OTAC ili TATA (1)

Izdvojili bi oni jedno drugo iz one bezlične većine mnoštva studenata u amfiteatru  nisu bili oboje toliko različiti od drugih – oboje nordijski plavokosi, svetle kože, a očiju toliko plavih, da ti se činilo kako ćeš potonuti kroz njih…. Od koga li su samo nasledili sve te osobine, pitali su se ostali, gledajući ih svakog ponaosob kako skoro lebde, jedva dotičući pod od uvek prljavog ultrapasa, boje koju nisi mogao nazvati ni žućkastom ni smeđom; skoro blještali naspram uvek isprljanih i išaranih zidova. Izdvajali su se od mnoštva smeđokosih, tamnije ili svetlije, farbanih plavuša, uvek sa bar malo izrastka, oboje visoki, tanki, dugih  vretenastih udova….Blizanci, a da nikada ni reči nisu prozborili, samo su prolazili jedno pored drugog na hodnicima, jer ista predavanja nisu pohađali, budući da je on bio stariji od nje celu jednu godinu. Ali, toliko slični, nisu mogli oči skinuti jedno sa drugog, još kada su se prvi put sreli.

Još se ona  nije baš toliko izdvajala iz mnoštva blajhanih plavuša, mada uvek skockana i doterana, koliko on u svojoj generaciji. Pravilnih crta lica, stasit, a vitak, svilenkasto zlatne kose, koju je šišao na kratko, onda kada su svi momci svoje ravne ili polukovrdžave uvojke, izrasle do ramena, nosili zavezane u rep, u inat zapanjenim roditeljima, navikli na uniformnost izgleda I ponašanja.

I kao u svim ljubavnim romanima i niskobudžetnim filmovima “B” produkcije, njihovi prvi kontakti bili su obojeni netrpeljivošću, jedva prikrivenom s njegove, otvoreno neprijateljskom s njene strane…Različitih godina na faksu, jedino predavanje koje su zajedno pohađali bilo je odbrana i samozaštita (da, baš se tako zvao predmet), profesor potpukovnik u penziji, neostvareni general po ambicijama, prepun amfiteatar studenata, koji su se upisivali na spisak prisutnih, jer bez redovnih dolazaka nisu mogli dobiti potpis…..i njih dvoje, svako u različitom redu, ali ona nešto povrh njega. Predmet dosadan, predavač monotoni davež, a on je baš pričao najnoviji vic, dok su se svi unaokolo grohotom smejali, kad je ona našla da reaguje – to nema smisla, neka se cerekaju napolju, možda bi neki i da prate predavanje, a ne mogu od larmadžija i bukadžija…..Okrenuo se, odmerio je, koliko je mogao, sasvim mirno izdržao sevanje plavih očiju sa najmanje dva sloja maskare, prokomentarisao da su učiteljice na drugom fakultetu, biće da je pogrešila zgradu  ….nastavio sa pričanjem, ovog puta novog vica. I nije više obraćao pažnju na njeno glasno negodovanje, dok se ona pušila od besa, nenavikla da je neko tako ignoriše.  Nisi stigao ni da

pljesneš dlanovima, kada su već pale teške reči, on je za nju bio prostačina i seljačina, ona, po njemu, isfolirana kvazi dama, realno veštica, pitao je gde joj je metla, kad je visokoumnu svađu gromoglasno prekinuo neostvareni general, urlajući kako na njegovim predavanjima mora biti tišina i kako će ih sve poizbacivati napolje…. Bez prava na polaganje ispita u prvom narednom roku.

Nije, od tada, bilo susreta, kada se ne bi prostrelili pogledima, ona kroz stisnute zube procedila “SELJAČINA”, on zamahao rukama kao da čisti pod metlom. Netrpeljivost, nemoguća za objasniti i njima, a kamoli okolini, crna i gusta, mogla se seći nožem.

Kada je to došao trenutak, da su, bez ikakvog razloga, odustali od skoro neobjašnjivog sukoba, gledajući se netremice, dok prvo njemu, a onda njoj nije počeo da se pomalja smešak, prvo u očima, a onda na usnama, niko nije znao. Tek, jednakom brzinom kojom su pali u prvi duel, buknulo je nešto snažno među njima, gorela je njena ruka u njegovim prstima… I više ih niko nije video drugačije, nego spojene – rukama, zagrljajem, vrelinom koja je isijavala iz njihovih usplamtelih očiju, dok joj je milovao svilenkastu ravnu kosu, slobodno puštenu na ramena, u vreme kada su sve devojke mlatile sa “minivalovima” i toplim uvijačima.

*************************

Lepi, slični i privlačni do te mere da im niko nije ni zavideo, jer ne možeš zavideti savršenstvu, nerazdvojni u svakom trenutku, koji su mogli otkinuti od obaveza, bili su zlatni par celog fakulteta, sijamski blizanci, kako su se šalili ostali, govoreći da je to jedinstveni slučaj blizanaca, spojenih posle rođenja, a statusa različitog, da veći nije mogao biti; čak su se i nebo i zemlja činili bližim. Ona – jedinica, mezimica sa ocem pilotom, zaposlenim u uglednoj stranoj kompaniji, retko kod kuće, ali uvek ruku prepunih poklona i dobre zarade, toliko da majka nije ni morala da radi, odgajala je i podizala kćer lepoticu, koju je čekao ceo svet; ona sa svojom sobom, prepunom plišanih velikih igračaka i lutaka iz celog sveta, svetlo žutih zavesa od markizeta, nabranih bogato na prozoru, svilenim vijetnamskim tepihom na podu, u vreme kada je i “Sintelon” bio san za mnoge, uvek najbolje I najmodernije obučena, prvo što se pojavi u časopisima bilo je njeno, sopstveni auto, nakon što je ispolagala prvu godinu….I on, treće dete u porodici iz varošice na dva sata vožnje drndavim autobusom od Novog Sada, ali uvek uredan i pristojno obučen, ilegalac u domu, jer su i ovako i roditelji i sestre skoro gladovali da bi se voljeni sin i brat mogao školovati. Nije im to smetalo ili su tako bar onda mislili.

Postao je inventar u Studentskoj radnoj zadruzi, tražeći najteže, ali najbolje plaćene poslove…Istovarao šlepere i šlepere raznorazne robe, kopao kanale za tek modernu kanalizaciju u okolnim selima, učio po cele noći, pokušavajući da ispravi bolna leđa, jureći ispit za ispitom…. Ništa mu nije bilo teško, jer je novcem, koji je zarađivao mogao obezbediti svojoj princezi izlaske i večere po izvikanim restoranima, ruže dugačkih stabljika i plave irise, kad bi im bila sezona, tako slične boji njenih očiju, bombonjere u plišanim kutijama, zlatne narukvice sa privescima u obliku srca…Jer, smatrao je, ne postoji niti jedna jedina lepa stvar na ovom svetu, koju joj može uskratiti.

Njihovo prvo vođenje ljubavi, kada je uspeo da izbaci cimere, stavi tek kupljenu svilenu noćno-plavu posteljinu, uz desetine zapaljenih sveća i belo vino, koje se hladilo u plastičnoj kanti, pozajmljenoj iz domske kuhinje, napunjenoj iskamčenim ledom, uz čaše od najtanjeg stakla koje je mogao pronaći, one sa visokom nogicom, bilo je toliko prirodno i logično, a opet, uzbudljivo da bi mu i sat brže zakucao, kad bi se setio njenog prelepog tela, svilene kože, na kojoj su goreli njegovi uzdrhtali prsti…Bol, koji je gasio poljupcima, ljubeći joj suzne oči….Bio joj je prvi muškarac i to mu je to bilo nekako….normalno. Tada se i očekivalo da devojke budu nevine.

Imao je on par njih i pre nje. Ali, niti jednu  nije voleo niti smatrao svojom kao nju.

**************************

Prvi izostanak menstruacije dočekala je u suzama, a on sa oduševljenjem. Možda jesu mladi, ali to je njihovo dete, začeto u ljubavi, spremno da se rodi i odraste voljeno. Uostalom, studije su mu pri kraju, ni njoj nije ostalo još dugo. Kada se beba rodi, on će već biti zaposlen, moći će izdržavati svoju porodicu.

Sa nepunih 22 godine, ona nije bila spremna za dete i obaveze. Od kad zna za sebe, uvek je o njoj brinuo neko drugi, rasla je i odrasla bez ikakvih obaveza, osim da uči i završi fakultet. Osim učenja, nije postojala niti jedna druga stvar, koju je morala da radi. Nikada nije skuvala ručak, uzela usisivač u ruke, ispeglala nešto…Majka to nije ni tražila ni očekivala od nje. Ni da se budi, kada nema predavanja, dok se ne ispava….U podne, u podne, nije bitno, čekala ju je uvek skuvana kafa I isceđen svež sok. Kad joj se čitalo, čitala je, kad bi poželela da se vidi sa prijateljicama, to je trajalo i satima. Ceo svet čeka na nju, govorili su joj roditelji čim je mogla to da razume, putovanja, učenje stranih jezika, skupa garderoba i unikatni nakit, sve je to moglo biti njeno. Ako se, naravno, uda za onog ko joj to može priuštiti. Siromašni provincijalac, možda perspektivan, ali praznih džepova, nije odgovarao čvrsto i duboko ukorenjenim kriterijumima i već okamenjenim predrasudama.

Svako vreme ima svoje breme. Ona nije bila spremna ni voljna da ga prihvati. On to nije smatrao teretom.

Njihova prva žestoka svađa usledila je nakon njenog saopštenja kako je već zakazala abortus. Tada je prvi put, otkako su se počeli zabavljati, podigao ton na nju, nakon što ju je satima ubeđivao….. I molio…. Tek posle, kada je smogao snage “vratiti film unazad”, setio se da nije vikao, urlao je, izgubivši svaku kontrolu. I takvim tonom joj saopštio da se ne pita samo ona, da je dete I njegovo i da će ga roditi, makar je privezao za krevet u kući nekog od svojih školskih drugova, kako je ne bi njeni našli, dok god ne bude prekasno da naudi NJIHOVOJ bebi.

Nikada nije saznao koji su je to razlozi naterali da odustane od namere da prekine trudnoću. Nadao se da se majčinski instikt probudio u njoj, da je razumela I prihvatila njegove argumente.

************************

Kada se ima volje, onda i jako komplikovane situacije mogu biti brzo razrešene.  Trebalo je mesec dana da nađu podstanarski stan, čiju su jednogodišnju zakupninu, sređivanje i opremanje platili njegovi roditelji iz izvora, koji su mu za sva vremena odstali nedokučivi. U kratkom vremenu su se uselili u svoj novi dom i začas je sve bilo kao da su oduvek tonuli u san i budili se zajedno. Osim poneke sitne poteškoće.

Njeni roditelji…..Zapitao se tada, po prvi put, šta to sa njim toliko ne valja, da se prema trudnoći I braku svoje kćeri postavljaju kao prema najvećoj nesreći u životu. Normalan je, izgledan, staložen, vredan, za koji mesec fakultetski obrazovan, sigurno neće ostati nezaposlen, odan kući i svojoj budućoj ženi, ne uleće iz avanture u avanturu, ne pije, nije kriminalac. Ništa nije vredelo.

Golja uvek ostaje golja, govorili su, kao da vode poreklo direktno iz dinastije HESSEN DARMSTADTA.

Njihove simpatije sigurno nije mogao pribaviti ni izričitim protivljenjem (pre)skupoj i razmetljivoj svadbi. Oni su za kćer jedinicu želeli venčanje iz snova, sa tri stotine gostiju, ruzmarinom, muzikom, mladenačkom tortom na nekoliko spratova….. Imali su pravo da sanjaju o tome. Nemaju desetoro dece, nego samo nju, jednu i jedinu. A on, onako mladalački arogantan, bez imalo dara za diplomatiju, ako je to uopšte i bilo moguće, smatrao je da će taj novac, razbacan na pokazivanje i prikazivanje statusa i “nivoa” daleko korisnije poslužiti za stvaranje i opremanje doma, u kom će živeti i njihovo unuče. Zato ih nije utešila ni prelepa, ali nažalost iznajmljena, venčanica, sa buketom bledoljubičastih orhideja, ogrlicom I minđušama od prirodnih bisera, čudom spasenih i sačuvanih kroz desetine godina, pravi poklon snahi od njegove majke – jedini ostatak nekada ,solidnog bogatstva ugledne trgovačke kuće, ni diskretno svečan i lep ručak u jednom od najlepših novosadskih restorana. Došli su na venčanje, sa izrazom lica i ponašanjem nekoga ko se zadesio na pomenu, a ne svadbenom ručku.

*********************

Uselili su se u svoj stan.

Njene naizmenične napade plača, pa onda skoro histerične veselosti pripisivao je hormonima. Koliko god da je pazila, ipak se ugojila nešto preko 10 kilograma, pa je većinu vremena, koju je od sna I odmora otkidao za nju, ubeđivao da je kao Kanaređova slika, putena, lepa i raskošna…Nije mu verovala, ali je ipak uspevao da joj izmami osmeh. Jurio je po celom gradu, tražeći prve jagode, tek ponegde stidljivo izložene, kupovao najfinije belgijske čokolade, koje je mogao pronaći….Masirao joj satima otečena stopala i listove, ruke, oteklih prstiju….Bez kraja i prestanka ubeđivao je da je najlepša žena, koja je kročila u rajski vrt….Trljao joj bolna leđa, podmećući jastučiće pod njih, pa bi, kada se oraspoložila,  birao sanjom ime za dete – Olivera, za devojčicu, Milan za dečaka. I nikako nije mogao poverovati da ih je zadesilo toliko sreće – zajedno su, vole se, njihovo dete će ukoro upotpuniti celinu i napraviti je čistim savršenstvom.

Preostalo je tek nešto više od mesec dana njene trudnoće, kada je diplomirao i već u narednih dve nedelje dobio posao u dobroj, uglednoj i solventnoj firmi. U varijantu je uskočio njegov otac; obratio se za pomoć zemljaku, koji je opet imao zemljaka što može sve učiniti jednim telefonskim pozivom…. Uglavnom, već se osećao starim i iskusnim radnikom, uprkos neugodnom saznanju kako posle završenog fakulteta ne zna ni dopis da napiše, a kamoli nešto komplikovanije, kada im je oboma postalo jasno da porođaj počinje i odlazak u porodilište ne sme biti odlagan ni minut, bar im je, onako neiskusnim, tako delovalo.

Nakon puna 24 sata i bezbroj telefonskih poziva (već su mu i glas prepoznavali, nezainteresovano govoreći kako nema ništa novo), 24 sata koji su mu se činili dužim nego ceo njegov život do tada, na ponovni poziv, umesto ko zna koliko puta saslušanog odgovora, koji kao da je izgovarao automat, čuo je čestitku - dobio je zdravog i krupnog sina. Onako sluđen, dok su otac i majka bezuspešno pokušavali da ga smire, odjurio je da kupi korpu tamno crvenih ruža, pa onda zauzeo busiju ispod prozora na drugom spratu ronđavog i skoro u raspadnom stanju porodilišta, iako su mu očevi pored njega, koji su isto šetkali, povremeno dozivajući svoje žene kroz jedva odškrinute prljave prozore, govorili da će se načekati, to traje dok je ne dovedu u sobu, bolje da ode i nešto popije. Nije hteo. Čekao je sve do večeri, dok kroz staklo nije video njen lik  i podignutu ruku kao znak da ga je videla i zna da je tu.

Kada su je, nakon tri dana pustili kući i kada je primio maleni, uplakani zamotuljak u ruke, kao gromom pogođen, skoro ga je oborio nalet ljubavi prema tom nemoćnom stvorenju, koje je deo i njegovog tela. Koliko god da je čitao o tome, slušao od svojih roditelja, od prijatelja i poznanika, shvatio je da ne postoje reči kojima se može opisati ni dočarati snaga ni silina emocija, koje su ga  plavile u talasima. Zagrlio je i svoju ženu, trudeći se da prikrije strah od njenog bledila i dubokih tamnih podočnjaka, vodeći svoju porodicu u njihov dom.

Onih prvih, haotičnih mesec dana, kada je maleni Milan skoro neprekidno plakao, kako reče babica zbog grčeva, ona jecajući hranila bebu, još nenaviklih i preosetljivih bradavica, sa ožiljcima od epiziotomije, zbog kojih nije mogla ni da se čestito okrene u krevetu, a kamoli da sedi – prošlo je tako brzo, skoro da nije ni primetio kada. Njegovi otac i majka podmetnuli su leđa, otac je sređivao po stanu po još neku preostalu sitnicu, išao u nabavku, tražio u junu sveže narandže, jer je samo taj sok mogla da pije….Majka je spremala, kuvala, prala i peglala bezbrojne mašine pelena, benkica, švedskih gaćica i mnogo toga čemu ni nije znao ime, presvlačila bebu i prinosila je na dojenje, s tim da bi njoj prethodno pomogla da  presvuče spavaćicu skorelu od krvi  mleka. Njeni roditelji su bili cela dva puta, nisu se skoro ni videli od ogromnog plišanog panda, za koga se odmah zakleo u sebi da ga beba skoro neće dobiti, jer je velika životinjka uplašila i njega, a kamoli ne maleno dete; prvi put….Drugi put došli su sa profifotoaparatom, napravili par stotina snimaka bebe i svoje kćeri, koja se još uvek bleda i iscrpljena, sklanjala od objektiva, majka je otresla nepostojeću mrlju na suknji, otac, pogledavši na sat veličine osrednjeg slanika, ustao, rekavši kako mora da ide, uskoro ima let, “a i bebe nisu tako interesantne dok malo ne porastu” i….otišli. Trudio se da ne gleda u njene suzne oči, izbegavajući pogled koji je govorio koliko joj ništa nije bilo jasno.

I on je, čim se vratio sa posla, presvlačio dete, uveče ga kupao, mazao Pavlovićevom mašću osetljive i nežne prevoje, puderisao ih talkom, ustajao bi noću na sam prvi njegov uzdah, nosio ga satima, samo da bi ona mogla da odspava….Dok bi zagnjurio lice u svilenkasti vrat, svež od dečijeg pudera, na ruci mu stajala topla glavica, koja je mirisala na nevinost, čistoću i bezgrešnost. Znao je da je napravio pravi potez, sujeverno se plašeći tolike sreće, koja ga nije napuštala ni jednog trenutka…. I da mu je život bio potpun onog samo onih trenutaka kada bi grlio njih dvoje, u širokom bračnom krevetu, držeći zaštitnički nju jednom rukom, a drugom privijajući sebi mirisnu, toplu i nežnu pufnicu.

- kraj prvog dela -

Fotografija preuzeta sa GOOGLE pretraživača