9. svibnja 2015.

PONIRANJA






Poput najsnažnijeg potresa, koji ni sam Rihter ne bi mogao iskazati brojčano, uveliko iskače iz njegove skale, iz mog udobnog, poričućeg sveta, sveta u kom sam tako zdušno zatvorila aveti u njihove crne svetove,  suočila sam se sa Rakićevom pesmom, bezimenom.

"Osećam da u mom srcu nešto trune
Lagano i stalno. Ko će mi pomoći...
Nestane ga časom, kao cvetne krune
Što se naglo raspu u jesenjoj noći.

Osećam da nešto trune, al ni jada
Niti bola ima. Slična tankoj struni
Zatreperi samo duša moja mlada,
I osetim da se u njoj nešto struni.

Bezglasno i tiho. Tako svakog dana
Deo mog života kopni kao gruda
Odvoji se, krene put dalekih strana,
Neznano ni zašto, ni kako, ni kuda.

Sve jedan po jedan lagano se skriše,
Sad ih ima dosta pod pokrovom sivim,
I meni se čini, što godina više
Imam, da u stvari sve to manje živim.

Tajno otkrovenje kobi što se krije
I zlurado vreba sva stvorenja živa!
Moj rođeni život, tuđ sad mi biva,
Jer što ja ne pamtim, nikad bilo nije!

Sad, u noći zvezda i meseca pune,
Usamljen i tužan, oborene glave,
Koračam lagano pun slutnje i strave,
Jer znam da u mome srcu nešto trune.“

Kroz koje paklene prostore, kroz koje crne jadove je morao proći taj čovek, da bi iznedrio ovako snažne stihove, toliko jake da bacaju u najsilniji očaj....Koliko razočaranja, koliko izgubljenih voljenih ljudi, koliko prijatelja su ga napustili i otišli da budu „pod pokrovom“...

Nema jače i snažnije kiseline, koja samu dušu razjeda, kao što je svest o prolaznosti, onaj osećaj kada se pogledamo u ogledamo i suočimo sa svojim zglaslim pogledom iz koga samo praznina zjapi! I teško da ima mnogo crnjih jadova, kada postanemo svesni da su sećanja sve što nam  je preostalo. Naši dragi su otišli, nikad ih više, žive samo u našim unutarnjim svetovima, a onda i oni počinju da blede. Ima li poraznijeg saznanja da nam i vlastita dragocena sećanja, ona koja čuvamo iza brava i lanaca svoga uma, klize iz duše.... Poput zlatnog toplog  peska  uspomene  na lepe trenutke, čak i one ružne, klize nam kroz prste, zahvata ih olujni vetar i ogoljuje nam dušu, koja sve više i više teža prazninom.

Čitam i čitam, ponovo, mnogo toga mi deluje toliko poznato....I onda , kao gromom pogođena, prolazim kroz „deja vu“ vrtlog, shvatajući da sam se to sa svojim avetima i svojim bezdanom suočila.

Jer, kada se usudim da prizivam neke lepe trenutke, oni su sivi, razvejani pepeo ih tiho zasipa, tražim ih bezglavo i upadam u hodnik Modrobradog...Ne smem ni jedna vrata otvoriti, jer svaka od njih kriju moje sopstvene užasima zaodenute misli, koje ne propuštaj niti jednu priliku da se okrenu protiv mene. Tuga, krivica, bes (na sebe samu), tri moje verne družbenice, što ne praštaju niti biraju trenutak kada će me opkoliti.

I moj život  kopni, sve manje ima mene u danima, koji se neumitno smenjuju.....Samo me ponekad zapahnu miris i zvuci srećnih dana, čini mi se da se jave samo zato da mi muke zasole.

Prekriva me pokrov rastrganih želja i planova, kako padne na nadu, tako je sprže, smanjuju me u mojim očima, čini mi se da uskoro ni mene neće nigde više biti.