače niko ne jebe ni pola posto kako dođe do vlasti, čupa iz konteksta samo ono što mu odgovara, dakle da u načelima Ustava tačno citiram šta ona nalažu.   
                                       

Pa, a propos teme, dotični Ustav, kao, je li, najviši akt ove zemlje, sa kojim svi zakoni, uredbe, pravilnici itd., itd., itd., sve do Kućnog reda u mojoj zgradi i recepata za mafine, moraju biti usaglašeni i ne smeju biti u suprotnosti sa istim, kaže ovako:

Član 15.
Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.
Ako neko misli da je boja i veličina slova tehnička omaška, nije. Morala sam to predstaviti upravo na taj način.
Dakle, u tom famoznom ustavu su retke veće gluposti od ove, mada lepo zvuči, što jest jest.  Mora da su se autori mesecima i mesecima divili svojoj neverovatnoj pameti i dosetljivosti; ali nemam nameru sada polemisati o tome. Nekako, draža su mi moja tumačenja onoga što je napisano, a na ovom citiranom članu 15 do daske se odslikava surova istina kako papir zaista trpi sve.
Ravnopravnost žena i muškaraca? Ravnopravnost polova? Naprosto ne znam da li da plačem, vrištim, urlam ili da se bacim na pod i valjam od smeha. Ili sve to, onako istovremeno.
Da mi je samo znati kojoj je budaletini taj idiotluk pao na pamet, ta izvaljotina,  po osmišljenosti i mudrom rezonovanju jednaka onom čuvenom pitanju :  „Koga više voliš, mamu ili tatu?“
Pa, kakva to, bre, crna ravnopravnost,  kada mi nikada ne možemo biti ravnopravni. Mi smo jednostavno drugačiji.
Razlikuju nam se dominantni hormoni, telesna građa, funkcionisanje mozga; pa zbog toga sam i postala pobornik teorije kreacionizma. Zajebi evoluciju i većinu Darvinovih lupetanja (kako je on to, kao muškarac i mogao uopšte shvatiti), neće me niti jedan jedini stručnjak, koliko god titula imao i  koliko god Akademija nauka bio član, argumentovano ubediti da je, eto, činjenica da žene (ženke) rađaju, uslovila drugačiju građu tela, šire kukove, gojenje u predelu reproduktivnih organa., rezultat razvoja dugog stotinama i milionima hiljada godina.
 Da ne bi! Sve je to morao osmisliti upravo onaj ko je finalizaciju produženja vrste prepustio ženama i samo njima.
Pa da krenemo i vidimo šta nas sve to čini različitima.

*********************************************************************************
Muškarci su znatno fizički jači.

Jeste, tačno je da su žene su fizički slabije, ali su zato mnogo izdržljivije.

Zbog manje (oh, tog tako teško ostvarivog zadatka) težine, ne mogu nositi teške terete. I priznajem da još nisam videla ženu, koja je istovarala šleper cementa ili džakova kukuruza, teških 50 kg, dakle u proseku 30% lakših od njihove težine. Opet čista biologija – mišići su drugačije raspoređeni, kosti tanje, kičma I krsni deo usmereni na čuvanje pune materice, a ne natovarenih leđa.

Zato su snalažljivije pa teret, ako ga moraju same pomerati, kotrljaju, vuku na kolicima, nose na drvenim obramicama ravnomerno raspoređenim na ramenima. Setite se samo naših majki i baka, koje su nosile vodu ili brašno, na svakom ramenu po jedan poteži kabao ili vreća, ali se hleb morao mesiti, jer su gladna deca čekala. A često i tuljak na glavi. I rade sporije, ali urade. Bez kuknjave, bez dve gajbe piva i dva ležanja kao proštac. Posao ne čeka, još je previše gladnih usta koja čekaju, niko je ne pita može li, već – kad će već jednom.

Da se vratimo u našu stvarnost - volela bih da vidim samo jednog muškarca koji sam spremi slavu za 50 ljudi i to slavu sve po redu i običaju. Osim donošenja pića i ispečenog mesa, ako imaju sreće, sve ostalo – priprema jela sa serviranjem predjela, sarmom, salatama, mesom, koje nije prasetina ili jagnjetina, sitnim  kolačima i tortama i naravno, slavskog kolača i žita, uz prethodno raščišćavanje nameštaja, slaganja stolova, donošenja stolica, obično iz komšiluka, serviranja, služenja svega pripremljenog, pranje jedno 2 i po miliona sudova, raščišćavanjem stola za novo jelo, pa donošenje novih i novih ćakonija, dok već izbezumljena domaćica mozga gde će to sve to staviti i kuda smestiti one novopridođle, naravno nenajavljene (na slavu se ne poziva, tvrde nlovokomponovani vernici – dobri gosti, dok sa uvelim cvećem i flašom vina što se samo šeta iz posete u posetu, zvone na vrata dvoiposobnog stana svojih domaćina koji meri celih 54,09m2), pa tek kada posluži  meso i salate ima uslova da malo sedne, uz uslov da je upotrebljene sudove već oprala, a domaćin zna za red, pa poslužuje piće, umesto da zasedne za čelo stola i sam je sebi najbolji gost, doterana i u papučama, jer samo u njih može smestiti otečene noge, kada se sve posluži, gosti su već uznapredovali sa pićem, ona pokušava da bar malo raščisti ispolivani i isflekani stolnjak, (uvek nekom nešto ispadne ili sruši čašu sa venom, uvek crnim), pa, donoseći kafu sikterušu gleda na sat, ne smejući ni da se priseti kako je ustala pre 20 sati, a i pre toga je danima radia po 18 sati dnevno, valjalo je sve to spremiti, željno čekajući da slavarima dosadi i da neko ustane i krene kući…Pa tek onda, dok domaćin, je li, teško premoren (nije lako ni jesti I piti) odlazi na spavanje, a njoj ostaje umuzgan stolnjak, šoljice polupopijene kafe i čaše, čaše, čaše, desetine čaša…..Sve to sredi, opere, očisti, pa postavlja čiste stolnjake, jer novi gosti dolaze na patarice. Kada i dočeka kraj, onog trećeg dana, vraća pozajmljene stolove i stolice, čisti ulegnute i isflekane tepihe, pa vraća nameštaj na mesto i još je srećna što je njen godišnji kuluk prošao i mirna je celih 11 meseci, iako otečene ruke i noge više ni ne oseća, jednostavno jedva da je i slušaju, a po rukama posekotina do posekotine, uz koji oparen ili opržen deo, sa plikovima koji tek što nisu popucali.

Svaki muškarac koji bi bio izložen i petini te teške šljake, završio bi na intenzivnoj nezi, da se pod aparatima izležava jedno 5 dana.

A nju već sledećeg dana, dočekuje obavezno pitanje, kao da nije već danima seckala, dinstala, kuvala, prala gomile sudova – kad će se u ovoj kući jesti nešto kašikom?!

O selidbama, dočekivanju gostiju kada u frižideru samuje pola margarina I tri jajeta, sa okrajkom hleba, koji niko još nije stigao da pojede, a oni došli oko 8 uveče “na kafu”, bolje da ne govorim. Izleteće mi previše onog, što prećutkujem.



Muškarci sporije stare.

Potpuno se slažem. Pa, od čega to da se tako izmore i izraubuju, kada im detinjstvo i momački dani prođu u “ljubi ga majka” fazi, brak u gunđanju na razmaženu decu, eskiviranjima svih težih poslova u kući, igranju karata obavezno jednom nedeljno, odlascima na rekreaciju, gde, ako im ne pukne tetiva, jer sat vremena ganjaju loptu (nekadašnje velike fudbalske nade) bez zagrevanja i pripreme, da bi ih doveli kući onako ufalčlovane i zagipsane, dok vrište do neba kako ih boli, pitajući se kad će moći stati na tu istu sjebanu nogu, pa, ako to i promaše, vrate se u nedelju popodne, dok im izludele žene, koje ne smeju od puste bruke i sramote ni pitati gde su, nemaju snage ništa ni da prebace, jer su se “momci malo zapili”.

Inače, muškarac sve sme….da zasedne u kafani, čim se sakupi društvo istih interesovanja…. da izlazi na muške žurke, sa kojih se ponekad vraća i četvoronoške….. da spava kada mu se spava….. da eskivira posetu, ako ima neku bolju varijantu…Jedino nikada, ali baš nikada ne sme ostati sam kod kuće.

A onda, kada se već nanižu godine i stignu u fazu kočoperitisa, odjednom počinju da nose džins, utežući do maksimuma kaiš na pantalonama, iznad koga kipi stomak, padne im na pamet da bi mogli ofarbati već dobro proređenu kosu, ako su je uopšte sačuvali, slušaju rok i drežde po kafićima, merkajući napupele klinke, koje im mogu biti unuke.

I na kraju, zasednu u rođenu kuću, krišom gledaju ljubavne serije, čitaju treš-štampu i nikako, ali baš nikako ne mogu da se pomire sa svojim godinama, išijasom, gihtom, uvećanom prostatom i hemoroidima, od previše sedenja ono kadgod u hladnim kafanskim stolicama, svako kašljanje tumače kao signal da imaju simptome raka pluća, a svaku promuklost od hladnog piva hipohondrišu kao potencijalni rak grla, pa lamentiraju nad prolaznošću života.

Šta je život drugo, nego prolazan? Niko se za seme nije rodio!

I kako da masovno stignu do Alchajmera, kada dokazano imaju selektivnu pažnju i nisu u stanju da jednakim intenzitetom misle i rade više stvari najednom, pa iz produženog, produženog, produženog puberteta, direktno padaju u najdublju senilnost?!

A onda, uprkos svim vitaminima, ajkulinim uljima, čudesnim plodovima amazonskih prašuma, afičkim šljivama itd., itd., koje kupuju u ogromnim količinama (i plaćaju žestoko, ni ne pitajući za cenu), a rođenim ženama broje svaku popušenu cigaretu i računaju svakodnevno i svakosatno koliko to košta, jer su oni, naravno, prestali da puše, trudeći se po svaku cenu da žive u punoj formi (100 metara sa preponama ispod 10 sekundi, znam da ne može, ali to njima u glavu ne ide, jer nema toga što oni nisu mogli)…. otplove u večna lovišta.

Nisam u pravu? Ko ne veruje, neka malo prošeta gradskim grobljem, pa pogleda godišta na duplim – bračnim spomenicima. Najveći deo njih se oprostio od ovog sveta bar 7-8 godina pre svojih životnih sapatnica, koje jesu izborane, sporije hodaju, bore se sa osteoparozom i povišenim krvnim pritiskom, što ih ne  ometa da čuvaju unuke, kuvaju zimnicu i na sve njima moguće načine pomažu potomke,  ali svome muževe – redovno nadžive.
********************************************************************

Imaju obavezu da služe vojsku.

Dok je vojni rok trajao tri godine, a to je bilo stvarno jaaaako davno, još i da pričamo o tome. A posle?

Svi, ali baš svi moji prijatelji i poznanici mogu da se izbore za dijagnozu PTSP, jer su im se iskustva, dok su bili u vojsci, urezala u svaku poru i to crno vreme pamte kao najstrašnije i najsofisticiranije mučenje.

Jer, godinu dana su morali svakog dana ustajati rano, brijati se (ništa ono čuveno “da odmorim bradu”, raditi gimnastiku, nameštati krevete, slagati svoju odeću, prati čarape i čistiti svoju obuću, jesti ono što ima, a ne ono što im se pri*oće, čistiti dvorište, brisati kupatila i podove, raditi u kuhinji; punu godinu dana su bili dužni i obavezni slušati starešine i nisu se smeli folirati, jer se za “ne mogu” – išlo u bolnicu, za “neću” – u zatvor, morali ići na vojne vežbe i marširati pod punom opremom (neka neko izračuna koliko kilograma ima u prepunoj ženskoj tašni, sa još četiri do pet kesa, koje svakodnevno sa posla žene tegle kući) i, što je najstrašnije u toj strahotnoj tragediji,  tu celu predugu godinu nisu bili centar sveta, koji se samo oko njih okretao i niko, ali baš niko, nije ih nutkao. Uzmi ili ostavi, na volju ti, ali ono što se mora, moralo se.

U odnosu na te neiskazivo teške muke, npr. Guantanamo je sitan doživljaj!

I onda se još neko seti, pa ukine obavezno služenje vojnog roka. U neprekidnoj sam dilemi, na šta će onda kukati novopristigle generacije, kojima neće stići koverat “Domovina te zove”?!




Oni su hrabri i borbeni. A usput, i ubedljivo su bolji vozači.

Ne sporim da su žene mnogo opreznije i da su lošiji vozači, jer nemaju taj nezadrživi poriv da se, kada se dohvate volana, nadmeću sa baš svakim stvorom, koji se zadesi na putu. Zato je procenat teških saobraćajnih nezgoda, onih u kojima ima žrtava i drastično izlomljenih, a koje su izazvale žene-vozači zanemarljiv u odnosu na broj takvih nezgoda, koje listom izazivaju muškarci.

Kada se kaže kako su muškarci borbeni, odmah to tumači kao “agresivni”.

Retko će kojoj ženi pasti na pamet da se potuče na ulici ili u kafani; uostalom, o čemu ja pričam – niti jednoj! I pribavite podatak od policije koliko je ženskog sveta privedeno zbog izazivanja nereda (kako to naivno zvuči) na stadionima…Ono, kada se bacaju petarde na teren, čupaju stolice i svako mlati svakoga, kada se policajci gone kao zečevi u jesen, a onaj klinac, optužen za delo teške telesne povrede, jer je policajcu gurnuo u usta zapaljenu baklju, mrtav-ladan rekao u svoju odbranu kako “nije znao da je oštećeni policajac” iz čega sasvim logično proizilazi zaključak da nema ništa lošeg u tome da se zapaljena baklja gurne u lice i usta običnom smrtniku. Biće da je to vid specifične društvene interakcije.



Prema statistikama, otprilike 80%, čak i koji procenat više ubistava vrše muškarci. Dakle, na žene otpada onaj ostatak od, čini mi se, nepunih 20%, a i to su najčešće ubistva na mah, ono kada joj pukne film od godina batinanja, isterivanja na minus 20C u spavaćici, pritiskanja ruke na vreo šporet i bacanja ručka na dvorište, sa sve tanjirima zajedno, pa se dohvate sikirice ili noža, pa tako odmah izvrše i “rastavu na mah”, dakle, odjednom.
*********************************************************************

Muškarci nemaju ni blizu običaj da tračare, kao što to rade žene.

Ajaoj….Sada mi je baš zlo.

Da se razumemo – ništa nemam protiv tračanja. Davno jednom rekao Momo Kapor da je tračarenje, odnosno, otrcavanje, neopravdano zanemaren vid usmene književnosti, koji ima dugu tradiciju i prenosi se s kolena na koleno. A i pokazuje da tračara nije sebičnjak, jer razmišlja i o drugima.

Uvek sam se više družila sa muškarcima, pa sa punim autoritetom mogu reći – ne postoje gore ni skrnavije tračare od muškaraca.

Žene barem olajavaju garderobu, novostečene kilograme, uvlačenje šefu u guzicu….A muškarcima, uz ceo pobrojani repertoar, ništa nije draže do da pričaju koju su kresnuli, kako to dotična radi, koliko su ih ukupno kresnuli i  koliki im je…..ponos.

Podsećam čitalački auditorijum da je magarcu dugačak oko pola metra, pa je opet – magarac. Trebam li dalje komentarisati? Bolje ne!
*********************************************************************

Muškarci su bolji kuvari. Upravo zato su najpoznatiji kuvari na svetu upravo i isključivo muškarci!

Uhhh…Odoh da stavim tablete pod jezik, nešto me žiga čuka, kao pred hercšlag….

Došla sam malo sebi….Oni bolji kuvari? Pa, da nije smešno, bilo bi tužno…Znaju da kuvaju najviše četiri jela i to ona koja se njima dopadaju. A i taj proces izgleda otprilike ovako:

“Gde mi je ona široka šerpa sa debelim dnom? Ne ta, druga. Šta, nije tu? Strči u podrum po nju, a usput svrati do radnje i kupi mi belog luka, ovaj nije dovoljno svež, malo tucane suve crvene paprike, ali neka ne bude previše crvena  i onaj začin, kakoliseonozove….Očisti mi časkom ove dve kile luka, ali sitno, pa proprži na vrelom ulju….A sada možeš pripremiti I beli luk, donesi mi paradajz, u konzervi, ne onaj tečni……Jesi li istukla meso i posula začinima, ali ne previše, baš onako kako sam ti rekao….Dodaj mi varjaču….Gde je biber, onaj  u zrnu….Sada to lepo mešaj, jedno sat vremena, na tihoj vatri….Nemoj da ti zagori, aha, isključeno je…..Dobro, sada časkom iseckaj ove tri vrste salate, procedi, pazi kako začiniš, stavi ulja dovoljno, a ne onako na nema čovek pojma je li i videlo ulja ili ne, seci tu papriku malo sitnije, a paradajz malo krupnije….Postavi sto, jesi li izvadila vino iz frižidera….Siđi časkom po svež hleb….Šta, možemo za sto….Dakle, mene ovo kuvanje stvarno opušta, pogotovo kad se u celini posvetim tome.”

Kada se nesrećnica pobuni što je stalno cima i drži u punoj pripravnosti, jer ko kuva, taj nek se snalazi, dobije odmah po nosu kako svaki majstor mora oko sebe imati ekipu pomagača, koji će mu biti na raspolaganju i kako to rade hirurzi, kada samo bez reči pruže ruku, a instrumentarka mora  znati koji im instrument treba….

I onda ostanu jedno milion i po sudova, zamazana kuhinja, isflekan šporet I isprskane pločice na zidu. Nakon dva sata ribanja, struganja, brisanja svega što se zadesilo u kuhinji, koje naravno radi domačica, maestro samo kuva i to njegov jedini zadatak, on umornim glasom saopštava kako ovo, eto, nije baš bilo lako, ali ispunjava njegove kreativne potrebe i relaksira ga.

Ma, dala bih ja njima 300 kinti, dinara naravno i rekla da za te pare očekujem kompletan ručak – supu, meso, prilog i desert…..pa da onda vidim maestra kako se snalazi i kako se trudi da razvuče tu siću, a svima ugodi. Čudna mi čuda napraviti nešto dobro, kada na imaš na raspolaganju 2 kile mesa, mnoštvo začina, sveže tikvice, patlidžan i karfiol (usred, recimo, februara, kada koštaju kao da su suvim zlatom optočeni) i par plavih stotinarki od kojih moraš nahraniti gladan narod, jer više – nema.
*********************************************************************************

Obzirom da neću još dugo (pisati), da malo raspravimo famu o seksualnosti, koja kod muškaraca, je li, traje ceo život, dok se kod žena  uglavnom drastično smanjuje nakon menopauze.

E, to jedva dočekah!

Seks je definitivno precenjena stvar, zato i daleko više priliči mladima, jer nagon za produženje vrste radi svoje. Uostalom, jedan moj prijatelj, doduše nakon trećeg piva, mirno i ničim izazvan mi je priznao da mu nikada neće biti jasno čemu tolika fama (I organizacija) oko to malo smešnih pokreta.

Ne sporim da je mnogim ženama, posle klimakterijuma i totalnog hormoskog disbalansa, valjuškanje po krevetu poslednja stvar na pameti.

Uostalom, kada pređeš pedesetu, po pitanju seksa, sve više zauzimaš filozofski stav – a čemu?

A oni, kod kojih zainteresovanost za te smešne besmislene pokrete traje I u poznim godinama, šta je sa njima?

Farmaceutska industrija mlati silne pare na dvema vrstama proizvoda:
-         preparatima za mršavljenje, koje žene kupuju  i konzumiraju, a to ni ne osporavaju, sluđene agresivnim reklamnim kampanjama prepunih anoreksičnih klinki koje su skinule 20 kilograma, za recimo mesec dana, redovno jele kao i ranije….Ma, kako da ne! Tek kada ljuljneš pare za šarenu lažu, pročitaš u uputstvu za upotrebu kako se “količina unete hrane mora smanjiti”, te “fizička aktivnost povećati”. Cvrc! E, iste te proizvode kupuju jednako i muškarci, samo što to ne bi priznali ni da ih se pod najgore muke stavlja; i
-         Raznoraznim tabletama, kapsulama, kapljicama za povećanje potencije, odnosno, za “dizanje Lazara iz mrtvih”. Da pogađamo iz triput ko ih kupuje, a ni ne pita za cenu? I kome je još do seksa u 82-oj godini….Sve propratne pojave, nimalo naivne, spomenuću samo naglo povišenje krvnog pritiska, dakle, ubilo se od mogućnosti za instant moždani udar ili infarct, nemaju uticaja na zainteresovane konzumente i pobornike teorije “Daj da kresnem još jednom ko čovek, pa nek ide život!” E pa, često i ode. Vrlo brzo. Bez najave.

Ovo visokoumno razglabanje o različitosti polova, umesto već izlizanih i otrcanih rasprava o navodnoj ravnopravnosti, privodim kraju pozivanjem na biologiju, molekularnu biologiju i genetiku.

Našla je nauka način kako zamrznuti jajnu ćeliju na neodređeni period i, svojevremeno žestoko osporavano, zamrznuti spermatozoide I napraviti banke sperme. Klonirali su ovcu Doli. Beba Lujza je rođena veštačkom oplodnjom. Oplođene jajne ćelije se uveliko usađuju u matericu majci-surogata. Dakle, videli smo da sve to može.

Faktički, ako uspemo preživeti još jedno hiljadu-dve godina, a ne poubijamo se međusobno, što zvezdanim ratovima, što raznoraznim biološkim užasima – najnovijim dostignućima genetskog inženjeringa ili ako nekom asteroidu, veličine Jupitera, nije u putanju utipkano skretanje i udar baš u ovu našu izmaltretiranu planetu, pa je razbuca kao krmača mastan džak, zamrznutom spermom će se moći vršiti oplodnja u svakom trenutku,  i nebrojen niz godina, jer se onaj mali, mikronski mali spermatozoid može skladištiti u ogromnim količinama.

Jedino što nikome nije pošlo za rukom, to vreme nije dogledno i sumnjam  da će ikada stići je da fetus održi u životu, naravno, sa razvojem u devetomesečni plod, u veštačkim uslovima, odnosno, izvan materice.



Tu smo, na pravom mestu!

Žene i samo žene mogu rađati decu, dakle, doneti na svet novi život, novog Njutna, Ajnštajna, Mariju Kiri, Teslu….Nije creator bio nimalo nepromišljen, kada je čudo stvaranja i rađanja deteta podario baš ženama. Imao je svoje izuzetno jake razloge za takvo opredeljenje.

Pa sad, bez koga se to ne može i KO je jači pol? Mislim da je svaka dalja diskusija nepotrebna i bespredmetna.

Ko razume – shvatiće.

Sve totografije dodate su sa GOOGLE pretraživača