1. travnja 2015.

Umesto aprililiiiiiii



Danas je prvi april, dan koji smo godinama začinjavali, moram priznati ponekad i neslanim, ali mladost i nije baš uvek pametna) šalama, kada smo jedni druge umeli i da šokiramo nekom benignom nepodopštinom, da bi posle prvog šoka žrtvi otćurlikali...Aprililiiiiiiii.....Kada se prusećam tih dogodovština, možda me malo grize i savest, bilo je to često i šokovito, nisam sigurna da je skrivena kamera, sa čim bih to, recimo, mogla uporediti, baš tako zabavna stvar, naročito ako smo sami žrtve. Bojim se da baš i ne bih tako civilizovano i sa osmehom reagovala da me npr. paustavi policija, saopšti mi kako je moj auto i osoba pljunuta ja, baš pre 15 minuta viđena u neposrednoj blizini opljačkane banke, ja se upljujem objašnjavajući da to nije moguće i gde sam bila, da bi, nakon jedno pola sata kidanja nerava (a ne daj bože i vađenja lisica i sl., kako se to već radi u takvim situacijama), neko pokazao na kameru (skrivenu) i ja treba da se nasmejem, ma, da se valjam od smeha....Daleko je verovatnije da bih podivljala od besa i naravno psovala, onako kako je to moja baka Anka definisala kao: „Bože, Vero, kako to govoriš, pa i mornari hvataju krunicu kad te čuju“...Sve mi se čini da bi to baš bilo tako.

Zato ću da pričam još malo o oduzimanju....

Uvek sam bila izuzetno dobar đak; ne hvalim se, majke Milice mi moje;  biće da je to i zbog toga što je učenje među onim stvarima koje zavise od mene, pa nisam mogla naći opravdanje za neuspeh. Naravno, zlatno vreme radničkog samoupravljanja je dalo podosta gadan rezultat na moju svest i samosvest – sve sam im verovala, baš sve čemu su nas učili.

Da smo zemlja sa najpovoljnijim geografskim položajem na svetu, da imamo svega najviše......rudnih bogatstava......plodne zemlje....najlepše more na svetu (e, u to još možda pomalo i verujem)....savršenu klimu....zdravstvo, kome nema ravnog.....ma, nabrajaću do sutra, ako se ne zaustavim, bitno je da su nas godinama drilovali kako živimo u najsavršenijem društvenom sistemu na svetu...I svi mi klinci smo tako čvrsto verovali u te baljezgarije, da ne postoji detektor laži, koji ne bi prošli, da nas je neko ispitivao o našim stavovima. Žalila sam ceo svet, van granica Juge, što nema tu sreću da se rodio i živi baš tu, kod nas i sa nama.

Nije bilo gore pretnje od one – ako ne učiš, ići ćeš na zanat!

I znalo se – završiš srednju školu, posao dobijaš odmah, stižeš do svojih para odmah, posle 10 godina dobijaš društveni stan, opremiš ga kreditima, a za isto to vreme kupiš i „stojadina“.

Ako završiš fakultet, imaš sve to, ali za 5 godina. Školarina? Šta li je to?

Kao klinka, htela sam da radim na suzbijanju prostitucije ili sa maloletnim delikventima. Onda me je zainteresovala medicina i ta me ljubav nikada nije napustila. Ali, da bih završila medicinu, morala sam ići u gimnaziju, pa onda studirati 5 godina, pa volontirati i stažirati....A para za to nije bilo, odrasla sam kao nužno zlo i neprekidni teret kod ujaka, jer nisam imala roditelje.

E, tako se i desilo da me, nakon osnovne škole, odganjaju u ekonomsku. Kakva crna gimnazija, jesi li ti normalna, to je srednja uzaludna, udaš se (čitaj zatrudniš), pa šta ćeš onda......I tako ja završih u ekonomskoj, koju sam četiri godine mrzela iz dna duše, jednostavno, ne volim cifre, užasavam se kancelarijskog posla, mrzim računovodstvo, još više mi je muka od statistike....

Završih ja tu prokletu školu, sa visokim prosekom, a samo divnim profesorima mogu zahvaliti da nisam poludela. I nekako je podnela. Ali, nisam mogla da se pomirim sa ugrobljavanjem u kancelariji uz onu ručnu mašinu za sabiranje do kraja radnog veka, već čvrsto odlučih da pobegnem od cifara. Pa, pošto o medicini nije bilo ni govora, jedini izlaz kroz iglene uši, a i za to sam morala polagati prijemni, jer mi škola nije smatrana odgovarajućom, bilo je pravo. Sećam se, na prijemnom nas 150 na početku, na kraju celih 9. Razbila nas filozofija.

Kamo lepe sreće da sam, kada sam išla da predajem dokumenta za upis, pala i izlomila se....Pa da sam, umesto toga, naučila cig...pardon, romski i otišla u pevaljke...Ajaoj, gde bi mi sada bio kraj, pitala bih pošto je Novi Sad!

Tako se zadesi da završim to prokleto pravo, sa odličnim prosekom i na vreme (opet moja nemerljiva sujeta i slonost da u svemu budem kampanjac – ili radim ili ne radim), da bih godinama posle skapirala da u ovoj zemlji ne postoji gori fakultet. Pa, svi sve znaju i svi se jako lepo razumeju u moju struku, ja samo trebam da smestim u neku formu nebuloze svih mogućih i nemogućih vrsta.

Otrežnjenje je došlo već kada nisam mogla dobiti posao....Kada sam iz meseca u mesec u poštanskom sandučetu nalazila debele koverte, od kojih su mi padale roletne, onako, u cugu. Jer, znala sam da mi, uz odbijenicu vraćaju dokumenta.

Nekako sam i došla do posla, naravno, tamo gde ga je bilo, a ne tamo gde sam ja htela. Šljakaj i šljakaj, bori se sa glupostima, da jako brzo shvatila kako je moja profesija samo nužno zlo. Već je pokojni moj poznanik Đuza, koji je svima govorio kako je pravnik, pa kada ga pitaju kako je on to i gde završio hladno, on sa satanskim osmehom prozborio: „Ja sam uvek u pravu!“

Baš tako su, u ovoj od Boga prokletoj zemlji, svi pravnici. Svi sve znaju i svi su uvek u pravu.

No, nije to ono što je pisac hteo da kaže. To je samo ilustracija sudbine desetak, možda i više generacija, nas iz kraja pedesetih i šezdesetih. Prošlog veka!

Dok smo bili klinci, a svi su bili klinci ispod 40-e, nisu imali prava glasa. Čekajte vaše vreme, govorili su nam.

Čini mi se da je pokojni VIB rekao kako su se idealisti snašli materijalno, a materijalisti idealno. Jedino smo mi dozvolili da ostanemo na suvom, kao ribe koje beznadešno pokušavaju da udahnu, ostale u blatu za vodom, koja se naglo povukla.

 Sada, naše generacije (moja iz 1958-me i većina plus ili minus 5 godina) danas više ne trebaju nikom. I većina je ostala bez posla, zahvaljujući privatizacijama (čitaj:  muvatizacijama), poneko je imao sreće da uzme otpremninu, koja se istopila poput Sneška Belića na julskom suncu, jer smo morali pomoći deci da se skuće ili plate kredite, ali je i vreme na Birou (hajde da se precizno izrazim: nacionalnoj službi) za zapošljavanje brzo prošlo, starosne granice za penzionisanje samo lete ka nebu, radićemo do 86-e, izgleda, ako ih naravno dočekamo, što ne želim ni sebi ni onom koji me je tri puta ganjao sekirom.

Sa decom delimo kupatilo i šporet, treba nam gotovinski kredit, naravno, ako neko ima sreće da je ipak nalovio penziju, uz debilni slogan – ako ne možeš da kažeš ne, ti reci zašto da ne – da bismo unucima kupili cipelice i zimske jakne. I još svaki dan doživljamo od njih opaske kako smo ih pogrešno učili, jer su sve vrednosti, uz koje smo odrasli, otišle u tri lepe.....Deset božijih zapovesti u nebeskoj Srbiji ima svoju verziju....

Ne ubij! Izuzev ako to nije bilo u ratu u kom Srbija nije učestvovala....

Ne kradi! Ništa ispod 100.000 evrića, jer, što više lapiš, to manje šanse da se nađeš u bajboku. Dakle, ne budi lopov, već kontroverzni biznismen!

Ne čini preljubu! Nemaš ti te pare, a ako te ulove, odakle ćeš da skuckaš pare za razvod i kako ćeš da podeliš ono malo imovine – meni ugaona garnitura, tebi trpezarija, tebi Vilerovi gobleni, meni veš-mašina....

I tako dalje, i tako dalje, mnogo toga ima da se kaže na pomenutu temu.

Oduzeli su nam pravo na rad, jer odjednom više ništa ne znamo.

Oduzeli su nam stručnost, jer smo prevaziđeni i matori. Sada su svi klinci stručnjaci za marketing.

Oduzeli su nam autoritet, jer nas rođena deca pljuju zašto ih drugačije nismo učili. Ili makar potpuno finansijski obezbedili, za 5 generacija unapred.

Oduzeli su nam ponos, jer u radnjama samo kupujemo na rasprodajama, ili tzv. akcijama. I na čekove, ako neko ima sreću da ih ima. Slavi slavu domaćine, ne beri brige, kupi sada pola praseta, gajbu piva i pola kilograma kolača, platićeš za 6 meseci.

Oduzeli su nam dostoanstvo, bombardujući nas svakodnevno glupostima na vestima i u treš-štampi, kako je sve ovo tako, jer su oni pre ovih sada grešili, ovi su bogom dani, biće nam bolje kada nas EU uzme u razmatranje za prijem, 10 godina, nakon što se raspadne. Pa, uz sve to još i skidanjem dela jandnih  penzija. To će nas baš izvući.

Tavorimo, čekajući da umremo, bez nade, bez iluzija, svima suvišni.

Umesto prvom aprilu, možemo se smejati samo svojoj gluposti, naivnosti i nesposobnosti da shvatimo kako smo bili budale i umrećemo kao budale.