13. svibnja 2015.

OTETO





Josef Leibl došao je na svet u sam osvit 20-og veka
, u jednom malom selu na obali Dunava, na krajnjem jugu Austro-Ugarske, blizu Srbije, u kom su živele mahom podunavske Švabe, sa nešto malo Mađara i Srba.  Kada su ga, onako krvavog zbrčkanog, zamotanog u zagrejani čaršav, stavili na ruke majci, iscrpljenoj skoro trodnevnim porođajem, oglasio se prvim krikom, kao da je znao da će život, u koji tek beše stupio, biti tegoban i pun nevolja.

Željno je bio čekan, jer su roditelji već imali tri devojčice, pa su rođenje sina doživeli sa olakšanjem. Ženska deca odrastu, udaju se i odu, a sin ostaje da se brine o imanju i roditeljima, svakog dana sve starijim.

Die Familie Leibl je bila vredna i radna. Otac Stefan je uvek govorio da nisu bogati, ali nisu ni siromašni. 7 – 8 jutara zemlje, kuća od naboja sa velikim prednjim dvorištem u kom je majka Marija odmah po udaji posadila voće, prepuno cveća, popločano, čisto i uredno, drugo dvorište- ekonomsko sa kokošarnicima i svinjcima, velika bašta....Dovoljno da porodica živi udobno, jer kada imaš zemlju sa koje žanješ svoje žito i bereš svoj kukuruz, kada imaš baštu, prepunu pod konac zasađenog povrća, pun svinjac i živinarnik, onda gladi nema niti je sme biti.

Svi su radili – otac je obrađivao zemlju i namirivao stoku, od tek napupele zore do mrklog mraka, majka se starala o bašti i živini, devojčice, kako je koja stasavala sve više su se uključivala u kućne poslove i njihovo je bilo održavanje kuće, a mališan je sa nepunih šest godina počeo da pomaže ocu; najpre da preže i raspreže konje, očisti svinjce i daje im hrane i vode, pa sa ocem na njivu.

Samo je zimi, u dugim večerima, dok su u peći plamsala drva, koje bi otac sam leti pokupio na Dunavcu, kada se povuče naplavljena voda, bilo vremena za priče, pesmu, za štrikanje i ručne radove, u koje su sve devojčice uključivane, čim su znale držati iglu u ruci, učene od malih nogu da svoju devojačku spremu moraju same izraditi.

Srečno je i mirno bilo Josefovo detinjstvo. Igrao se nedeljom, nakon povratka iz crkve, sa decom iz ulice, kada je majka kuvala supu, beli sos i pohovala piliće, sa obaveznim kolačima sa višnjama, odlazio leti da peca, pecaljkom sačinjenom od pritke za pasulj, gde je na tankom kanapu bila vezana udica,; niko nije bio srećniji od njega, kada bi se vratio kući, a na žici nosio nanizane  zlatne karaše, koje bi morao sam čistiti, a onda majka pekla u crnoj tučanoj tavi.

*************************

Došla je 1916.godina. Josef je samo iz razgovora starijih načuo da se nešto dešava, da je rat, ali ga to nije mnogo doticalo, niti je imao vremena za to. Kako  je rastao i raskrupnjavao se, radio je jednako kao i otac, sve su se sestre poudavala, pa je u kući, on bio najmlađi. I morao da sluša.

Kada je stiglo neko pismo zvaničnog izgleda, nije ni znao o čemu se radi. Tek su ga majčin plač i očevo sumorno ćutanje okuražili da pita šta se dešava, da bi saznao kako pappa mora da ide u rat, dobio je poziv, kome odbijanja nema. Tek je u obližnjoj varošici, na železničkoj stanici, video mnogo očeva svojih drugara iz sela, već u uniformama, sa ruksacima u koje su uplakane žene uspele da ubace parče slanine i veknu hleba. Kada ga je otac zagrlio na rastanku, govoreći mu kako je on sad veliki momak i njemu ostavlja na brigu majku i imanje;  dok se majka gušila od plača, presekao ga je neki težak osećaj da je sve konačno i da oca vidi poslednji put.

Nije prošlo ni tri meseca, kada je stigao telegram sa crnom štraftom – Stefan Leibl je poginuo, stradao je negde na ruskom frontu, ni kosti mu se ne znaju gde su. Tada je prvi put iz glasa plakao, sakrivši se iza čardaka,  da  ne bi otežavao još više potpuno izgubljenoj majci.

Nikada Marija muževljevu smrt ni prihvatila, a kamoli prežalila, nije. Ubrzo je počela da poboljeva, za nekoliko dana je ostarila 30 godina, posedela, savila joj se leđa....Oči su joj zasvetlele samo kada bi pogledala u svog snažnog, vrednog i poslušnog sina.

Napunio je Josef 18 godina, kada je u apoteci, odlazeći po lekove za sve slabiju i bolesniju majku, upoznao Teresiu, tri godine stariju od njega, apotekarevu kćer, koja je morala prekinuti školovanje u pansionatu u Beču i zaljubio se u nju, onako silno i snažno, kako to samo mladost može. Teresia mu je uzvraćala osećanja i brzo su se venčali, uprkos žestkom protivljenju njenih roditelja, jer se apotekarska kći, još školovana za damu, morala udati za sebi ravnog, a ne za ćutljivog siromašnog seljaka. Obzirom da je već bila punoletna, nisu joj mogli zabraniti, ali je dobila mali miraz, tek toliko da se ne kaže kako je devojka puštena iz kuće bez ičega.

Nije se Josef na to obazirao, bio je najsrećniji čovek na svetu, jer je njegova mlada žena olakšala poslednje dane svekrvi, koju je pokosio veliki grip 1918.godine. Sa uzdahom je pomilovala sinovljevu i snahinu ruku, okrenula se prema zidu i otplovila u beskraj, da se pridruži svome stradalom mužu sa kojim je život provela i decu izrodila.

************************
Kada ti je dan ispunjen teškim seljačkim poslom, vremena za tugovanje nema. Teresia, koja je iz svog prethodnog života ponela samo ljubav prema muzici, svirajući svake nedelje na svom devojačkom klaviru, preuzela je brzo i vešto sve poslove svoje pokojne svekrve. I odmah zatrudnela.

Rođeni su jedan za drugim dva dečaka, Stefan (kao deda) i Joachim, pa dve devojčice. Već je Teresia bila ubeđena da je sa decom gotovo, kad je došlo i peto dete, Ulrih.

Sada je Josef morao brinuti za šestoro usta i nije mnogo pridavao značaja što živi u novoj državi, zvanoj Jugoslavija i što u kući treba držati sliku Kralja, a ne Cara. Vlast je vlast, umovao je, svaka se valja poštovati, porez plaćati na vreme, zemlja obrađivati a stoku namirivati. Neka su njegova Teresia i dečica dobro, a ostalog će biti, tešio se, dok bi u četiri sata ustajao iz još toplog kreveta, jer posao nije čekao baš nikoga.

Počela je porodica napredovati, kupilo se još malo zemlje, od ono okrnjene očeve imovine, što je otišla Josefovim sestrama u miraz. Pa onda prva krava, ubrzo posle nje još jedna, tako da je preostajalo dovoljno mleka da se pravi sir i kajmak za prodaju; seljaku niti jedna dodatna para nije suvišna, svaka će biti uložena u kuću.

Radeći i štedeći, štedeći i radeći, skuckali su Josef i Teresia neku ušteđevinu, trajalo je to godinama, pa su rešili da naprave malo bolju kuću, sa više mesta za njih dvoje i njihovo petoro dečice. Deo po deo rušena je stara kuća, dok je kupovan materijal, da bi se na kraju Leiblovi stisli u kući jedne od Josefovih sestara i za tri meseca je sagrađena nova kuća. Od naboja, ali velika, sa sobom do ulice, dugačkim  gankom (hodnikom) , popločanim žućkasto-bordo keramičkim mozaikom, iz koga se ulazilo u kuhinju i sobe, gde su spavala deca. Josef i Teresia su, kako to i priliči domaćinima, za sebe zadržali onu najlepšu prednju, uličnu sobu. Iznad cele kuće je bio tavan, najvećim delom za ovršeno žito, a tek pri kraju za krunjeje kukuruza, koji se nastavljao u senik, pa na kraju bio spojen sa čardakom za kukuruz.

Kroz  čamovim daskama obložen deo, što je odvajao i štitio od mirisa stoke prednje dvorište, popločano ciglama, uredno i čisto kao apoteka Teresiinih roditelja, sa puno muškatli, sve do poslednjeg crvenih, jorgovana i jasmina, a na bedemu prema ulici mnoštvo divljih hibiskusa, dok se sunce jedva probijalo kroz več odrasle vočke, od kojih je svaka uveliko i izdašno rađala;  kroz posebna vrata se išlo u tzv.ekonomsko dvorište, gde su carevale kokoške, a iz štala za konje i krave, te obora za svinje, jutrom i večerom dopirali zvuci žedne stoke, a odatle – u veliku baštu, sa redovima i redovima kao pod konac zasađenog povrća, koja je, zahvaljujući vrednim Teresiinim rukama, bila prebogata, a onda i deci, jer su znala da moraju majci pomagati; dečaci doduše ređe, dok su manji i ne stasaju do njive, devojčice neprekidno, naravno, nakon što spreme sobe; hranila porodcu, a ostajalo je i za pijacu.

I, kada je kuća bila konačno gotova, okrečena u bledo žuto, sa tamno braon podestom, sa lepim, nekoliko stepenika podignutih, vratima za pešake, velikom drvenom kapijom, ofarbanom u tamno braon, kao i podesti na kući i zidanoj ogradi, između dva mala tavanska prozorčića, ponosni Josef je napravio tablu, okrečenu u istu bledo-žutu boju kao i kuća, sa natpisom:

J O S E F    L E I B L    1938

Tako je ispunio obavezu svakog muškarca, koji mora sagraditi kuću u kojoj će udobno živeti žena i deca, koju je sa njom izrodio, kuću koja će za sva vremena svedočiti kako je JOSEF LEIBL bio čestit, vredan i domaćinski čovek.

.................................................

Sreća je relativna i varljiva stvar. I nikada ne traje dugo

Za neke, nju su činili kovčežići prepuni dukata, onih veliki sa likom Cara Franca Jozefa, koji su mogli priuštiti višednevne provode po Pešti i Beču, sa rekom šampanjca i lepim ženama, svilene haljine, pariske šešire i blještav dijamantski nakit.

Za druge, kao Josef i njegovi prijatelji, to je bilo dobro snadbeveno domaćinstvo, desetak jutara zemlje koja su mogla prehraniti porodicu, a da i pretekne, zdrava stoka u štalama i svinjcima, stotine živine, koja je čeprkala po travi i svake večeri davala divna sveža jaja, još pomalo krvava, tavan prepun kobasica i šunki od njihovih svinja, na stolu svake večeri toplo, sveže pomuženo mleko i sir od njihove tri krave, rakija koju je pekao od njihovog voća.....A prvo i najvažnije, vredna, skromna i privržena žena i još bolja majka, dobra i poslušna deca, od koje je malo odskakao samo najmlađi Uli, uvek negde na Dunavcu, gde je pecao i u školjkama tražio bisere za majku, ali  toliko umiljat i drag, da ni otac ni majka mu jednostavno nisu imali srca da ga grde.

Josef Leibl (Lajbl) je sebe smatrao jako srećnim čovekom.
******************************

Skoro neprimetno prikrala se 1941.godina.

Još u toku te zime, kroz selo je počela marširati neka mlađarija, uglavnom sve lumpen proleteri, jer tu deteta iz čestite kuće nije bilo, u zelenim uniformomama, pojavilo se i udruženje „KULTURBUND“, pa se najednom počeo pominjati  DER FUHRER i LEBENS RAUM, sa obaveznom himnom DEUTSCHLAND UBER ALLES.

Nije mnogo obraćao pažnju na njih, samo bi ponekad slegnuo ramenima, pitajući se odakle tim ljudima vremena da se mlate sa glupostima, kada ni on, ni iko od njegovih ukućana nije znao kog će se pre posla prihvatiti.

Momci su stasali, radeći uz oca ravnopravno i istom snagom, kao i on nekada uz svog, devojke se udale u dobre kuće, a bilo je i već nekih naznaka o unucima. Teresia se radovala, vezući benkice i štrikajući kapice i cipelice.

*****************************

S početka jedva primetno, a onda sve neumitnije, shvatio je Josef da se život počeo jako komplikovati, da je sa srećnim vremenima gotovo. Koliko god da se trudio gledati samo svoju kuću, svoju porodicu i svoj posao, nije mogao ostati ravnodušan na neprijatne promene u njegovom neposrednom okruženju.

Ljudi su se promenili; većina se povukla u sebe, iz dvorišta nisu izlazili osim do njiva, dok je nešto malo lumpenproletera počelo šetkati u uniformama....Krenuli su neki silni popisi, što imovine, što ljudi pogotovo onih mlađih, niko nije smeo ići bez  AUSWEISS-a, a onda je svima u selu stigla naredba o obaveznoj predaji žita, kukuruza, stoke....I to sve u zamenu za obveznice, sa kojima niko nije znao šta će.

Pa se počeo slaviti napad na Sovjetski Savez...

Neće biti dobro, sa zebnjom je shvatao, ovo se ne može drugačije završiti nego katastrofom.

*********************************

Jesen se tek nazirala, kad je kurir doneo dva zvanična pisma – pozivi za mobilizaciju, naslovljeni na dva starija sina Stefana i Joachima, sa nedvosmislenom i krupno označenom pretnjom privođenja. Teresii su grunule suze, a njemu, po drugi put u životu, nešto oštro preseklo grudi. Odjednom je opet video voz, što mu ono davno odnese oca, da ga više nikad ne vidi.

Odoše njegovi momci; trudio se da teši očajnu Teresiu, krijući sopstveni ledeni strah, dok su retko pristizala pisma od sinova, sa više cenzurisanih crnih redova od ono malo priča da se ne brinu. Onda je i to prestalo, čekanje puno neizvesnosti im je oboma potpuno oduzelo san.

Negde pred Božić, nikada sa manje radosti čekan, do te godine, jedva dorasli uniformisani momčić je zakucao na vrata, pružio im telegram sa crnom trakom i pobegao.....

Odmah je znao.... Ukočenih prstiju, koji ga nikako nisu hteli slušati, pocepao je omot da bi mu pred  već vlažnim očima zaigrala slova, hladan birokratski tekst koji mu saopštava kako su i Stefan i Joachim poginuli za REICH.

Magnovenje crnje od noći, gomila ljudi kojima se imena ne seća, a odrasli su zajedno, Teresia luda od bola i jada, oštra probadanja u grudima....sve se to smenjivalo brzinom, koje nije ni bio svestan, dok je posrtao obavljajući sve ono što se mora, jer je neko morao imati snage. Nije imao koga sahraniti, za tela se nije ni znalo gde su; nije bilo groba gde se mogao isplakati, niti staviti slike na spomenik, da makar tu na svetlosti vidi njihov lik. Kuća, tako ponosno i srećno sagrađena, otežala je tišinom. 1941.godina je na izmaku.

**************************

Onih tri naredne godine, iscurelih u crnom magnovenju,  jedva se i sećao. Obrađivao je zemlju, brinuo se o stoci, koja je počela jedno za drugom, da ugiba, u bašti je ponešto malo začeprkao, da ne bi gladovali, jer se Teresia – slomila. Samo je sedela, često i pored ugašene vatre, sa kolutovima presnog krompira privezanih za čelo. On je počeo pušiti, prvo desetak cigareta dnevno, dok više nije prestajao gasiti, na žaru prethodne, palio novu. I noći i noći proveo šetajući po opustelom dvorištu, da ne gleda izbezumljenu ženu svoju, kako, suvih zglaslih suvih očiju, u kojima više nije bilo suza, nepomična gleda u jednu tačku.... I jedino se sećao mrmljanja pokojne majke kako je nebo visoko, a zemlja tvrda. Tek tada je shvatao na šta je mislila.

Spoznao je da bol ima boju – bleštava belina, kroz koju pokatkad promiču senke.....I krvavi led u grudima, koji prži dušu.

***************************

Tiho i naizgled sporo, počela je i 1945-a godina.

Tek je nešto zasejao na svojih par njiva, otaljavajući to kao i sve drugo, što nije pitalo može li i ima li snage, kada je, onako bezvoljan, čuo da DEUTSCHLAND UBER ALLES gubi rat...Da je gotovo. Nije mu to ništa značilo. Njegov se svet srušio onog decembarskog dana, kada mu je stigao telegram, crnog oboda.

Još su voćke cvetale, kada je stigla nova vlast, sa kolonom mladih namrgođenih vojnika. Već dan kasnije, na ivici nasutog puta, kod samog ulaza u selo, strgnuta je ranija tabla sa nazivom sela i osvanula nova, sa crvenom petokrakom i nevešto napisanim crnim slovima – BAČKO NOVO SELO.

Vreme, koje je dotad stajalo, pojurilo je kao tek pušten, a dugo zatvoren, mlad ždrebac.

Prošlo je svega nekoliko dana, ni cela sedmica,  kada je Josefu Leiblu, stigla NAREDBA – da je, kao pripadnik okupatorske fašističke Nemačke dužan U ROKU OD 24 SATA sa svim ukućanima NAPUSTITI KUĆU i predati je OSLOBODIOCIMA. Od stvari smeju poneti samo tri presvlake, malo hrane, a sve ostalo – SVE dragocenosti, pokućstvo, odeća, rublje, zalihe hrane, stoka i živina, plugovi i ostale radne sprave, naravno i zemlja – OSTAJE. Dalje, sa stvarima ima se javiti sutradan na zborno mesto, GDE ĆE BITI OTPREMLJENI U NOVO BORAVIŠTE. Kazna neodazivanju i nepoštovanju ove naredbe bila je nedvosmislena.

Gomila muškaraca i žena, od onih najmlađih, sve do starih od kojih neki nisu mogli ni hodati, pocrnelih i unezverenih od očaja, plakala je samo poneka žena i stotine male dece, bila je smeštena na fudbalsko igralište, pod vedrim nebom. Tri su dana tu čekali, zbijeni jedni uz druge, kad je kiša  počela liti neprestance, samo nebo se otvorilo, bez ikakvog zaklona, dok su iz njihovih nekadašnjih kuća dopirali njištanje konja, skičanje gladnih i žednih svinja, mukanje nepomuženih krava. Svako od odraslih je prepoznavao vapaje svojih gladnih i žednih životinja. Pokušavali su da se obrate golobradim čuvarima...Bez uspeha! Na sam nagoveštaj obraćanja, dobijali su uperenu pušku,

************************

Sve su ih potrpali u vojne kamione i odveli u LAGER, negde u Sremu. Tu su, ograđeni bodljikavom žicom, prvo pod golim nebom, a onda u drvenim sklepanim barakama, koje su sami napravili, boravili pune dve godine. Glad i hladnoća, hrane je bilo sporadično i jedva ponešto, vode retko i malo, drva nikako, a nisu ih sami smeli seći...Koliko god se trudili da održavaju higijenu, svi su ubrzo bili puni vašiju, buva i stenica..Onda su krenulo epidemije.

Teresia se bukvalno ugasila ni mesec dana, nakon dolaska u LAGER. Bez suza i makar jednog uzdaha, uhvatila se za grudi, na kojima je i dalje stezala slike svoje mrtve dece, zakrkljala i klonula joj glava na Josefovo rame. Na blatnjavu travu pale u slike dva momka, mladih i lepih kao jabuke....

Prvi se pojavio šarlah, koji je odneo tri Josefova unučeta i najstariju ćerku Mariju...Onda tifusna groznica, dizenterija od koje su mahom umirala deca i stari. Lekova – nigde. Više nisu ni mogli izbrojati umrle, ćutke ih sahranjivali na jednoj njivici, dovijajući se da nekako krstovima obeleže humke.

Beskonačna ispitivanja, započinjana uvek uveče.....I pucnjevi, koji su razbijali bremenitu noćnu tminu.

U LAGERU su tako desetkovani proveli pune dve godine, a onda je ono malo preživelih smešteno u stočne vagone i vozovima otpremljeno u Nemačku. Među tom izmoždenom i odrpanom grupom, od svih članova porodice LEIBL, otišli su samo Josef, ćerka Sabine
 (i sama udovica)  i izrasli, kao drvo tanak, najmlađi sin, već dečarac ULI.

Tu je kuću, kolonizacijom. „dobio“ moj deda Božo Milošević, sa bakom Ankom i petoro dece.

Nikada u njoj nije bilo sreće! Ali NIKADA!

Baka i deda su se ubrzo razdvojili, crkvenim jezikom rečeno, rastali od stola i postelje. Jer, nije više mogla trpeti njegovu samoživost, kurvanje, boleštine koje je donosio, batine do krvi, njegovo cicijašenje i poganu narav. Deda je, kao pripadnik NOB-a (patio se od 1942. u sremačkim zemunicama, gde „ništa nisu imali jesti ni piti, osim slanine i vina“, dobio dobar posao, povlašćene karte za snadbevanje, koje je uzimao isključivo sebi. Ostala deca, osim najmlađeg Branka, oca moje sestre Snežane, kao da nisu ni postojala. Samo je za Branka bilo hleba, slanine, poneka kobasica, našla bi se čak i čokolada....Ostali? Njih je baka mukom prehranjivala, jer joj deda od svoje povelike i za to doba odlične plate, nije davao niti jednu paru, radeći od rane zore, do mrkle noći, što na njivi, što u bašti, hranila živinu i svinje i odlazila da radi u nadnicu, dok bi noći provodila perući veš, krpeći, šijući „na ruke“ njihovu odeću i štrikajući im.

Kako su deca odrastala i odlazila od kuće, često su obilazili majku, uvek nervozni i nadrndani, večito u sukobu jedni sa drugima; vika, svađa, nesloga, prebacivanje koliko ko radi i koliko ko doprinosi orila su se i preko kapije, tako da su i sve komšije znale kako će „biti svađe, Miloševići se okupili.“

Kako su dolazili unuci, od kojih je većina tu odrasla uz baku, bivalo je nešto malo bolje; voleli smo se mi i relativno lepo slagali, svi okupljeni oko nje, kao pilići. I uprkos tami, koja je uvek obavijala kuću i usnule voćke, valjda je samo njena ljubav, nežnost i požrtvovanost za nas, bila poput sveće u mrkloj noći. Imali smo lepo detinjstvo, zahvaljujući isključivo njoj, sirotoj kao sirće, ali je i poslednje parče hleba ostavljala nama, volela nas, lečila od upala pluća, bronhitisa, visokih temperatura nepoznatog uzroka, arbitrirala u našim prepucavanjima i bila neprikosnoveni autoritet za sve nas.

Umrla je moja majka sa jedva navršenih 24 godine....I još nekoliko njih. Svi u problematičnim brakovima, uvek nezadovoljni, nikada složni i svesni da su iste krvi. Kako je ko od dece ili unuka odrastao i odlazio, svako se borio za golu egzistenciju, trudeći se iz sve snage da pobegne iz tegobne atmosfere, koja je u kući prečesto dominirala.

Nikada u toj kući sreće nije bilo.

*********************************
Bila sam devojčurak, možda sam imala nekih 13-ak godina i provodila letnji raspust, zna se – kod bake. Bio je vreo dan ranog nedeljnog avgustovskog popodneva, kada se ispred kuće zaustavio veliki OPEL sa stranim tablicama. Izašao je markantan, visok, prosed čovek, sada mogu proceniti četrdesetih godina.....Prvo je gledao kuću, pomilovao ljubičasti cvet divljeg hibiskusa, izraslog preko bedema. Pa je prišao kući, došao do ulaznih vrata, klekao i ,obliven suzama, koje su jedna drugu stizale, poljubio ulazni prag. Sve smo to gledali, što preko kapije, što izašavši napolje. Pogledao nas je, pa bojažljivo zakucao na vrata. Kada mu je baka otvorila, pozdravio je, ne mogavši zaustaviti osmeh koji mu se prvi put pojavio na licu, kada je čuo da mu baka odgovara na nemačkom, bolje rečeno, dijalektom. Predstavio se, rekao da je najmlađi sin Josefa Leibla, Ulrih Leibl, bojažljivo pitajući sme li ući da vidi kuću i dvorište gde je odrastao. Baka ga je ljubazno pozvala da uđe, a on se vratio do kola, noseći nekoliko lepih šarenih kesa, kakve do tada nismo ni videli. Odmah je baki dao kafu i bombonjeru, a nama deci svima po gomilu slatkiša. Ustao je, milovao zidove, pa opet seo u „ganku“ (hodniku), za sto sa sveže skuvanom kafom i sokom.

Zahvalio se što smo ga PUSTILI da uđe u kuću, pričajući kako radi kao lekar i kako su ga tek sada Nemci počeli prihvatati, jer je odrastao kao građanin 3.reda.....kako se tata nikada nije privikao na Nemačku, govoreći za sebe da on nije Nemac, već podunavski Švaba......da je pappi svake godine pravio svinjokolje, na čuđenje celog sela......I da je umro od infarkta sa nepunih 50 godina. Dobro je i toliko izdržao, rekao je Ulrih, nikada nije prežalio svoju porodicu i svoj život, koji nije jednostavno imao snage nastaviti.

Onda je ustao, zamolio za dozvolu da napravi nekoliko fotografija, kako bi ih mogao pokazati svojoj deci, krenuo prema autu, da bi se najednom vratio i slikao samu kuću spolja. I posebno, nekoliko puta, napravio snimak one table ispod prozora na tavanu pročelja kuće
J O S E F    L E I B L    1938

Tada je, već ne mogavši zaustaviti suze, koje su mu neprekidno oblivale lice, seo u auto i otišao. Baka nije htela, a verovatno ni mogla, reči progovoriti o onome, čemu smo bili svedoci. I ona je plakala.

Onda ih nisam razumela. Sada znam. I nikako ne mogu razumeti zašto se to ja stidim.

****************************
Odrasla sam, uveliko se bližim šezdesetoj, dakle odrobijavam svoje  poslednje „zrele“ godine.
Već dugo nema ni bake ni dede, umrli su odavno, promašeni do samog kraja. Nema više ni mog jedinog deteta, kada ja umrem, ostaće samo nešto fotografija i mojih tekstova da nekome pričaju o meni, ako ikoga uopšte bude zanimalo; sve mi se čini da neće. Moj ujak i tetke ne govore, posvađani su, a oko čega, nikada ne bi mogli dati valjan odgovor. Komuniciraju i to ne svi, još samo neki od unuka i praunuka. Ali, niko od nas nije bio istinski srećan.

I sada, kada već uveliko svodim bilanse, definitivno sam ubeđena da tuđa nesreća nikada ne može biti temelj zadovoljnog i mirnog doma. Nema značaja što mi tu ništa nismo skrivili, iskajavamo tuđi jad i golgotu.

Pravi krivci, i sa jedne i sa druge strane, izvukli su se. Nekažnjeno.



Fotografije preuzete sa GOOGLE pretraživača