NEMAM VIŠE VREMENA

ZA ONE SA KOMPLEKSOM BOGA

Svet je stvoren po njihovoj meri i želji, sve zavisi od njih, oni su ti, koji odlučuju o sudbinama svega postojećeg.......Dobro i zlo postoje i bitišu isključivo po njihovim kriterijumima. Postoji jedna jedina istina – njihova. Sve ostalo, potpuno je nebitno. I sve, ali baš sve, mora se odvijati onako, kako oni žele i hoće, kako njima odgovara.

ZA SVEZNAJUĆE

Ne postoji bilo koja oblast, u kojoj nisu najbolji, apsolutni, neprikosnoveni stručnjaci. Većina svoje nemerljivo veliko znanje stiče iz treš štampe, poneko pročita recenziju neke knjige ili publikacije. Oni najnapredniji, koji znaju uključiti računar, pitaju Mr GOOGLE......Ali, zato uvek znaju sve šta sam JA trebala uraditi, počev od ideje, pa do svake faze realizacije realizacije, naravno UVEK bolje, praktičnije, efikasnije. Činjenici da sami nikada nisu ništa originalno uradili, što nikada neće priznati, ne pridaju bilo kakvu važnost. Bi oni, ali su takvu perfekcionisti, da ne mogu podneti bilo šta osim savršenstva, za koje su jedino oni sposobni, samo im uvek neko zasmeta i pokvari remek-delo. Večiti kritizeri svega postojećeg, sve što postoji, uradili bi mnogo bolje, kada bi imali vremena i prave uslove.

ZA PROSVETLJIVAČE

Stvoritelj sveta vaskolikog podario im je misiju da umesto njega (zato što je trenutno zauzet na nekoj drugoj strani, a i ne zna to baš toliko dobro kao oni), bez pauze i prestanka, osim kad zastanu da uzmu vazduh, ispravljaju moje mane, uče mene i druge kako treba živeti, govoriti, raditi, vaspitavati decu (koju često i nemaju), šta mi dobro pristaje, bolje rečeno šta mi sve NE pristaje, kako ću organizovati svoje vreme, nabrajajući mi sve ono što NISAM uradila, a mogla sam, je li......Kako god da nešto uradim, sve je, po njima, gradirano po skali od lošeg do – podnošljivog.  A da sam slušala netražene savete, da sam živela po njihovim instrukcijama, sve bi bilo besprekorno. Zašto sam toliko tvrdoglava, pa se oglušujem o (ne)doživljena iskustva onih, koji smatraju da me uvek trebaju korigovati, jer........sve znaju najbolje. Naravno, na isti način se ponašaju i prema svim ostalim, neukim i neprosvetljenim smrtnicima, što bauljaju po mraku sopstvenog neznanja, kad već odbijaju slušati.

ZA POHLEPNE

Parče hleba u tuđoj ruci – prokletstvo bez mere i granice – uvek je veće, sočnije, bogatije.......Oni, u čijoj sam kući (ako sam i imala tu čast, pa biti pozvana), uvek dobijala samo tanku, providnu kafu bez šećera (to zbog zdravlja), kao usisivači bi počistili sve što se nalazilo na mom stolu, bili to makar i tzv.topli sendviči, ono kad mi banu nezvani, a s vrata viču kako nešto ukusno miriši, pa se dovijam kako da od ostataka ovoga i onoga napravim ukusno jelo.......One, koji uvek zaborave novčanik, ako se zadesimo u kafani, dok su pre toga poručili nekoliko buteljki vina, ceđene sokove od mangoa i papaje, viski sa ledom ili ABSOLUT votku.......ili im stigne iznenadni telefonski poziv, kada je njihova cenjena prisutnost hitno potrebna na drugom mestu, dok 'ladno ostavljaju druge da izmire kilometarski račun......One, koji uvek bolje od mene znaju koliko novca imam u kući, koliko mesečno trošim na cigarete, koliko sam novca razbacala na kupovinu knjiga (postoji javna biblioteka), na putovanja.......Ortodoksne nepušače, koji bi uvek da probaju baš marku cigareta koju ja pušim, „da utvrde kvalitet duvana“, pa se celo veče grebu o moje zapalenje, nepogrešivo hvatajući pogodan trenutak, kada se mogu izvući, odnoseći mi još i upaljač........koji mi kritikuju parfem, govoreći da je prejak, a onda bez zazora izvale kako bi to daleko bolje njima pristajalo, što znači – daj.......Večite hroničare porekla, vrednosti i nabavke mojih stvari, koje bi daleko bolje pristale njima......Najlošije domaćine i najbolje goste.

ZA ZAGOROVORNIKE (SVOG) ZDRAVOG I VEČNOG ŽIVOTA

Uvek znaju koja je hrana kancerogena, broj kalorija i odnos belančevina-holesterola-ugljenih hidrata, eventualno prisustvo aditiva, emulgatora, stabilizatora i veštačkih boja, ne ustežući se da o ovoj temi drže opsežna i neprikosnoveno tačna predavanja svima, koji  se ne sete nekog izgovora i ne zbrišu na vreme sa poprišta.......Teško li ga onome, ko se zadesi iza njih u prodavnici zdrave hrane, jer ispitivanje o SVIM svojstvima ovih ili onih semenki „za ptice“, sa sve cenom, proizvođačem, područjem i uslovima u kojima su proizvedeni, taj neka se pripremi za barem jednosatno dreždanje i prebacivanje s noge na nogu, dok dotični pobornik zdravog življenja do 186-e godine (u istoj formi i snazi), koji vonja na neopranu kosu i znoj od prethodne nedelje,  ne sazna sve što ga zanima, eventualno kupujući po 100 do 150 grama....ili kupujem lek protiv temperature, jedva se držeći uspravno od bolova u mišićima i zglobovima, zbog nenadane viroze, koja se razradila u punoj snazi, a pored mene se obavezno progura neko, ko „samo hoće nešto da pita“, pa me ostavi da hvatam vazduh, držim se grčevito za pult, boreći se sa vrtoglavicom i nesvesticom, dok nastojim  ostati na sopstvenim nogama, sve to, dok časkomsveznadar, od nemila do nedraga maltretira izluđenu devojku iza pulta pitanjima o svim izloženim mamiparašpecijama za - poboljšanje imuniteta do neslućenih granica, neverovatnom jačanju srčanog mišića, nakon čega se može ići na veliki maraton, probavnih tegoba (od preteranog žderanja), „sa propratnim efektom oslobađanja od nadimanja, efikasnijeg varenja i ubrzanja metabolizma, sa osećanjem ispunjenosti u želucu“, dakle „davi“ apetit, izbacivanje sekreta iz pluća i smirivanja kašlja, obnova i rast odavno opale kose,  obnavljanje oštećene hrskavice, momentalniprestanakmokraćnih tegoba sa sve povećanjem potencije.....itd....itd....naravno, sve to na bazi ajkulinog ulja, biljaka iz amazonskih prašuma, puževe sluzi, jetijeve sperme i pljuvačnih žlezda komaraca iz sibirskih tajgi, pankreasa lososa na ulazu u Beransko more.......nijedna kutija ispod dve hiljadarke (može im se, kad su u penziji već 40 godina, a u osnov im je ušlo 10 najboljih godina, pa me priučene ćate šiju sa mesečnim čekom bar duplo, ko mi kriv što sam se rodila prekasno i gulila 16 godina DRŽAVNE ŠKOLE I FAKULTET), redovne kupce digitalnih samomerača za pritisak, koji koriste 26 puta dnevno, uz svaki put drugačiji rezultat........Tek, dok stignem konačno na red, imam toliko snage da platim  taj eferalgan, bez koga ne mogu, pa se dobauljam do rođenog kreveta i tamo konačno srećno onesvestim.

ZA SEBIČNE

Te dosledne, koji ni čašu vode neće dati svakom, ko se sruši na ulici, što od gladi, što od toplotnog udara, uvek broje svaki dinar na kasi, večito omaše, pa ne gledaju, dok love proizvod „na akciji“ i onda se otresaju na sluđenu prodavačicu, koja ih ne sme ni popreko pogledati, a kamoli reći ono što ih sleduje, SVE TO IZ PRINCIPA......koji su u stanju da, koristeći godišnje karte, koje koštaju manje od boksa mojih cigareta, prelaze kilometre i kilometre, obilazeći markete, gde je u prvom „ulje jeftinije za 6 dinara“, narednom, „gde je brašno sniženo za 4 dinara“.....i tako, do nemila i netraga.....one, koji će kao zgaženog psa, preskočiti svakog, ko je pao sa bicikla ili od iscrpljenosti, koji u redovima čekaju za prve vakcine, okrećući glavu od trudnica i majki sa malom decom......Jer, oni su STVARALI OVU ZEMLJU, u vreme kad je bez posla bio samo onaj, ko nije hteo da radi, svake godine se išlo na sindikalna letovanja i zimovanja, dobijene društvene stanove otkupljivali za tepsiju ribe, a prodavali ih za desetine hiljada maraka, dok im je radno vreme  bilo jaaaaaaaaaaaaako rastegljiv pojam.........što glasaju za svakog, ko im obeća med i mleko Dunavom, uz 2 litra suncokretovog ulja, uz 200 gr kafe, sa obaveznim potencijalnim dobitnim kuponom, iza koga stoje mogućnosti neslućeno velikih nagrada – šarene platnene kese sa ručkama, plastične crveno-ljubičaste naočare ili plastičnu tzv.voćnog soka totalno nepoznatog porekla, sa lepom šarenom nalepnicom.......Džabe je i sirće slatko, zar ne?

ZA HVATAČE ISKLJUČIVO SVOJE FREKVENCIJE

Imaju sluha samo za svoje misli i svoj glas.......Čuju selektivno, ono što im odgovara, dok  na sva nezgodna pitanja izbegavaju odgovor, tvrdeći kako nisu dobro čuli.....Drže višesatne monologe, ako nađu žrtvu, ne ispuštaju je iz glasokruga, ni „zarad hitnih potreba“, dok im u glavi divno odzvanja sve ono šta su hteli i zamislili nekom reći. Tope se od miline, uživajući u sopstvenoj elokventnosti, dok sve ostalo prolazi pored njih, bila to i vatrogasne sirene zbog gašenja požara, naravno, pod uslovom da je isti na bezbednoj udaljenosti od NJIHOVOG stana......Oni, koji nikada ne zapamte ime, nakon obaveznog pitanja, naravno reda radi – šta ima novo, smišljaju šta će dalje pametno saopštiti, dok im naivni sagovornik saopštava kako mu je umrla majka, on se prošle godine šlogirao, jedno dete ostalo bez posla, a ovo drugo skuplja papire za neku nedođiju......belo se nasmeše, potapšu po ramenu, pa, ako baš nikako nemaju prilike sve, o čemu su ONI umovali, potapšu zabezeknutog po ramenu, govoreći „Ako, ako, samo neka se tako dobro i nastavi“, da produže, odmah zaboravljajući i koga su uopšte sreli.....Ljudi, za koje je  termin SLUŠANJE nepoznata kategorija, otprilike kao broj asteroida i satelita oko Jupitera i Saturna. I koji su u stanju da se kunu u oca, majku i rođenu decu da im, kada naprave neku budalaštinu, NIKO nije skrenuo pažnju na to, iako se neko upljuvao preko ušiju, pokušavajući da ih privede pameti, za vremena.

ZA NAMRGOĐENE

Koliko li je ljudi koji se ne mogu setiti, ni pod pretnjom streljačkog voda, kada su se poslednji put onako spontano nasmejali? Nasmešili nečijem lepom detetu u kolicima, prodavačici koja im pakuje u duple kese kupljeni espap, svakom, ko ih pusti u radnji preko reda, jer imaju samo jedan hleb? Obradovali tuđoj sreći, sa merakom nazdravili komšiji na tek rođenom unučetu? Ili im je prevruće.... ili previše hladno....... ili duva vetar....... ili pada kiša.....ili......ili im se neko ne klanja, dok prolaze ulicom, o crvenom tepihu da i negovorim. Ništa na ovom svetu nije ni dovoljno dobro ni dovoljno lepo za njihove moralno-estetske kriterijume, visina negde ispod sandala Svetog Petra!

ZA VEČITE NEZADOVOLJNIKE

Ledena me jeza podilazi od svih, koji svemu i svima nađu mane......Koji, nesposobni da realno sagledaju sebe i ono šta mogu (i šta ne mogu), večito zvrndaju na rođene im bračne sapatnike, decu, unuke, komšije, poznanike, jer pravih prijatelja – nemaju, na sistem, koji je uvek protiv njih, iako redovno i uporno glasaju za one, koji ih premuvaju na jeftine fazone.......Njihove ogromne sposobnosti ostale su nezapažene, sva njihova dostignuća su sebi prigrabili DRUGI, nikada ne gledaju ŠTA IMAJU, isključivo ono ŠTO NEMAJU.

ZA BICIKLISTE

Omiljeni moji negativci, koji se isprepodobe, kao mlada, ona što mora saopštiti mladoženji da nije nevina, pred svima, koji im nešto mogu dati – problematičnu potvrdu, rešenje, recept za lek, nekom drugom daleko potrebniji.......Oni, koji pamte sve šefove (i onih, koji MOGU biti faktori) rođendane, slave, godišnjice braka, dečije rođendane.......Oni, koji onako usput, tekredaradi, saopštavaju tamo gde treba ko se zadržao duže na pauzi, ko je popio čašicu alkohola u radno vreme (a nije član kolegijuma), ko igra igrice na računaru, ko čita novine, ko vodi privatne telefonske razgovore........ redovne pozivaoce dežurne službe, jer im uvek smeta nečija buka, bilo to i kašljanje.......dežurne informatore komunalne policije, dok prate komšije, koji šetaju kućne ljubimce, iako su prigrabili nekoliko tuđih podruma, smatrajući da, ako stoje prazni, onda i ne trebaju, pa ih još i prodaju naivčinama........srećnike, kojima nikada neće okoštati vratni deo kičme od silnog vežbanja u vidu neprestanog klanjanja i kimanja, DAKLE SVAKOSATNOG SPUŠTANJA GLAVE I KLANJANJA, a šake ostati elastične do 106-e godine od ekstatičnog aplaudiranja svima, koji će im možda (optimistično se nadaju) omogućiti dolazak na posao bez tačovanja, viši koeficijent, izostanak sa liste za tehnološki višak......dok.....

DOK bezobzirno gaze zamazanim cipelama, čistim poslednji put u radnji, gde su ih kupili na sindikalnu potvrdu, sve koji su na odstrel-listi, one što  više nisu podobni......okreću glave na ulici od svojih nekadašnjih prijatelja, iz čijih kuća i bogatih trpeza nisu izbivali, zagledani neverovatnom zainteresovanošću u izlog lokala u pripremi, oblepljenog sa unutrašnje strane već olinjalim i požutelim od sunca papirima, brišu iz telefonskih imenika sve, koje više neće zvati, niti im slati poruke (one tipske, stihovane u desetercu), za Slave, Božiće i Uskrse......koji se istresaju na premorenim devojkama u prodavnici, preteći šefom i otkazom, govore TI svima, koje jedva da i vide, kao da su zajedno ovce čuvali.......Dakle, SAVIJENE GLAVE, GAZE SVE ONE, ZA KOJE SMATRAJU DA SU ISPOD NJIH.

ZA PATOLOŠKE LAŽOVE

Nikada nisam mogla shvatiti čemu enormno preterivanje, čemu hvalisanje, naročito onim, što se već „iz aviona“ može primetiti. Toliko ekstrapametne dece, koji jedva završe i privatne fakultete, naravno, kada im to roditelji plate........toliko neverovatno rađajućih voćki, sa kojih se skine i po 200 kilograma roda, a nešto su veće od osrednjeg grmlja.......ekstra talentovanih kuvara na hiljade, za koje je i PLAVA TRAKA čista uvreda, toliko su sjajni i uspešni........čemu silni lekovi za potenciju, kada toliki muškarci ne mogu ni nabrojati koliko su žena prevrnuli, a kamoli koliko puta iza jedan sat......Sve pasionirane ljubitelje knjige, koji obožavaju Tolstojevskog, obožavaoce moderne umetnosti, koji padaju u nesvest od silne ushićenosti nekom skalamerijom, na sredini bele galerije, dok, trudeći se da pojedu što više besplatnih peciva i naloču se, od silnih pića, ne birajući šta uzimaju,  ekstatično izjavljuju kako je su zadivljeni ekspresivnošću i upečatljivošću hrpe zavarenih cevi, nazvane „OPSESIJA“, pa se vraćaju kući i krišom skidaju sa zida Vilerove goblene, one što su dobili na poklon od tetke za venčanje, kačeći mazarije, gde ram vredi više od same tzv.slike, koja liči na ono, kad ja čistim četke od nagomilane boje. Ako ja izjavim da sam Hajdi Klum, nego ne znam šta mi je danas, hoće li mi iko poverovati? Još gore, ako sama sebe ubedim u to.

ZA NESHVAĆENE GENIJE I GENERALE POSLE IZGUBLJENE BITKE

Kažu da je Bog bio najdarežljiviji, kad je delio pamet – niko se ne žali da je nema dovoljno. Dodala bih – i talente. Kada se usudim izaći iz samonametnutog kućnog pritvora, srećem uglavnom promašene bizmismene, koji se frljaju milionima evra, a zbrišu neposredno pred plaćanje računa.......ekonomiste, koji bi sve znali šta i kako treba, samo da im neko da vlast, naravno, pusteći ih pre toga da dobro obezbede pet narednih generacija........dovoljno je da se neko predstavi kao samoproklamovani stručnjak za fudbal, već zna da su sva trojica sudija neznalice i potplaćeni, trener kilav, a selektor nesposoban.  Mnogi nisu čestito ni skinuli blato ispod noktiju od njive, već su se prebacili u sfere belog sporta, znaju kad je TAJ BREJK, SMEČ, AUT, WTA liste, ATF TURNIRE...... psuju tenisera, dajući mu iz fotelje savete kako treba da voza protivnika iz ugla u ugao, skoro do infarktnog stanja dovedu sebe i prisutne, koji nisu našli ni jedan izgovor da zbrišu sa poprišta.......Uglavnom, nakon meča SVI oni znaju GDE i KADA je napravljena greška, KAKO SE MORALO raditi drugačije........Jednako kao i posle izgubljene bitka, gde se svi generali obsete koja je to strategija morala biti sprovedena, a nije, jer NJIH NIKO NIJE SLUŠAO. Ni manje zemlje, ni više neshvaćenih genija. U svakoj oblasti. Kako vidim, uvek je bilo lakše kvocati, nego jaja nositi.

ZA PRIKRIVENE SADISTE

Dugo već ne čitam dnevnu štampu, izbegavam kao kugu sve emisije vesti, samo tako mogu sačuvati ono malo zdravog razuma, što mi je preostalo. Ali.....život sam provela ovde, još se skoro ceo radni vek bavila advokaturom i videla previše toga, često preživljavala sa svojim strankama sve ono što su doživljavale od svojih momaka, muževa, nažalost često i dece. Umreću, ali nikada neću shvatiti inertnost većine, koja okreće glavu i zapušava uši, kada se pred njihovim očima, u njihovoj neposrednoj blizini, prebija do krvi žena, deca, roditelji.......To NIJE stvar unutarnjih porodičnih odnosa, to je pokazatelj ozbiljnog duševnog poremećaja, koji zaslužuje najmanje zatvor, a onda ozbiljno psihijatrijsko lečenje. U zemlji, u kojoj je uobičajena opaska, nakon što se priča o nekom, ko tuče svoju ženu, da AKO ON NE ZNA ZAŠTO, ONA ZNA, dizati glas protiv ovakvog načina opšteg razmišljanja je nemoguća misija. Tek onda, kada žena plati glavom od ruke onog KOJI MOŽDA NE ZNA ZAŠTO, kada se dogodi masovno ubistvo, najčešće izvršeno na nezamislivo surov način, svi se iščuđavaju, pitaju kako je to moguće, ništa nisu primetili jer je ubica bio toliko miran čovek. Eto, bilo je ponekad malo problema, ali, bože moj, to se dešava svugde. Nije reagovala policija, centar za  rad je slao pisanija, smatrajući da je tako ispunio sve svoje obaveze, svi su ćutali i sklanjali se. Može li to uraditi osoba, koja u sebi nema pritajenih sadističkih poriva, samo nema petlju da to i pokaže? Izričito, pod punim imenom i prezimenom tvrdim – NE MOŽE! Svako, sociološki pravilno orijentisan, sa dobrim kućnim vaspitanjem, podići će svoj glas i reagovati. Ostali – oni koji ćute, „koji se ne žele mešati“, ako već nemaju ćerke ili sestre, trebali bi se dobro zamisliti nad sobom i sopstvenom savešću. Nečinjenje je vrlo blisko činjenju, ponekada ga je i teško razdvojiti.

ZA MIZOGINE

Ovaj, od Boga zaboravljen i proklet kraj, neprekidno klizi iz krajnosti u krajnost. Koliko smo u stanju podići u nebeske visine one, koji su izrazito uspešni, daleko brže ga srozamo u najgore blato, ako posustane, ima loš dan, loš period. Sopstvene sjebane živote, sopstvenu osrednjost i nesposobnost, kompenzujemo tako što očekujemo od drugih da niže uspeh za uspehom, inače....inače ga čeka opšte pljuvanje, stavljanje na stub srama.  Dobri su sve dotle, dok leče naše komplekse, poistevećujući se sa njima, ne primećujemo koliko smo prilika propustili, koliko smo malo truda uložili u sebe. Svako bi se u ovoj zemlji morao plašiti velike popularnosti – iza toga, makar se i povukao, čeka ga samo opšta osuda onih, koji od sebe nisu nikada napravili osobu vrednu pažnje, koji su prodžabalebarili mladost i dobar deo srednjih godina na izležavanje, sedenje po kafanama, pijenje, politiziranje i pametovanje. Ne postoje nedostižnije visine, na koje će ih podići, dok leče nacionalne komplekse i otrovnije i ogavnije živo blato, gde će ih razularena masa, ona koja maše zastavama, urlajući rodoljubive pesme, neće tresnuti svom silinom.

ZA DVOSTRUKE, TROSTRUKE....VIŠESTRUKE STANDARDE

Oženjeni muškarac, koji ima ljubavnu aferu je – frajer. Badža, koji zna kako treba da se živi, cena mu se višestruko uvećava. Žena, koja uradi to isto, bez ikakve diskusije je  - kurva. Nezahvalnica, koja pored onakvog divnog čoveka (sada joj odjednom muž biva kanonizovan od strane javnosti), nema veze što ga svi znaju kao onog, kom čašica a ni flaša, nisu mrske, koji se toliko puta teturao kući, urlajući sa vrata, na sve, koje nađe kod kuće, koji je rastočio bogatstvo po kladionicama i sumnjivim kafanama......Ništa od toga nije bitno, njemu fali  samo oreol, koji će svi moći videti, makar ga i ne znali. Ona, koja je mogla sto puta do  tada dobra u svom poslu, odlična domaćica, predana i odana majka, više ne može ni laserom skinuti etiketu lake robe, koja je dostupna svima, koja treba biti razapeta na stub srama. Muškarac, koji se ne brije po nekoliko dana, jer, mora se brada odmoriti, hoda bos, u olinjaloj trenerci, koja mu spada ispod pivskog stomaka, masne kose je – čovek koji se opušta u sopstvenoj kući. Žena, koja sebi dozvoli da ode baciti smeće bez uredne odeće, frizure i šminke, zapustila se, zbabala, ne bi se  trebala čuditi ako joj „muž nabaci nešto pristojno“. Još je gore, ako se potrudi par minuta oko svog izgleda – ko zna gde je to ona krenula i s kim to treba da se nađe, kada ima toliko vremena da se licka.......Jadan onaj njen kod kuće, koji leži i gleda fudbal, pored njega je neizbežna flaša sa pivom, atlet majica sva isflekana, jer nema potreba da je presvlači „pa, u svojoj je kući", dok urla, podrigujući, kad će  već jednom taj ručak, zašto je skuvala taj bućkuriš i kad će on već jednom pojesti u rođenoj kući nešto pristojno, apstrahujući bez problema da je poslednju platu dobio pre šest meseci, da sve potrebe kuće, dece, njegove kladionice i njegovog piva podmiruje ta ista žena, na koju se otresa, praveći joj ljubomorne scene oko svakog kasnijeg dolaska sa posla, dok se njegova „rekreacija“ od petka oduži do nedelje, pa.....nikom ništa. Čovek se ima pravo malo zabaviti i opustiti, zar ne? I kada je to došlo vreme da je lopov samo onaj, koga uhvate u gradskom autobusu kako džepari ili onaj ko odveze tuđi bicikl, a velik broj onih koji se bave mutnim poslovima sa preko 100.000 evra pa nagore – biznismen? Čak i ako se znalo da pre toga diluje drogu, da se bavi prodajom kradenih automobilskih delova......Zar je dobar auto, pomalo tesno firmirano odelo, kupljeno od šanera, sat, koji mu može poslužiti i kao slanik, zar je to dovoljno da se neko tako lako prebaci iz jedne anatemisane kategorije u visokopoštovanu grupu? I šta reći za glasilo, koje za neku „damu“ bez znakova navodnika, kao zanimanje napiše – starleta?

******************************

Ima još toliko toga, o čemu nisam pisala. Zato što je i ovako sve ovo gorko i obeshrabrujuće, iskrivljeno ogledalo naše stvarnosti. Nezahvalno je i teško kategorizirati bilo šta – sve ovo se prepliće, to je sistem spojenih sudova. U zemlji, gde sistem vrednosti faktički više ne postoji, dominira kompleks više vrednosti, kombinovan sa snobovštinom, skoro nepostojećim opštim obrazovanjem, srozanim moralom, nepostojećom etikom, empatijom tek u odblescima, sveprisutna je paranoja i agresivnost, sveopšta izgubljenost, pritajena agresivnost, prepuštanje stihiji. Definitivno, samo je pitanje vremena, kada više nećemo postojati kao nacija.

**********************************************

Nikada za sebe nisam  tvrdila niti tvrdim da sam besprekorna, uzor kome valja stremiti. Umem planuti zbog gluposti, reći teške stvari, ali stisnem petlju i kažem – da, zeznula sam stvar do daske, oprosti mi, znaš da je najgore to što sam se u tom trenutku ispraznila na tebi. Pa, kako bude. Osoba, koja me poznaje, koja zna da u meni nema trunke zla (često požalim zbog toga), razumeće me, oterati u tri lepe, pa nastavljamo tamo gde smo stali. I ako mi se ne radi, gledaću neki dobar film, čitati ili se mlatiti mreži, zatvoriću jedno oko da ne gledam prašinu na komodi. Neće ona pobeći nikuda, svejedno čeka mene.  Pušač sam , umem ponekad uveče čašu vina, manje trujem jetru, nego da se drukujem smiralginima. Jedem kancergenu slaninu i čvarke, ne pasem travu na livadi. Kosa mi je kratka, jezik oštar, kao samurajska sablja, kada jako često radim direktno u korist sopstvene štete. Bandoglavo tvrdim da je moj život - moja stvar, ako me niko ne može naterati da se lečim, u slučaju da me zakači neka boleština, onda sam ipak ja gospodar svoje sudbine.  Nisam savršena, naprotiv! Ali, ono što radim, radim sebi, nikada neću povrediti drugu osobu.

Polako teku dani, kada ću napuniti 60 godina. Možda ne znam baš šta hoću, ali jako, jako dobro znam šta neću. Vrednosti, kojima me učila moja baka, ljudi koji su mi dragi, iskustvo, koje sam stekla i platila užasno skupom cenom učvrstilo me u nameri da nikada ne prestanem biti – ja. Takva kakva jesam, komplikovana, velikodušna, emotivna, zajebana, impulsivna, spremna da saslušam i pomognem. Onog  trenutka, kada sam shvatila da me ne mogu svi voleti, znala sam da sazrevam. A kada mi je postalo savršeno svejedno koliko će ih biti, jer me oni, koje ja volim, zaista cene, vole i uvek su u uz mene, znala sam da sam sazrela. Neka ih je i svega pet, bili oni i virtuelni – sasvim mi je dovoljno. U raj ne verujem, pakla se ne plašim, jer je on ovde, na zemlji, gde izdržavamo tu doživotnu kaznu, zvanu život.

Nije to ni lako, ni jednostavno, a koliko tek košta....ne smem ni pomisliti. Ali, bar znam da nikada neću pljuvati sebe u ogledalu, dok budem prala zube Sve sam dugove vratila sa zelenaškim kamatama, možda nisam pomogla svima kojima sam mogla, ali odmogla sigurno nisam. Podvukla sam crtu.  Ne znam koliko mi je ostalo, ali od ove godine živim onako, kako ja to smatram da treba – dakle, bez tolerisanja onog, od čega sam do sada u potaji bljuvala, sve zarad kakvog-takvog mira. Ko me prihvati takvu, kakva jesam, dobro. Ko ne može – opet dobro. Ali.....

                                NEMAM VIŠE VREMENA!

 

Fotografija, osim onih, na kojoj sam ja, dodata je sa GOOGLE pretraživača

LAS MENINAS

Još odavno sam obećala sebi 5 celih dana boravka u Parizu. Kada ću otići u neki mali hotel na Monmartru, ceo dan bazati tamo gde ja hoću, sedeti sa slikarima na trgu Tertre, gledati brodove na Seni i obavezno, ali obavezno svakog dana po 2 sata boraviti u Luvru.

Na stranu sada što je veliki deo eksponata pribavljen na sumnjiv način, pod parolom "da se sačuvaju od pljačkaša"....To je kao da me neko ojadi, a onda se pravda kako je hteo da to sačuva. Od koga? Od mene ili onih, koji bi nešto maznuli, jer im baš treba. Ali, ne bih sada o tome, priča je to za sebe.

*******************************

Od celog Luvra, najviše mi je ostao u sećanju i najviše mi nedostaje boravak u prostoriji, gde su izložene Velaskezove slike. I, među svim onim silnim eksponatima, posebno slikama najviše me je dojmilo "Kićenje infantkinje", sjajnog Dijega Velaskeza. Čujem da je ova slika sada, ipak, u Madridu, u muzeju "PRADO". Pa, bar jedna nepravda manje.

Naravno da sam tu sliku videla i ranije. Uvek je za mene imala posebnu vrednost, ono nešto, što je diralo inače nedokučive delove moje duše.

Prema WIKIPEDII, Infantkinja, ili LAS MENINAS, kako je Velaskez nazvao svoju najpoznatiju sliku, rođena je 1651.godine, kao prestolonaslednica, u braku svog oca Filipa IV, Svetog Rimskog cara I Marijane Austrijske, dakle, princeze iz dinastije Habsburga Još od rane mladosti, bila je bolešljiva, nežna, osetljivog zdravlja, očit primer kako brakovi rođaka, koji se praktikuju stolećima, uvek oslabe lozu.

Udali su je za (opet) svog rođaka, Leopolda I, cara Svetog Rimskog carstva, nakon duge veridbe, sklopljene još dok je nosila kratke haljine. Tek stasala devojčica, u braku je imala više spontanih pobačaja I samo jednu živu ćerku.

Umrla je 1673.godine, ne dočekavši ni da napuni 22 godine, princeza-prestolonaslednica, koja je imala sve – osim prava da sama utiče na svoju sudbinu. Leopold I, ožalošćeni suprug-udovac, ženio se još 2 puta.

Govorili su za nju da je bila veliki antisemita, vaspitana u ultrastrogom katoličkom duhu, neumoljiva vernica, mlada žena koja nikome nije praštala, ponajmanje – sebi samoj. I da je bila netolerantna, hladna, surovo stroga prema svojim podanicima, teška gospodarica posluzi, koja je skakala na svaki njen mig.

Gledajući je, mogu da je razumem. Dakle, ne pravdam je, ali je mogu razumeti.

********************************************

Kakav li je morao biti život te devojčice, koja je, još otkad je prohodala i progovorila, bila izložena najtežem drilu, koji suptilna duša može podneti?

Tako slomiti dušu kod deteta, da se ne sme ni nasmejati, zapevati, zaplakati, kad poželi? Da uvek mora imati nedokučiv izraz na licu, da nikada ne sme staviti do znanja šta misli i šta oseća.

Neka je bila princeza.....Neka je imala nebrojeno mnogo slugu, neka je bila obučena u svilu I kadifu, otežalih ramena od basnoslovno vrednih dragulja.....Sve to ne može platiti cenu gušenja svih emocija, zarad glancanja ponašanja buduće vladarke, koja se mora uvek blagonaklono i bezlično smeškati, kakve joj bure i oluje lomile dušu.

Odrastala je, svesna da će služiti samo kao ulog u trgovini - teritorijama, savezima, sklapanjem kratkotrajnog mira, čime god......

Kako li je trpela podrepaše, koji su joj pratili mesečna krvarenja, pa svako, kao njen lični poraz, dojavljivali caru, dok je ona, nedorasla devojčica, jedva stasala, sa stidom, strahom, bespomoćnim trpljenjem kao kaznu primala njegove polupijane bezvoljne pokušaje da carstvu obezbedi naslednika?

Koliko li je stotina i hiljada sati provela na kolenima, dok se, prebirući brojanice, trudila potisnuti bolove, očaj i suze nakon uzastopnih pobačaja, znajući da utehu neće dobiti ni od svog ispovednika, a kamoli od muža, koji je svaku neuspelu trudnoću smatrao njenim porazom i nesposobnošću za ono, za šta je jedino, po opštem mišljenju i stvorena - dati velikom Svetom Rimskom carstvu sina i naslednika?! Najmanje jednog, po mogućnosti još par njih, za svaki slučaj. Previše je beba umiralo, ma bili u zlatnim kolevkama, prekriveni svilom i zlatotkanim prekrivačima,

Bila je pripremana da mora trpeti muževljeva neverstva sa osmehom, ljubznim kimanjem glave, slepom poslušnošću, dok procenjuje koja će od njenih dvorskih dama biti plen njenom mužu te noći. Jer, njemu je to dozvoljeno, za njega su sve žene dostupne. Ona bi platila tešku kaznu, verovatno smrtnu, ako bi se usudila iskoračiti iz drila i dati emocijama oduška.

                                                     **************************

Nažalost, ovo nije samo istorijski relikt. Muž, koji švrlja je frajer. Žena - uvek i isključivo kurva. A o kamenovanju do smrti, koje se i danas praktikuje u mnogim zemljama, zato što je MOŽDA razmišljala o preljubi, o nekažnjivom ubistvu radi zaštite časti, na koja ima pravo otac, brat ili muž, iluzorno je i diskutovati.

Kako se stiglo dotle da žena, ukoliko ne služi kao tegleća marva, ima jedinu vrednost kao posuda za rađanje naslednika? Kada je osoba III reda, ako rađa devojčice.....Ili, ne daj Bože, kada rađa samo mrtvu decu, ne može izneti trudnoću do kraja....

A, najstrašnija joj je sudbina, kada uopšte ne može roditi. Ili joj je muž neplodan, samo, naravno, za to ne može nikada biti ON kriv. Isključivo ona.

Žene su umirale na porođajima, okružene gomilama nesposobnih babica i još nesposobnijih lekara, svesne da, u slučaju izbora čiji će život biti spašavan - majčin ili bebin, izbor je uvek isključivo na bebi. Eventualni naslednik ima neopozivo preimućstvo.

Još su stari Egipćani govorili kako porodilji na jednom ramenu čuči Oziris, bog smrti. Nije to mnogo daleko od istine. Ni najmanje nisu naivne komplikacije, koje prete budućoj majci, počev od prskanja materice, nezaustavljivog krvarenja, pa do porođajne groznice, koju, pogotovo u ta huda vremena nije mnogo njih preživelo.

****************************************

Niko od nas ne može birati kada će se , gde I u kakvoj porodici roditi. I danas, na svoju sudbinu utičemo tek jednim sićušnim delom sopstvene volje, uvek je naš život rezultat, nama još uvek (I ko zna hoćemo li doćiveti da to ikada saznamo ) potpuno nepoznatih okolnosti.

Rađamo se, tamo gde nam ja upisano u sudbinskom DNK kodu, srećne ako imamo porodicu, koja nas smatra dobrodošlima. Mislimo kako smo silno uznapredovale, ako možemo same birati čoveka, za kog ćemo se udati, ne želeći priznati ni sebi samima da je naša najveća društveno priznata vrednost (čast izuzecima, jako ih je malo), samo ako uspemo roditi decu, postajući tek onda svesne da je drugo ime za roditeljstvo – strah. Jer, od trenutka, kad ih donesemo na svet, više za nas mirnog sna – nema. Nikada više, dok dišemo, dok bitišemo na ovom svetu.

I još nam oni, koji bi trebali biti okrenuti isključivo duhovnosti, prvo sopstvenoj, pa onda I sveopštoj, kroje sudbinu, utoliko što nam brane da same odlučujemo o stvaranju našeg potomstva, pogotovo kada znamo da ih nećemo, bez teških odricanja i nesna,  moći hraniti, oblačiti se, podmirivati sve njihove potrebe, počev od školovanja, pa do traženja posla, jer smo bez same bez posla ili ucenjene onom crno-sivom zonom sekire otkaza, koji nam visi iznad glave, kada se usudimo zatrudneti, jer, raditi se mora, kao majke ćemo ići na bolovanja, nećemo moći dati svoj puni doprinos, bunićemo se protiv radnog vremena od jutra do prekosutra, drznućemo se da tražimo slobodno vreme, koje ćemo moći posvetiti deci, koju smo rodile. Da bi uticali na njihovo formiranje, na njihove stavove, jednostavno , da bi od njih stvorile dobre ljude. Da bi im pružile ono, što možda ni same nismo imale, Pa još, ako u svemu tome uspemo, po cenu višegodišnjeg nespavanja i odricanja od svega, da bi oni imali, opet ih izgubimo, čujemo ih samo preko SKYP-a, duša nam prazna, dok gledamo one, koje smo rodili i unuke, koje ne možemo maziti I paziti, o kojima se ne možemo brinuti, jer još uvek ovde ima toliko toga, što MORAMO URADITI, unuke sa kojima ćemo se sve  teže i teže razumeti, jer govore nekim drugim, nama teško savladivim, jezikom.

“ZLATU ĆE SE KUJUNDŽIJA NAĆI”! I naše duše su kovane sitnim hiljaduuzastopnim udarcima, desetinama godina, sve dok nas život nije pretvorio u čekanje – da odrastemo, završimo škole I fakultete, uz svakodnevni dril da ne smemo osramotiti porodicu, naravno, pod uslovom da je imamo, da nam roditelji nisu razvedeni, pa na venčanju, na našoj strani stoje dva nepomirljiva tabora, koja se ispod oka merkaju, a javljaju tek reda radi…..onda dolazimo na bračno tržište, gde se najmanje gleda ono što je u nama, jer ga tada još ima, pa preko traženja posla, robijanja na prvom radnom mestu, koga smo se uspeli domoći…..i tek nas onda čeka dreždanje u preskupim privatnim ordinacijama, jer državne ne možemo dočekati, strah šta ćemo roditi, kada uspemo zatrudneti, strah, dok u nehigijenskim bolnicama slušamo jauke onih sapatnica, kojima je na tzv. prvom specjalističkom ultrazvuku otkrivena teška deformacija ploda I nepojmljivo teški trenuci prisilnog pobačaja,  rađanje, neprospavane noći, stotine dnevnih poslova, koje moramo obaviti, a rezultat se vidi tek ako ih izostavimo……strah, hoće li to naše čedo, koje smo podigli uz toliko odricanja I preplakanih noći, noći bez  kraja, postati pik nekom svom vršnjaku, koji će svakodnevno zagorčavati život, dok premoreni I ravnodušni nastavnici ne mogu ili nemaju volje reagovati…….prijemni ispiti, čiju pripremu plaćamo tako što proglasimo nultu dijetu, pokušavajući aktivirati stari garderobu, u koju više ne možemo ući, jer su godine loše ishrane, pretežno od ugljenih hidrata, dok smo NJIMA obezbeđivali belančevine I vitamine, učinile svoje…….podizanje keš-kredita da bi im platili školarinu…..i onda skupljanje papira da odu u neku nedođiju, ako naši akademci uspeju naći visokocenjene poslove pranja sudova, konobarisanja, pa onda pranja epruveta, dok usavršavaju jezik, čije smo časove krvavo plaćali svojevremeno….

I onda – onda opet ostajemo same. A, ako smo te sreće da su naši životni sapatnici pripadnici grupe SNG - Sekcija Neshvaćenih Genija, (izuzev ako u međuvremenu nisu zbrisali, pa smo ih ganjali godinama tužbama za alimentaciju, dok su oni stvarali nove porodice I nove karijere), naše prisilno novo slobodno vreme shvatili kao sjajnu priliku i jedva dočekanu realnost, gde ćemo  se sada brinuti o njima – u svojstvu celodnevnog I celonoćnog sluge........ asistenta......... besplatnog psihoterapeuta........ svakodnevne ćutljive publike, kojoj je dozvoljeno jedino da aplaudira i izvikuje ovacije..... medicinske sestre..... dakle, svih mogućih zanimanja, jer sada, konačno, ONI dolaze na red.....tada....tada postajemo svesni da nam je život prošao u ispunjavanju tuđih želja, ostvarenju tuđih snova, a nas tu nigde nije bilo.

_{*******************************************}

Tada, ako uspemo smoći hrabrosti I suočiti se sa istinom, spoznamo da smo rođene sa jednom jedinom svrhom – produžavanje vrste. Možemo mi završiti po pet fakulteta, biti kandidovane za Nobelovu nagradu, predsedavati sednicama Saveta bezbednosti – vredimo, isključivo ako smo na svet donele potomstvo. Sve ostalo je samo prikladan dekor, za drugo ni nismo stvorene.

I baby-boom generacija će, kada dođe vreme za to, shvatiti ono što mi već znamo – od početka vremena do danas, sve je kao što je I bilo – forma se promenila, ali je suština ostala ista.

PRINCEZO MOJA, POČIVAJ U MIRU, GDE GOD DA SI! UVEK ĆEŠ ZA MENE BITI  OVAPLOĆENJE ŽENSKOG PROKLETSTVA, KOJE TRAJE HILJADAMA I HILJADAMA GODINA.

Sve fotografije dodate su sa GOOGLE pretraživača

TA ČUDESNA LAKOĆA MANIPULACIJE

UVEK  BUDITE  SEBI  NAJSTROŽIJI  SUDIJA, O  ČEMU GOD DA SE RADI. BIĆETE SEBI NAJGORI NEPRIJATELJ, AKO DOZVOLITE POVLAĐIVANJE SOPSTVENIM PROMAŠAJIMA I ČINJENJIMA, GLEDAJTE U OGLEDALU OSOBU KOJA JESTE, A NE ONU, KAKVA BISTE ŽELELI BITI. PA, AKO IMA NAČINA, REDUKUJTE ONO, ČIME STE NEZADOVOLJNI, ALI NEMOJTE NIKADA ZA CRNO TVRDITI DA JE BELO. DAKLE, ILI SEBE PRIHVATITE SA SVIM MANAMA I VRLINAMA ILI SE POTRUDITE IZ SVE SNAGE DA NEŠTO, ŠTO VAM SMETA, PROMENITE. NARAVNO, AKO JE TO U GRANICAMA REALNOG I MOGUĆEG. NA VAMA OBAVEZA JE DA SPOZNATE TU TANANU GRANICU.

SVAKO OD NAS ROĐEN JE SA TALENTOM ZA NEŠTO.  NEMOJTE NIKADA MISLITI DA ZNATE SVE I  DA MOŽETE SVE!  MALO ZNANJA UVEK JE OPASNIJE OD POTPUNOG NEZNANJA.  MALO SPOSOBNOSTI, DALEKO JE PROBLEMATIČNIJE OD TOTALNE NESPOSOBNOSTI, BEZ OBZIRA DA LI SU U PITANJU KUĆNI POSLOVI, VEŠTINE, VOŽNJA, GAJENJE CVEĆA, TALENAT DA POPRAVITE MANJI KVAR NA AUTU, KOJI VAS JE OSTAVIO NA PUTU......ŠTA GOD DA BILO U PITANJU, PA I OBIČNA ZAMENA KESE NA USISIVAČU. NEŠTO SE NE PRISEĆAM DA JE U 10 ZAPOVESTI SADRŽANO I „NE POSTOJI NIŠTA NA OVOM SVETU ŠTO NE SMEŠ ZNATI“. TRUDITE SE KOLIKO MOŽETE, ALI NIKADA NEMOJTE OTALJAVATI – ILI RADITE ILI NEMOJTE RADITI, OSTAVITE TO NEKOM KO ZNA. O ČEMU SE GOD RADILO! NEMA TU SREDINE. TU NIKOME OD NAS NE TREBA BOLJI KRITIČAR, OD SVOJE MALENKOSTI.

ALI, KADA VEĆ DAJETE SVE OD SEBE, IAKO NE MOGU UVEK BITI SAVRŠENI REZULTATI, KOLIKO SE GOD TRUDILI, DOBRO OBRATITE PAŽNJU KAKO REAGUJU ONI, ZBOG KOJIH (I ZA KOJE) NEŠTO RADITE. AKO SU STALNO NEZADOVOLJNI, AKO NEPREKIDNO IMAJU PRIMEDBE, MAKAR DA SE RADILO I O BEZNAČAJNOJ SITNICI, NEKA VAM TO BUDE PRVI I NAJGLASNIJI ALARM KAKO NEŠTO DEBELO NE ŠTIMA.  AKO CENIMO TUĐI TRUD, IMAMO PRAVO ZAHTEVATI DA SE CENI I NAŠ. DAKLE, I PRESLANA SUPA SE LAKO REŠI, KAD SE DODA MALO VODE, UMESTO DA SE DO U NEDOGLED NEKO IZJAŠNJAVA O VAŠOJ (NE)SPOSOBNOSTI.  AKO NISTE SADISTA, DAKLE, TO NISTE NAMERNO URADILI, GREŠKE, KOJE SE LAKO MOGU OTKLONITI I APSTRAHOVATI, NISU VREDNE NAPETE I TEŠKE ATMOSFERE.

O KOME GOD DA SE RADILO, AKO U VAŠOJ NAJBLAŽOJ OKOLINI IMATE ONE VEČITE NEZADOVOLJNIKE, NEUMORNE KRITIČARE, ONE KOJI BI UVEK ZNALI BOLJE (IAKO SE NE HVATAJU POSLA), ONE ŠTO SVAKI PUT NAĐU ONO NEŠTO, ZBOG ČEGA ĆE UNEDOGLED ČANTRATI I NABRAJATI MANE URAĐENOM, PRIMETIĆETE KOJOM BRZINOM SA ONOG ŠTO JESTE ILI NISTE URADILI, ZNALI ILI NISTE ZNALI, PRELAZE NA VAŠE OSOBINE, NALAZEĆI VAM HILJADU I JEDNU MANU.

TRANSFERENCIJA SOPSTVENOG NEZADOVOLJSTVA NA DRUGE JE POZNAT FENOMEN, NE OTKRIVAM JA TOPLU VODU, NI RUPU NA SAKSIJI.

SVET JE TAKAV, KAKAV JE, LJUDI SU TAKVI, KAKVI SU STVORENI. OKANITE SE ISPRAVLJANJA KRIVIH DRINA I NEPREKIDNOG EDUKOVANJA OKOLINE, ALI TO NEMOJTE DOZVOLITI NI DRUGIMA, BIO TO I NEKO KO VAM JE NAJBLIŽI.  AKO TA OSOBA NEPREKIDNO NALAZI MANE ONOM ŠTO RADITE, ZAPITAJTE SE KOLIKO TU IMA PRAVIH EMOCIJA, JER, OSOBA, KOJA VAS ZAISTA VOLI, BEZREZERVNO I BEZ OSTATKA, NEĆE VAM TROVATI ŽIVOT, IONAKO ODVRATNO KOMPLIKOVAN I TEŽAK, NEPREKIDNIM GUNĐANJEM  I PREBACIVANJEM. NARAVNO, JEDNOM ZA SVAGDA PREISPITAJTE OSNOVANOST PRIMEDABA, KOJE VAM STAVLJA NA TERET IZ SATA U SAT, MINUTA U MINUT. AKO SVOJIM PONAŠANJEM NE UGROŽAVATE EGZISTENCIJU PORODICE, SIGURNOST, FIZIČKU ILI EMOTIVNU OSOBA, SA KOJIMA ŽIVITE, SVEJEDNO,  NE STVARATE PAKLENU ATMOSFERU U KUĆI, ONDA TO NEMOJTE DOPUŠTATI NI DRUGIMA. MA, NEKA VAM JE NAJDRAŽA OSOBA NA SVETU!

LJUDI SE VOLE U DOBRU I U ZLU, NIJE TO SAMO IZLIZANA FRAZETINA, VEĆ VELIKA ISTINA. DAKLE, MOŽDA ĆETE BITI I NERASPOLOŽENI, U FAZI DA VAS SVI OSTAVE NA MIRU – AKO JE NEKOM ZAISTA  STALO, TO ĆE SPOZNATI I PUSTITI VAS, UMESTO DA VAM DOSOLJAVA ŽIVU RANU, NAROČITO AKO TO ČINI U NAMERI DA UMANJI SOPSTVENU ODGOVORNOST.

JER, NE NIKADA NE ZNAMO ŠTA NAS ČEKA. AKO SMO SPREMNI UVEK BITI UZ ONE, KOJI ČINE NAŠ ŽIVOT POTPUNIM, ONDA TO MORAMO TRAŽITI I OD NJIH.  KADA KUĆA GORI, PRVO SE GASI POŽAR, A ONDA SE ŠAMARAMO I UTVRĐUJEMO KO JE ZAPALIO PRVU VATRICU. TIM REDOM, NIKAKO OBRNUTO.

IMAMO OVAJ JEDAN ŽIVOT. NE DOZVOLIMO BILO KOME, ČAK NI SAPATNIKU U GRADSKOM AUTOBUSU DA NAM DRVI I IZLIVA SOPSTVENU ŽUČ NA NAS, A KAMOLI OSOBAMA, SA KOJIMA DELIMO SVE ILI BAR MI TAKO MISLIMO.

AKO NAS NEKO UBEDI DA NE POSEDUJEMO NITI JEDNU JEDINU VREDNOST, HTELI NE HTELI, PRETVORIĆEMO SE U SOPSTVENIM OČIMA UPRAVO U TAKVU OSOBU.

MUKA MI JE OD SAVRŠENIH I SVEZNAJUĆIH......KOJI SE, U ISTO VREME, NE PRIHVATAJU NIČEGA, JER „NIKADA NISU ZADOVOLJNI REZULTATIMA ONOGA ŠTO URADE“ ILI „SVE TO DALEKO BOLJE ZNAJU, ALI NEŠTO NEMAJU VOLJE DA SE NADUGAČKO I NAŠIROKO IZJAŠNJAVAJU.

NIKO OD NAS NIJE SAVRŠEN. AKO STE SAMI PRIHVATILI TU ČINJENICU, NE SMETE PRISTATI NA UKALUPLJIVANJE U MERILA NEČIJIH KRITERIJUMA PO SVAKU CENU. TA VAS OSOBA PRIHVATA SA SVIM OSOBINAMA  ILI NE – SREDINA NE POSTOJI. NE MOŽE DEVOJKA BITI MALO TRUDNA I SILEDŽIJA SAMO PONEKAD NASILAN. DOVOLJNO JE I JEDNOM.

I NIKADA, ALI BAŠ NIKADA NEMOJTE ZABORAVITI – KONSTANTNO STVARANJE OSEĆANJA KRIVICE, UVEK JE PRVI KORAK KA POTČINJAVANJU.

Sve fotografije preuzete sa pretraživača GOOGLE

OTVORENO PISMO GOSPODINU MITROPOLITU AMFILOHIJU RADOVIĆU

KADA DUHOVNIK, KOJI ŽIVI BEZ BILO KAKVE EGZISTENCJALNE BRIGE, NE HAJUĆI ZA PODRAZUMEVAJUĆI ZAVET SIROMAŠTVA I NE DELEĆI SUDBINU SA SVOJOM PASTVOM, ČOVEK KOJI NIJE KANONIZOVAN (ISKRENO SE NADAM DA NIKADA NEĆE NI BITI), IZJAVI PRE DVA DANA, DAKLE DANA 15.OKTOBRA 2017.GODINE,  PRILIKOM DRŽANJA LITURGIJE U PEĆKOJ PATRIJARŠIJI DA SU SRPKINJE ČEDOMORKE, ŠTO SE NAJDIREKTNIJE MOŽE TUMAČITI IZ GOVORA U, NJEMU SVOJSTVENOM STILU – BEZ OSMEHA, SA ONIM POGLEDOM IZ KOGA IZBIJA SVE, SAMO NE LJUBAV PREMA BLIŽNJEM, JER- “ONE U SVOJIM UTROBAMA POBIJU ZA JEDNU GODINU VIŠE DECE NEGO ŠTO SU POBILI MUSOLINI I HITLER I BROZ  I OVI KOJI SU OVDE NA KOSOVU I METOHIJI. A HOĆETE DA KAO NAROD IMAMO BLAGOSLOV BOŽIJI” !!!!!!!!!! KAO ŽENA, KAO MAJKA, ZAHTEVAM OD MITROPOLITA AMFILOHIJA RADOVIĆA JAVNO IZVINJENJE U SVIM PISANIM I ELEKTRONSKIM MEDIJIMA, A OD SINODA TRAŽIM NJEGOVO RAŠČINJENJE! I PREDLAŽEM SVIM ŽENAMA, KOJE DRŽE DO SVOG UGLEDA, DO SVOG DOSTOJANSTVA DA SE PODNESE KOLEKTIVNA – GRUPNA KRIVIČNA PRIJAVA ZA UVREDU, UČINJENU PUTEM MEDIJA.

NE DOZVOLJAVAM DA ME BILO KO, KO NE ZNA ŠTA JE TO NOSITI DETE 9 MESECI, PREŽIVLJAVATI STRAHOVE HOĆE LI BEBA BITI ZDRAVA, HOĆE LI NASLEDITI NEKU BOLEST, HOĆE LI PODLEĆI UTICAJU ZRAČENJA, KOJIM NAS JE OBDARIO “MILOSRDNI ANĐEO”…….. KO NIJE DANE PROVODIO U PONIŽAVAJUĆE SKRNAVIM PORODILIŠTIMA, BEZ SAPUNA, BEZ UBRUSA, BEZ OSNOVNIH TOALETNIH POTREPŠTINA, GADEĆI SE PONIŽAVAJUĆE NEUREDNIH TOALETNIH ČVOROVA, JER NE SME ZARAZITI TEK ROĐENU BEBU……… KO NIJE PROŠAO SVE STRAHOTE NJIHOVOG ODRASTANJA, NJIHOVE TEMPERATURE, KOJE ZA TREN MOGU PREĆI U STANJE FRASA.......... ONAJ, KO NEMA POJMA ŠTA ZNAČI PONIŽAVATI SE I MOLITI LJUDE DA POMOGNU LEČENJE SVOGA ČEDA......KO NE ZNA DA SU POTREPŠTINE ZA DECU – HRANA, ODEĆA, OBUĆA, KNJIGE I TOLIKO TOGA JOŠ, DALEKO SKUPLJE NEGO ZA ODRASLE, A NE SEĆAM SE DA JE POKRENUO INICIJATIVU U IME SINODA ZA UKIDANJE PDV-a NA SVE PROIZVODE POTREBNE DECI........KO NIKADA NIJE RAZMIŠLJAO KAKO ĆE IH ISHRANITI, KADA SE ŽIVI OD SOCIJALNE POMOĆI, JER POSLA NEMA, JER SU OBOJE RODITELJA TEHNOLOŠKI VIŠAK, PA DEDE I BABE ODVAJAJU BUKVALNO OD USTA NAJVEĆI DEO SVOJIH BEDNIH PENZIJA........KO NIKADA NIJE DIZAO KREDITE ZA NJIHOVU ŠKOLARINU, NIJE OČAJAVAO JER NE MOGU NAĆI POSAO, IAKO SU KVALIFIKOVANI, MLADI, JAKI I SPOSOBNI.......NE POSTOJI OSOBA NA OVOM SVETU KOJA ME SME NAZVATI ČEDOMORKOM, A DA JA TO OĆUTIM I UPOREĐIVATI ME SA HITLEROM!!!!!, A OVE OSTALE DA NE NABRAJAM! NITI ĆU PREĆUTATI, AKO TO ČINI DRUGIMA.

UVAŽENI MITROPOLITE, AKO SAM JA, KAO ŽENA, NEDOSTOJNA DA OBIĐEM BRODOM OKO SVETE GORE, PA ZA TO MORAM TRAŽITI POSEBNU DOZVOLU, A KAMOLI DA STUPIM NA TO SVETO TLO, KOJE, JE LI, PODNOSI SAMO BLAGOSLOVLJENA MUŠKA STOPALA, MAKAR I RANIJE PLIVALA PO TUĐOJ KRVI, NJIHOVOM ZASLUGOM PROLIVENOM.......AKO JA I MOJE SESTRE PO POLU I SUDBINI DOČEKAMO DA NAS VI TAKO RUŽNO I NEDOSTOJNO PONIŽAVATE, VREĐATE NA NEČUVEN NAČIN, ZA KOJI BI NEKO DRUGI VEĆ ISTE VEČERI ZAGLAVIO ZATVOR.......AKO ZA OVAJ GOVOR MRŽNJE OSTANETE NEKAŽNJENI.......ONDA, SAVRŠENO  SVESNA OZBILJNOSTI SVOJIH REČI I  POSTUPAKA, OGORČENA ALI PRISEBNA, JAVNO IZJAVLJUJEM DA VIŠE NI JEDAN JEDINI PUT DO KRAJA SVOG ŽIVOTA NEĆU UĆI U BILO KOJI PRAVOSLAVNI HRAM.

NE MOŽETE NAM OPROSTITI ŠTO SAMO MI – ŽENE, RAĐAMO DECU?!?!?!  PA, MI IH NOSIMO, RAĐAMO,  MI SE NAJVIŠE I BRINEMO O NJIMA, ČAST IZUZECIMA, MI SE ODRIČEMO SVEGA, DA BI NJIH NAHRANILI I PODIGLI. E, ŽAO MI JE, BOG JE OČITO ZNAO ŠTA RADI, KADA JE BLAGOSLOV RAĐANJA DAO BAŠ ŽENAMA. A, AKO DRŽAVA, CRKVA NI DRUŠTVO TO NIMALO NE OLAKŠAJU, ONDA ŽENE IMAJU POTPUNO PRAVO DA ODLUČE HOĆE LI RODITI ILI NE! 

U SVAČIJE CIPELE VALJA STATI.....SAGLEDATI SVAKU POJEDINU SUDBINU ONAKVU, KAKVA ZAISTA JESTE.....POSMATRATI SVAKI SLUČAJ ZASEBNO.....NIKO NEMA PRAVA GENERALIZOVATI NEČIJE ODLUKE, JER SVAKO IMA SVOJE RAZLOGE. A POGOTOVO NE NA OVAKO NEPRIHVATLJIV NAČIN VREĐATI I  PONIŽAVATI, TO SU NAJBLAŽI IZRAZI, KOJE MOGU NAĆI. SVAKOJ ŽENI, KOJA PRIBEGNE TOM ČINU, NI NAJMANJE LAKOM NI JEDNOSTAVNOM, MOŽE SUDITI ISKLJUČIVO BOG. NIKO DRUGI!

RAŠČINJENJE I ZATVOR – DRUGE KAZNE NEMA. 

NAPIŠI JEDNU LJUBAVNU.....

U početku beše to samo flert.

Mogla je to sebi dozvoliti. Završila je studije, diplomirala sa odličnom ocenom, nije ni par meseci prošlo kako se I zaposlila. Uspeh na studijama joj je itekako bio važna stavka u CV-iju, ali ni tatina pomoć nije odmogla. Smatrao je da deca, bar u početku, moraju imati izvesnu…..pomoć. Počela je kao volonter, ali su je primili u redovan radni odnos vrlo brzo, već je Novu godinu proslavila kao punopravan član firme.

Vrlo brzo se uselila u svoj, lepo sređen I renoviran dvosoban stan, na tihoj lokaciji kod reke, koji su njeni do tada davali u zakup. Nije baš preterano obraćala pažnju šta joj rade roditelji, ionako je njihov život bio podređen njoj – ćerki jedinici, ljubimici, prvom ženskom detetu u porodici, gde su se rađala samo muška deca. Ali, ipak je primetila da otac satima izbiva iz kuće, čak se u jednom moment uplašila da nije podlegao krizi srednjih godina. Kada su joj roditelji u plišanoj plitkoj kutiji, ukrašenom velikom zlatnom mašnom, predali ključeve od NJENOG stana, kada ih je, prilikom ulaska, zapahnuo miris sveže boje na blistavoj drvenariji I sjajnog, sveže prelakiranog parketa, sa mnoštvom ugradnih plakara, dovoljnih za njenu pozamašnu garderobu I cipele, ekstra-modernim kupatilom sa velikim džakuzijem, nameštajem, uklopljenim do savršenstva I ogromnim TV-om, shvatila je, konačno, razlog očevog višečasovnog izbivanja – sređivao je dom za njihovu ćeru, koja ih nikada nije razočarala ni izbrukala, uvek bila mirno I poslušno dete, pa onda mila I draga devojka, bez pubertetskih marifetluka.

Lako je stvoriti nešto od sebe, kada već ima rešene osnovne stvari na početku svog zrelog životnog veka, govorio joj je tata, prekidajući njena zahvaljivanja, dok su oboma lica blistala od sreće zbog još jednog lepog trenutka, kojim ih je njihova malena obdarila. Uvek je bila poslušna, razumna, vredna, treba takvo dete nagraditi I ukloniti joj sve prepreke,  ako je to bilo u njihovoj moći.

Pa….kakva kod kuće, takva I na poslu. Trudila se da što brže nauči posao, od kolega, od nižih službenika, nijedno znanje nije bilo suvišno. Uvek nasmejana, raspoložena,  skupo I kvalitetno obučena, ali u granicama pristojnosti, sasvim dovoljno da se svaka žena u njenom prisustvu ne oseća ugroženo. Iako je bila najmlađa, brzo se uklopila u kolektiv.

Izlasci petkom posle posla, valjda po ugledu na druge, srećnije zemlje, postali su vrlo brzo I njena navika. Zašto ne, umovala je, nenavikla na viski, dok je stizala četvrta tura pića, radilo se naporno, treba malo I opuštanja, rasterećenja od svakodnevnih problema.

Valjda je upravo zbog te opuštenosti odgovorila osmehom na netremičan pogled visokog, plavokosog muškarca, odevenog u grafitno-sivi ARMANI, koji je njemu bio sasvim dovoljan podstrek da se ugura na sedište pored nje, baš kad je slučajno ostalo upražnjeno, jer je njegov dotadašnji korisnik otišao da se malo…..osveži I pokuša sprati sa već zacrvenjenog lica alkoholni umor.

Već posle par rečenica, koje je ležerno izgovorio, shvatila je da ima posla sa profesionalnim kozerom, starijim od nje petnaestak godina, koji uvek zna šta I kada treba reći. Nije posezao za oveštalim frazama I izlizanim komplimentima, sklanjajući joj pramen zlatne kose sa lica, a onda ljubeći gornji deo njenog užarenog dlana, netremice je gledao u oči i pitao je, nikoga određenog, “zar je od svih mesta na svetu, baš u ovom baru trebao naći najlepšu devojku na svetu”, onim promuklim glasom, kao Bogart u “Kazablanci”…..Otelotvorenje scene, koju je gledala desetine puta.

Dakle, bio je to samo flert. Bar je onda to tako mislila.

Dopratio je do kuće, džentlmenski ispratio do lifta I njenog stana, utisnuvši leptirast poljubac na njenu nadlanicu, poželeo joj lep vikend. I ostavio je pred vratima, otišao, ne osvrnuvši se, dok se ona lomila da li treba da ga pozove “na kafu” ili ne. Dakle, samo se očima osmehnuvši na vratima silazećeg lifta, ostavio je damu sa svim njenim dostojanstvom.

Ni Bogi to ne bi bolje izveo.

***************

I…..tako je počelo. Nikada nije saznala kako je došao do broja njenog telefona, kada joj se javio posle osam predugih dana, tokom kojih je million puta pitala sebe gde je to pogrešila I šta to nije dobro uradila.

Doduše, kada je u njenu kancelariju dostavljač doneo buket ljubičasto-belih orhideja, sa praznom karticom za pošiljaoca, znala je da to može biti samo on. Naglo usplamtela nada brzo se ugasila posle još nekoliko dana otežalog ćutanja.

Nije hodala – lebdela je. Uzalud se pokušavala usredsrediti na posao, srećna što ih je čudom zadesila mirna nedelja, pa se mogla izgovoriti na nadolazeću virozu, pa tako opravdati svoje usplamtelo lice, dok je neprestano mislila na njega. Telefon je I na poslu I kod kuće surovo – ćutao.

Kada se javio u nedelju ujutru, posle 8 predugih dana, toliko je bila srećna, da je zaboravila sve savete iz bontona za mlade dame. Dakle, nije bila ravnodušna, nije mu rekla kako je “eto, baš zauzeta, jako joj je žao, ali upravo danas se ne može videti sa njim, možda ovih dana…..”. Na njegovo obaveštavanje kako je vodi u šetnju po šumi, pa onda na ručak u jedan izvikani restoran, do tada rezervisan samo za političku elitu, samo je zadihano prozorila da će biti na parkingu, kada on dođe po nju. Tada je potpuno prečula da u njegovom pozivu nije bilo pitanja. Bilo je to obaveštenje šta će raditi tog dana.

****************

Otvorio je vrata blistavog BMW-a, utisnuvši joj lagani poljubac na gornji deo dlana, nasmešio se kada je osetio udare njenog srca I krenuo….On je već znao kuda idu, zašto treba da je pita.

Šetali su kroz još orošenu šumu, pričali…pa, ni o čemu posebnom, ali se grejala na toplini njegovog plišanog baritona. Što se nje tiče, mogao je govoriti I o vremenskoj prognozi, nikada se nije mogla setiti koje su to bile njihove…..bolje rečeno, njegove prve teme. Kao kroz maglu se prisećala da je možda bilo reči o njenoj firmi, o direktoru, koga “odlično poznaje, svake subote su u lovu”….a možda I o nečemu drugom. Čuo se samo njegov glas. Ona je najveći deo šetnje prećutala, gledajući visoke krošnje, udišući oštar, svež vazduh, već stran njenim nenaviklim plućima, jer je po ceo dan provodila u zatvorenom prostoru. Na mahove se osećala kao Uspavana lepotica iz onog prelepog Diznijevog crtaća, jer je imala utisak da se sve razmiče pred njima – I trava, sa tek pokojim otvorenim cvetom I grmlje I drveće.

Posle šetnje ju je odveo u restoran, rekavši kako su zaslužili jedan dobar ručak. Samoj sebi je delovala kao provincijalka, koja je prvi put došla u veliki grad – nije se mogla načuditi raskoši intimne sale za ručavanje, svežem cveću na svakom stolu, bledo-žutim damastnim stolnjacima I istim takvim salvetama, srebrnom priboru za ručavanje, tanjirima od nestvarno tankog belog porcelana, oivičenom samo jednom uskom zlatnom linijom…..

Uzeo je jelovnik, okrznuo je pogledom, videći blanko-pristanak u njenim očima, pa poručio dve nisoaz salate, negodujući što nemaju pate de foi gras….i…..šampanjac. Nekoliko minuta je raspravljao sa konobarom o godini, pa, žaleći što nema ništa iz 1991.godine (“to je bila izuzetna sezona za vino”), poručio deset godina star MOET. Naravno!

I opet, samo jedva osetan poljubac na njen oznojani dlan, kada je dopratio do njenog stana.

****************

Tada nije mogla znati da je to jedna od jako, jako retkih nedelja, koje je proveo sa njom.  I nije joj bilo važno što baš ništa ne zna o njemu, jer su njegovi monolozi bili o opštim stvarima, filmovima koje voli, knjigama koje bi hteo pročitati, “ali jednostavno nema vremena za to”.

Koliko je bila impresionirana njegovim savršeno gospodskim držanjem, kada nije bilo borbe ispred njenog ulaza sa uspaljenim libidom svog kavaljera za to veče, dok je sklanjala glavu od vlažnih poljubaca, što su mirisali na pivo, trudila se odbraniti od nervozno znojavih ruku, koje su čupale sve sa nje, da bi sva razbarušena utrčala u sigurnost ulaza……utoliko se počela pitati šta je to na njoj toliko neprivlačno, kada mu ona telesno nije bila zanimljiva. Jer, nemoguće da se baš toliko uzdržavao. Gledala je u velikom ogledalu svoje tek oblikovane kukove, uski struk, dugačke noge sa tek kojim odbleskom celulita (višesatno sedenje je ipak počelo uzimati svoj danak), grudi poput jedva sazrelih jabuka, dugačak vrat I gustu kosu, koja joj se spuštala do pleća……svesna je da nije savršena, ali, ni uz najveću samokritičnost nije mogla sebi naći neku tako veliku manu, koja bi na njega, bez obzira što je odlično izgledao, mogla delovati odbijajuće.

Nije joj ni na pamet padalo da iskusni zavodnik samo priprema svoj plen. Laički rečeno, “drži je u marinadi, što duže stoji, biće sve bolja”.

I kada je, sada već na njeno insistiranje, prvi put ušao u njen stan, ovog puta I bez onog formalnog poziva na piće, ona već bila potpuno spremna za njega, goreći od neutažive želje.

Prvi put je bila zaista srećna što ima široki krevet, prekriven satenskim prekrivačem, koji je tako spremno dočekao njihova ustreptala tela. Sve je bilo toliko logično, toliko prirodno, kao da je stvorena samo za njega I po njegovoj meri. Kao I on za nju.

Čak i kada nisu bili u zagrljaju, privijala se uz njega, ne mogavši se zasititi mirisa njegove kože, tretirane skupim gelovima i Diorovim „FAHRENHEIT“-om, mišića, koji su se prelivali ispod te negovane kože, oblikovanih  u nekoj trendi teretani. Trudila se da ne drema, toliko je uživala u toplini njegovog tela, koje je tako posednički obavijalo njeno.

Svaki njegov odlazak, nakon par sati, obično pre ponoći, doživljavala je bolno, jednako kao amputaciju.

Bili su tek na početku, a ona je zaglibila preko ušiju....svesna da ovog čoveka, ovog njenog muškarca, kako ga je doživljavala, neće moći tek tako odstraniti iz svog života, čak i da hoće. A nije joj padalo na pamet.

********************

Možda…..da je manje vremena provodila nad knjigom, više izlazila, više se družila…..da je imala više veza, maker I neuspelih, makar I onih na jednu ili par noći….imala bi više iskustva, umela bi prepoznati beskrupuloznog zavodnika.

Sve je to kod dece čista lutrija, isključivo stvar sreće. Ako im braniš da se “rano stave u promet”, da pre dvadesetih upoznaju I tu stranu života, stavljaš ih u poziciju mladunčeta, koje je iz zabrana, omeđenog bodljikavom žicom, odjednom ušlo u crnu, nepreglednu šumu, sa svim opasnostima.

Tamni vilajet – kako god da postupiš, jedno ti kajanje ne gine.

***************

I krenula je ta njihova veza, kao da se poznavali celog njenog života.

Nije joj bio prvi. Uspela je potisnuti znojavo, bolno iskustvo sa prvim momkom iz gimnazije, dok su njegovi bili na odmoru, van grada. Zato je I izbegavala veze I vezice, ne shvatajući čemu takva fama oko to malo užurbanih, nervoznih pokreta, kada je neprekidno valjalo prebirati po glavi da nema zaštitu, a momku na pamet ne pada bilo šta, jer “kad već noge ne pere u čarapama, onda neće ni…..”.

Ali je već tada znala da će pečat, koji ostavlja na njoj, njenom telu, njenoj dušu, biti neizbrisiv za ceo život.

******************

Sve je na ovom svetu izloženo neumitnom delanju vremena. Dakle, I njihova veza.

Kada je prošla prva opčinjenost, a njen razum I zdrava logika, koju je nasledila od uvek promišljenog oca, prevladali prvi opčinjenost, počela mu je postavljati pitanja. O  njemu.

Saznanje je bilo – poražavajuće.

Ljubav njenog života, muškarac zbog koga je bila u stanju žrtvovati I sebe samu, je – oženjen, već nekih 15 godina, sa dva sina, tek ušla u pubertet. Došao u grad na studije iz neke nedođije, gde se I terenskim vozilom teško stiže, kada kasna jesen rasturi I inače loš put, pa je sve u blatnjavim jarugama I kada zapadaju smetovi, oženio se koleginicom sa studija, “uhvatila ga na trudnoću, pa je morao”. Ali mu zato nije smetalo da tast I tašta obezbede raskošnu kuću u najlepšoj I najmirnijoj ulici u gradu, odličan I dobro plaćen posao za oboje, kućnu pomoćnicu sa neograničenim radnim vremenom, dadilju I vrtlara. Naravno, podrazumevao se I ulazak u elitu, Rotary klub, bavljenje lovom, redovni godišnji odlasci na jedrenje I to njemu, koji je krišom naučio da pliva na gradskom bazenu, u ranom terminu, kada je bio siguran da ga niko neće videti. Takođe I ulazak u predsedništvo prestižnog sportskog kluba….za trgovinu igračima, koja se nije mogla obaviti bez njegovog učešća, saznala je tek nekoliko godina kasnije.

Ukratko, upala je u najotrcaniju od svih mogućih šema.

Njene suze otirao je poljupcima, moleći je da ne plače, ne može čuti njene jecaje, sve će biti dobro…..Jer, zajedno su samo zbog dece…….a I čim deca porastu……

Valjda I Stari zavet sadrži te dve najizlizanije fraze, samo je izgubljeno negde u silnim prevodima.

On je voli…..ma voli, obožava je, ona je ceo njegov svet, neće proći dugo I oni će biti zajedno, kada će baciti taj otrcani ROLEX, optočen dijamantima, jer ga “mrzi iz dna duše, on mu je uvek najgori neprijatelj, kada mu daje do znanja da se mora vratiti u onu mrsku kuću”. Imaće decu, sanja o devojčici, lepoj kao majka I pametnoj na oca (zabezeknuta, oćutala je odgovor), koju će učiti da pleše I čuvati kao zenicu oka svog. I nju će okovati u zlato, obaviti to čudesno telo, bez koga ne može, najlepšim kreacijama, nju, koju svi žele, a jedini je ON ima.

Nekako se uspela smiriti, iako je sve to podsećalo na otaljani scenario za jeftin film iz holivudske “B” produkcije.

Da je Tolstoj imao volje I malo se više raspisao u prvom stavu romana ANA KARENJINA, nakon konstatacije da je svaka nesrećna porodica, nesrećna na SVOJ način, sigurno bi dodao rečenicu – “Dok je svaka ljubavna veza oženjenog muškarca se neudatom ženom nesrećna na ISTI NAČIN.”

Ali tada, dok je grlio, milujući joj meku kosu, uvrćući uvojke dugim prstima, na kojima je šljaštila burma I prsten sa oniksom I dijamantima, mislila je……mislila je da će to tako I moći. Vole se, uživaće zajedno nekoliko godina, dok deca ne porastu.

Jer, ionako je, kada je zaključivala ugovor o radu, potpisala I blanko-otkaz, od milošte zvan “bebi-otkaz”, što znači da od trudnoće I dece nema ni pomena, bar ako želi da tamo radi I dalje. Pa, mlada je, nije baš spremna na obaveze, a do 30-e ima još dovoljno vremena.

Nije čula njegov izdah olakšanja. Prošlo je mnogo bolje, nego što je očekivao.

********************

Sada, kada je (bar joj se tako činilo) znala na čemu je, stvari su upale u svoju ugodnu kolotečinu.

Sve je bilo lepo, bar prvih nekoliko godina. Pa, skoro sve.

Trudila se da ne razmišlja o samotnim vikendima, praznicima, godišnjim odmorima……Uspela je sebe ubediti da joj tako baš savršeno odgovara, jer ima dovoljno vremena da sredi stan, iako je mama bila tu za sve teže poslove I nabavku…..da bude sa roditeljima, da se vidi sa drugaricama……Ionako preko nedelje nema vremena ni za šta, govorila je svima, što I nije bilo netačno, jer je svaki trenutak, kada bi se vratila sa posla, posle obaveznog odlaska u teretanu I dugog, osvežavajućeg odmora u svojoj velikoj kadi, trošila na spremanje……za njega.  Prala je kosu svaki dan, on je toliko insistirao da uvek bude mirisna I meka za njega, masirala je telo, kako bi skinula I najmanji trag nakupljenog viška, mazala je specijalnim losionima, koji su njenoj savršenoj koži davali taj svilasti sjaj I glatkoću svile, a onda, u Valentinovom negližeu I spavaćici…..čekala! Na njegov telefonski poziv, kojim najavljuje svoj dolazak, na zvuk njegovog glasa, kada joj saopštava da mu zgusnute obaveze ne dopuštaju da dođe kod nje, a ona se trudila da on ne čuje tihi uzdah razočaranja……Nepročitane knjige su se gomilale, više nije imala koncentracije za njih, iako je godine I godine provela u čitanju…..Vesti je nisu interesovale, a filmovi su previše podsećali na ono, što nije imala – srećne brakove, musavu decu neodoljivih bezubih osmeha, zajedničke večere, radost spremanja obroka za porodicu……

Imala je dobru platu, roditelji su joj uvek nešto kupovali. Ali, ipak ne bi sebi mogla priuštiti firmiranu garderobu, nakit od kog je zastajao dah, najskuplju kozmetiku I originalne parfeme, sve u paketu sa novim novcijatim autom, da nije bilo njega.

Obasipao ju je poklonima, bilo je dovoljno samo da pomene nešto što joj se dopada, za par dana je to već imala. Na trenutke se pitala odakle mu taj silni novac, znala je da za izdržavanje svoje porodice I potrebe žene, sa kojom je samo zbog dece, izdvaja pozamašnu sumu. Spominjao je neke silne upravne odbore, a njegova česta putovanja sa čelnicima sportskog kluba, sa kojih se uvek vraćao poput deda Mraza, nagoveštavala su da je trgovina igračima itekako isplativ posao.

Trudila se da to potisne.

Ne kaže se bez razloga da je najteže sakriti kašalj, ljubav I siromaštvo. Sa siromaštvom I kašljem nije imala problema, ali ljubav…..E, tu je već išlo malo teže.

Još je nekako I mogla zavarati koleginice na poslu, koje su je sa zavišću posmatrale, uvek savršeno doteranu, dok je iza nje ostajao trag najskupljih parfema, koje je menjala svakodnevno, u zavisnosti od raspoloženja. I njih je, kao I svoje drugarice, mogla ubediti da su tu njeni roditelji, koji je obasipaju lepim stvarima, a za troškove faktički I ne zna, jer to sve oni plate, “kad već imaju samo nju”. Njih je mogla ubediti da je nakit, za koji nije mogla dozvoliti da čami u tamno-plavim plišanim kutijama, samo dobra bižuterija. Ali, majka je sve sumnjivije gledala na njene ruke I vrat, dok se raspitivala kada će već jednom naći ozbiljnog momka, jer godine idu, valja razmišljati o udaji…..Izbegavala bi odgovor, žaleći se kako je prezauzeta, jako mnogo radi, a I momci su……čudni. Plaši se da je za svakog od njih previše dominantan njen stan I auto, svako ko se oženi sa njom u startu je rešio sve egzistencijalne problem…..A I na poslu se loše gleda na udate žene, one su uvek prve na spisku, kada dođe do redukcije radne snage. Ima još vremena, prošlo je doba, kad je neudata devojka posle 20-e smatrana usedelicom, ovo je “tehnološki baby-bum, gde ima mesta samo onima, koji ne pitaju za radno vreme.”

Koliko je ubeđivala njih, višestruko jače je ubeđivala – sebe.

Jer, lepo je I udobno ne razmišljati koliko šta košta, ne brojati novac u novčaniku, niti proveravati stanje na karticama. Toliko primamljivo zvuči da je dovoljno samo nešto da vidi I poželi – za par dana je već bila ponosna vlasnica. Činilo joj se – ceo svet je njen. Osim par sitnica…..

Da ga nikada ne sme zvati, jer, ne zna se u kakvom je društvu I da li će nekome morati polagati račun KO je osoba, koja tako uporno pokušava stupiti u kontakt sa njim.

Da, sa dolaskom kući, više ne sme upotrebljavati ni šminku ni mirise, kojima se tako izdašno prskala, kada je išla na posao. Sve to ostavlja tragove, koje on ne može objasniti.

Da je, kad se jednom prilikom prihvatila posla raščišćavanja prepunih plakara, u kojima se već sve gužvalo, shvatila da nosi isključivo boje, koje ON voli – belu, ljubičastu, pink, eventualno neku pastelno plavu Ili zelenu. Crna, marinsko plava, tamno zelena……bile su samo u njenim sećanjima iz mlađih dana, pre njega.

Da više nije gospodar svoga vremena, slobodne sate tokom radne nedelje troši čekajući na njega, a kada je ON zauzet……onda on uvek mora znati gde je ona I koliko dugo ostaje.

Da se može družiti samo sa onima, koje ON odobri, koji prođu kroz njegove sigurnosne filtere. Dakle, udate žene, pogotovo sa decom,  su zabranjene, može joj svašta pasti na pamet. Drugovi – “da ti nije palo na pamet, prijateljstvo između muškarca I žene ne postoji, nemoj slučajno da nešto čujem!”.

I ta podsmešljivo-sumnjičava posmatranja starijih kolega sa posla, koji su bili potpuno ubeđeni da ima dobrog I izdašnog sponzora, značajan pogled njenog direktora, kada bi mu u retkim trenucima nešto donela na potpis, sa tragom žaljenja što je već zauzeta, a baš bi rado…..malo proširio poznanstvo sa njom.

Kada bi zapadala u takve krize, uvek se ponašala kao prema cipelama, koje lepo izgledaju, dobro joj stoje, ali, koliko god ih nosila, žuljaju je, nešto joj smeta, dok ih nosi…..Ništa lakše, nego promeniti ih. Kao što ništa lakše nije bilo zamajati se novim odlaskom u kupovinu.

U centru njenog sveta bio je isključivo ON. Njemu je to savršeno odgovaralo. Ona je, sve češće, počela postavljati sebi pitanja, na koja nije mogla pronaći pravi odgovor.

Koliko god se trudila, nije mogla izbaciti odnekud, iz same podsvesti, saznanje da je udovoljavajući njemu, izgubila – sebe.

******************

Onda je došlo vreme, kada su se njene drugarice počele udavati. Nije mogla odbiti poziv na svadbu, detinjstvo I devojaštvo su provele zajedno. Bila je tamo jedina – sama. Sve ostale su imale momke, verenike, drugove, braću…..jedino je stolica pored nje bila prazna. Dok se igralo, još nekako, ali, kada se sedne……skoro da nije imala sa kim da nazdravi.

Sve teže je bilo nalaziti izgovore I objašnjenja.

Uporedo sa njenim narastajućim nezadovoljstvom, počeo se menjati I on. Bila je ubeđena da ga poznaje do najsitnijeg njegovog delića, ali taj novi lik, koji se počeo pomaljati svaki put kada nečim ne bi bio zadovoljan, izazivao je u njoj osećanje čistog I nepatvorenog užasa.

Kada bi ga u retkim trenucima pitala kako napreduju njegove pripreme za razvod, videla je sa koliko se napora trudi da joj objasni da “još nije vreme, stariji sin je na prvoj godini fakulteta, mlađeg čeka prijemni I sve te peripetije oko upisa, bilo bi pogubno po njih da sada prođu kroz sav taj užas oko razvoda”.

Nakon toga, kada je I mlađi naslednik već postao student, žena mu se, reče, razbolela. Pa eto, nema smisla, dok je ona u tako teškom stanju, on pravi lom, neizvesno je kako bi to podnela, a I deca mu nikada ne bi oprostila.

Samo je jednom, na njeno uporno insistiranje, morao saopštiti koja je to teška bolest, zbog koje bi bilo kakva promena na gore, fatalno uticala na zdravstveno stanje njegove žene, valjda ne mogavši smisliti ništa drugo, rekao – “DEPRESIJA”!

Prvo nije mislila da je ozbiljan. A onda je, kada je shvatila da je zaista čula to što joj je rekao, potpuno izgubila kontrolu.

“Depresija? Ma, koga ti ovde zajebavaš, to je znači ta smrtonosna dijagnoza, zbog koje gospođa mora biti u posebnim uslovima?! Ne prekidaj me, ne kažem ja da to nije ozbiljno, ali čoveče, depresija je bolest nacije, ako nisi znao! Kako bi ti nazvao MOJE stanje, kada sagledam svoj život, perspektive, kada priznam sebi da već godinama lažem sve oko sebe, koleginice, drugarice, roditelje, ako ti već ovi ništa ne znače, roditelje koji su me podigli I sve mi omogućili?! Ja više nemam svoj život, živim I dišem onoliko, koliko mi ti dozvoliš! I to tebi nije zabrinjavajuće, kada nema dana, a da ne poželim da me nema…..Kako bi TAKVO stanje ti nazvao, prepametni I sujetni licemeru?!”

Valjda je sve očekivala, osim njegove nagle reakcije.

Ustao je, srušivši sve sa stola, dograbio jastuče I svom snagom odvalio po staklenim vratima između dnevne I spavaće sobe. Onda počeo da urla kako ima posla sa nezahvalnom I podlom kučkom, koja bi bila ko zna gde, da nije njega, malo sutra bi se oblačila kao najveća dama I nosila kraljevski nakit. I pored svih problema koje ima, na poslu, u klubu, u kući, onda kada dođe da se malo opusti, ONA mu pravi pakao?!

Snažno je stegnuo za obe ruke, skoro da ih polomi (nedeljama je nakon toga morala nositi duge rukave, da sakrije ružne modrice), odbacio je na fotelju, mislila je da će je početi tući…..Onda se sručio na pod, usred onog krša, i……počeo plakati, glasno zazivajući mir, koji je jedino imao tu, kod nje, a sada ga je ona uništila.

Umesto da ga ostavi, neka kuknja u haosu, koji je sam napravio, kada ga je prvi put videla I čula da plače, prošla mu je, izvinjavajući se što je dospeo u takvo stanje, zaista ništa loše nije mislila, a pogotovo želela ovakav ishod, zna da mu je teško, ali I njoj je teško…..Još ga milujući po kosi, dok je plakao na njenim grudima…..

Mirenje je bilo čudesno lepo. Nikada je nije tako nežno milovao, voleo, dodirivao…..Ali je, ipak, na kraju tražio od nje da mu obeća I zakune se kako mu nikada više neće prirediti takav šok.

Najgore je valjda to što je učinila upravo ono što je tražio od nje. Izvinula mu se, kao da je ona lupala I razbijala (tek se kasnije setila kako je jako pazio da se ne povredi), samo njega na svetu voli I neće nikada više.

Dakle, inteligencija, obrazovanje, dobro vaspitanje ne moraju biti nužan preduslov razumnom ponašanju. Ponela se kao najgora glupača, opraštajući mu ono, zbog čega je morala zvati policiju, pa još ona njemu obećala da će se promeniti I nikada više neće……

Valjda nema glupavije I nerazumnije žene od zaljubljene žene.

*****************

Ono, za šta je mislila da je kraj, bio je tek početak.

Drugačijeg njega, kad god mu nešto ne bi odgovaralo…..Podrugljivog čoveka, koji nabraja sve njene mane, promašaje, loše prijateljice, od kojih nema ni jedna poštena, sve je to kurveštija na kurveštiju……malo popale prašine po nameštaju, ako bi propustila jedan dan za brisanje……jedva primetnu naslagu sala oko bokova, koja mu je bila dovoljan povod da je nazove debelom glupačom……

Onda bi, videći njene suze, prilazio, stavljao je u krilo, ljubio joj otečene I vlažne kapke, milovao po dugoj, svilastoj kosi, koju nije dozvoljavao da seče, ljuljuškao kao bebu, izvinjavajući joj se, nije hteo da je uvredi, ni u ludilo ne misli ono što je rekao, ona je jedino vredno što ima u životu, ali tako je teško živeti pod tim pritiskom, oseća kako već posrće pod tim pritiskom.

Mirenja su bila lepa, ali……sve bleđa. Gorak ukus u ustima je ostajao, činilo joj se, neprestano.

Setila se Vajldovog DORIJANA GREJA, ostala zaleđena od jeze, kada je spoznala koliko je snažna ta asocijacija I kako se sve to upravo njoj dešava. Videla je njega, kada joj je tepao, mazio je, voleo, obasipao cvećem I lepim stvarima, videla je I ono čudovište iz ogledala, koje je vređalo na sve moguće načine, ponižavalo bez mere I granice.

Samo, izgleda da je ugovor sa đavolom sklopila isključivo – ona. Za iluziju ljubavi. Za senku. Za odblesak.

*******************

Kao da je svih tih godina bila potpuno slepa, kad je gledala samo lepu ambalažu, ne videći čoveka u njoj. Više nije mogla ignorisati alarme, koje joj je slala njena podsvest – ako ne ode od njega, to se može završiti samo fatalno.

Odlučila je da ga ostavi. Konačno.

Samo, psihopate imaju izuzetno izražena čula, sve promene osete, neće ispustiti svoj plen po bilo koju cenu.

Nikada prema njoj nije bio nežniji I pažljiviji. Čak je doneo I primerak tužbe za razvod. Pogledala je na taj papir, o kom je sanjala godinama, videla da nema prijemni pečat suda I odmah shvatila da je to samo još jedan od njegovih pokušaja da je zadrži. Odglumila je nekako oduševljenje, izdržala njegove tirade o sreći I blagostanju, koje ih čekaju, priče o toj budućoj devojčici, koju će mu roditi (lepu kao ona, pametnu kao tata, nije propustio da kaže), prvi put blagosiljajući kazaljke sata, što su se neumitno približavale njegovom uobičajenom vremenu za odlazak, jer njegov policijski čas  tek što nije počeo.

Na trenutke……pitala se da li greši, prenagljuje, pa, godinama su već zajedno, svoje najlepše doba je provela sa njim. Opet je hvatalo ono stanje – kako god da postupi, jedno joj kajanje ne gine.

Sve dok jedne subote pre podne nije u šoping centru, u butiku LA PERLA videla njega sa ženom, kako zajedno biraju donje rublje i spavaćice. Znala je da mu je to žena, jednom je ispala fotografija iz novčanika nje i dečaka......Delovala joj je vedro i raspoloženo, zgodna, doterana, svoje godine je nosila izuzetno dobro. I ni po čemu nije izgledala kao depresivna osoba.

A onda, za nekoliko dana, kada zbog prehlade nije hteo doći kod nje (ona je bila bolesna, on se sklanjao i od pomisli na virus), morala je otići do apoteke i u koloni na semaforu, u njegovom autu, na suvozačkom sedištu pored njega, videla mladu plavušu, desetak godina mlađu od nje, kako se smeje, onda ga ljubi u obraz, miluje po kosi.....Baš kad je htela reagovari, uključilo se zeleno, odjurio je i ne primetivši je.

Tek tada su joj se u sećanje vratili oni otkazani dolasci, zbog nekog iznenadnog sastanka. Kako i ne bi, kada je vodio uporedni život na nekoliko koloseka.

Kada se vratila svojoj kući, suvih očiju je zurila u crvenom lampicu na isključenom televizoru, u mraku. I definitivno sebi priznala da je gotovo. I da je izgubila godine sa njim, samopoštovanje, ugled.....Samo ne njega.

Nije mogla izgubiti nekoga, koga nikada nije imala.

****************

Sve se, najednom, počelo odvijati neverovatnom brzinom, poput filma, koji je još kao dete premotavala unapred na videorekorderu u roditeljskoj kući.

Zamenila je sve brave, pojačavši ih dodatnim...Promenila broj telefona..... Otišla kod lekara, žalivši se na bezvoljnost, nesanicu, suicidalne misli.....Videvši je onako bledu, tamnih podočnjaka, mršavu (nije ni bila svesna da je u proteklih 6 meseci izgubila skoro 15 kilograma), dobila je potvrdu o nesposobnosti za rad. Objektivno, nije ni morala bilo šta lagati. Sve je to bilo prisutno, samo je ignorisala simptome.

Potrpavši u kofer samo trenerke, rublje i džempere i gomilu knjiga, onih, što ih je skupljala godinama, samo nikada nije imala vremena i volje da čita, otišla je u jednu banju, skoro kod granice sa Makedonijom. Javljala se samo roditeljima. I rekla majci da nikome, ali baš nikome, bez obzira na razlog, ne sme mesto njenog boravka.

Kada se vratila, trebalo je izdržati kanonadu njegovih poziva, dolazaka, praćenja......Nije htela ni da ga vidi, a kamoli da razgovara sa njim.

Onda je dobila poziv od direktora na razgovor, kada joj je ovaj sa popriličnom merom pakosti saopštio da sleduje racionalizacija poslovanja, dakle i smanjenje broja zaposlenih....i da je ona na spisku. Mirno ga je odslušala, a onda mu se unela u lice i rekla mu da, u slučaju da se to desi, računa sa neprijatnim postupkom za mobing, za početak. Onda mu je saopštila detalje nekih njegovih sporednih poslova (čudo jedno šta se sve može čuti u šaputanju na jastuku). Ostavila ga je bledog i uzdrhtalog, rekavši sekretarici da mu odnese nešto slatko, biće da je direktoru pozlilo.

Nije bilo otkaza.

Ali, zato nije mogla zaustaviti priče, koje su se poput šumskog požara proširile i firmom i gradom. Saznala je da je kurva, lopov, manipulatorka, nimfomanka, da se leči od AIDS-a.....Kada je shvatio da je neće vratiti, nije prezao ni od najgoreg, samo da joj se osveti. NJEGA ni jedna nije ostavila, pa neće ni ona.

I rešila da izvede sebe iz samonametnutog kućnog pritvora, pa je prihvatila poziv mladog informatičara, koji im je održavao hardver i softver, da izađu na piće.

Ne pamti kada se toliko smejala, kao sa njim. Bio je godinu dana stariji od nje, neoženjen, takođe jedinac. I bio je sve ono što njen bivši nije – ležerno obučen, u čistim farmericama i duksu, koji su videli bolje dane, razbarušene kose, što je vapila za šišanjem, besprekorno obrijan, mirisao na čistoću, ne na neki firmirani muški miris.

Imao je sjajan smisao za humor, razoružavajući, najviše na svoj račun. Imao je svoju agenciju za održavanje računara i programiranje. Rekao je da radi mnogo, ali, sloboda koju ima mu je neprocenjiva, nego da se upregne negde u stalni radni odnos. Jeste, visoke su obaveze, ali se neka cena za nezavisnost mora platiti i on vrlo rado pristaje na to.

Na trenutak se uozbiljila i pitala ga koji je razlog da se odlučio da izađe sa njom. I njemu je iščezao osmeh sa usana, upio je pogledom njene oči.

„Misliš zbog onih priča, koje kruže o tebi? Pa, ko gubi, ima pravo da se ljuti, mada je ta tvoja bivša baraba baš.....preterao, najblaže rečeno.

Godinama čekam da doprem do tebe. Prvo si me plašila, mislio sam da nikada ne bi pogledala nekog poput mene, kad već imaš najboljeg badžu u gradu. Da, ljutila se ti ili ne, sve se to znalo. Osećao sam da to neće biti večno, bio sam uporan, čekao sam te.

I dočekao. Ne silim ja tebe ni na šta, znaćeš ti i sama da li ti ja odgovaram ili ne. Znam samo da ćeš za mene uvek biti jedna i jedina, šta god ti odlučila.

Sada vidim da si ne samo lepa, već pametna, zabavna, draga.....I opet ti tvrdim da je vredelo čekati te. Njegov gubitak – moj dobitak!“

Nakon tog trenutka,  ona postaje – ja.

Od te večeri, nema dana da nismo bili zajedno, makar na 15-ak minuta. Diskretni poljubac u obraz kada me vidi i na rastanku. Ni za ruku me nije uhvatio.

*********************

Nekako, ni sama nisam bila svesna kad se to desilo, uvukao mi se pod kožu,  u misli. Počela sam se radovati svakom našem viđenju.

Nije to bila ljubav na prvi pogled, već.....ne znam ni sama, osećaj praznine, kada ga nema, briga da li je umoran, znala sam da zbog posla često zaboravi da jede.  Ne postoje reči, kojima se može opisati nedostajanje nečijeg nasmejanog pogleda.

*****************

Stiglo je i leto, poželela sam pravi godišnji odmor, sa nekim čije mi društvo prija, sa osobom, u čijem društvu mogu biti viđena, a da ne izazovem neprijatno siktanje iza leđa i sklanjanje pogleda.

Nisam to nikada imala. U onim retkim trenucima, kada sam sa NJIM  išla negde, sve je to bilo ili na 200 km od grada, pa ako te i vidi neko poznat, on je tu zbog istog razloga i u sličnom društvu kao i ti.....Ili kratka putovanja od par dana u neku evropsku metropolu, kada se samo sklanjao od mene, jer, „nikad ne znaš gde možeš videti nekog poznatog“. I onda bi najlakše rešio problem kad bi mi stavio hrpu novčanica u tašnu i rekao da prošetam po radnjama, sigurno ću naći nešto što mi se dopada.

Ovo je poslednji put da NJEGA pominjem. Za mene je pokojni, vazduh, osoba bez lica i imena.

Odosmo moj drug, koji mi u mojoj duši nije bio drug i ja na Siciliju, u tih, prelep hotel sa svojih par bazena, na samoj obali Sredozemlja. Reagovala sam prvi put na recepciji, kada sam videla da nam daju dva ključa, tražeći dvokrevetnu sobu sa terasom. Nemaju takvu sobu slobodnu, ali imaju mali apartman. Odlično. On je ćutao, ne skidajući oka sa mene.

I tek te prve noći, kada smo se kupali do iznemoglosti u kristalno čistom moru, nakon večere i šetnje uz obalu, našli smo se prvi put nasamo.

Nije bilo potrebe za rečima. Prišao mi je, privukao moju glavu svojoj, spustio mi na usne najnežniji poljubac koji se može dati.

I.....ostalo se ne priča. Osim, da nije bilo vatrometa, ni oluje. Biti zajedno sa njim je kao ležanje na travi, negde izvan grada i gledanje u letnje nebo, sa nebrojeno mnogo dragulja, pričvršćenih za baršunasto-crni nebeski svod. Nežnost i sveprožimajuća toplina.

Ponovo sam se sa njim rodila. Sve prethodne godine iščilele su, poput zlatnog letnjeg peska iz dlana na naletu vetra.

******************

Posle tog nezaboravnog odmora, ispunjenom potpunom harmonijom, nežnošću i smehom, vratili smo se kući. Osećala sam se ponovno rođenom.

Mogla sam šetati usred grada, držeći se sa njim za ruku, a da ne mislim gleda li nas ko. Osetiti njegov poljubac na obrazu, ruku oko ramena, bilo gde i pred bilo kim.....Možda je to nekome.....sitno, nevredno pominjanja. Za mene, veliko do neba i nazad, jer takav mi luksuz nikada nije bio dostupan.

Kod prvog izostanka mesečnog krvarenja, osetila sam intenzivnu radost, snažnu, sveprožimajuću, a onda.....strah, crno-siv nabijenog užasa. Jer, tek sam tada shvatila da ga svim svojim bićem volim, a postoji opasnost da ga tog trenutka izgubim, jer to što me je toliko obradovalo, a onda sledilo, može protumačiti kao moju opsesiju da ga „ulovim na trudnoću“.

Razmišljala sam šta da radim, da li da mu odmah kažem, da li da čekam....Šta, da ode od mene, onda kada je za mene postao najvažnija osoba na svetu?

Sve se rešilo potpuno drugačije, nego što sam strepela....Moju prvu mučninu, koju nisam mogla sakriti od njega, shvatio je tog trena na pravi način, upitno me pogledao, pa me poljubio, brišući suze iz mojih očiju, sa mojih obraza, govoreći „Hvala ti Gospode, hvala ti na ovom velikom daru“!

Zagrlivši me toliko nežno, da sam imala osećaj kao da sam sačinjena od najfinijeg, najtananijeg majsenskog porcelana, rekao mi je da sve ostalo prepustim njemu, sve je njegova briga, a ja trebam samo da se složim ili negodujem, ako imam neku drugi ideju.

*******************

Već sutradan smo otišli kod njegovih roditelja.

Čim sam ih videla, jasno mi je bilo da je likom sav na majku. I ona je imala te tamne, nasmejane i iskrene oči, lice klasičnih crta, kao i moj dragi. Znam da je rano, ali....imala sam osećaj da se moja beba prvi put pokrenula, stavila nam svima do znanja da je tu.....kao i da će ličiti na njega i njegovu majku.

Videći nas dvoje, njega raspoloženog, mene tihu, oboje su se nasmejali, pljesnuvši rukama i govoreći „KONAČNO!“. Kleo mi se da im nije rekao ni reči, valjda su sami osetili. Davno posle toga saznala sam da sam prva devojka, koju je doveo kod roditelja.

Začas se na stolu stvorila flaša, zalivena crvenim voskom, stiglo je i nešto naseckano.....Otac je otvorio rakiju, rekavši nam da je ta flaša rakije od dunje, bolje rečeno dve,  koju je lično pekao, zakopao pre 34 godine, kada mu se rodio sin. Jedna za proševinu druga za svadbu.

Sipali su i meni, pa je moja buduća svekrva, pogledavši me, sklonila čašicu od mene, rekavši da za mene ima limunadu od ceđenog limuna....I da od sada, pa sve dok se beba ne rodi, moram dobro paziti na sebe i našu bebicu.

Kako su izveli zakazivanje i pripremu svadbe svega mesec dana nakon toga, to znaju samo oni i moji roditelji. Nisam se bunila, najviše zbog njega, iako nikada nisam volela velika slavlja. On me je molio, znao je da mi se to ne dopada, ali mi je objasnio da njegovi roditelji potiču iz kraja gde je venčanje deteta najveći događaj u životu. I da se to mora uraditi kako običaji nalažu.

Ni moji se nisu bunili. Od tog trenutka, pa sve do samog finala, zajedno su bili po nekoliko sati svakodnevno, praveći spiskove, počev od gostiju, pa svog ostalog, što je bilo potrebno.

Ja sam želela iznajmiti venčanicu. Osoba, koja je odmah pokazala nepopustljivo protivljenje bila je – moja svekrva, njegova majka.

„Šta?! Da iznajmite venčanicu?! Nema šanse, lepoto moja, bar dok sam ja živa! Imam jednog sina, jednu snajku, valjda mogu toliko izdvojiti da kupim venčanicu, koju će nositi samo ona. Košta, pa šta? Radili smo i sticali celog života za ovaj trenutak, za vas, za unuke, koje ćete nam dati!“

Nije odustajala, iako se moja mama, onako mlako, protivila, mada je bila srećna takvim rešenjem, videla sam to u njenom osmehu.

Odosmo moja svekrva, koju sam već tada počela zvati MAJKA, u Beč i kod „HERTZMANSKOG“ u Marie Hilfe Štrase kupismo najlepšu velu haljinu, koju sam mogla zamisliti. Bez čipke, bez šljokica, bez štrasa, samo nebrojeno mnogo slojeva svile, počev od onog teškog satena, pa do paučinasto tanke muslina.

I – postala sam udata gospođa. U najlepšoj venčanici, koja se može zamisliti, dok mi je oko vrata blistala biserna ogrlica sa kopčom od par desetina dijamanata i sličnim minđušama, poklon moje svekrve, moje MAJKE, koji se već decenijama i decenijama prenosio sa generacije na generaciju. Nisam žalila – ako doživim da taj nakit sutra nosi moja ćerka ili snaha, niko od mene neće biti srećniji. I mog muža.

*******************

Nakon, sada već uobičajenih, nepunih 7 meseci od svadbe, rodila sam divne, zdrave blizance – dečaka i devojčicu. I sada pričaju ljudi da većeg slavlja ceo kraj nije video već decenijama.

Napustila sam svoju mrsku firmu, još pre nego što mi je isteklo porodiljsko bolovanje, svekar, moj TAJA, mi je našao posao profesora programiranja u školi. Savršeno sam bila zadovoljna. Manja plata itekako je bila kompenzovana normalnijim radnim vremenom i dugačkim raspustima, kada sam mogla u potpunosti da se posvetim svojoj porodici.

Prodali smo naša dva stana i kupili veliki, četvorosoban. Moji anđeli su još mali, ne idu u obdanište, kako su to jednoglasno odlučile obe bake, a mene samo – obavestile. Ići će, rekoše, kada dorastu do predškolskog. Do tada – bake će se nekako dogovoriti koja će ih i kada čuvati, a često se i preklapalo, dakle, bile su obe u isto vreme sa unucima.

Stan je velik, obaveze oko dece nisu zanemarljive, pa je moj muž rešio da angažuje stalnu kućnu pomoćnicu, koja dolazi svaki radni dan, puno radno vreme. Kada sam se pobunila, govoreći kako je to veliki trošak, moj mi dragi reče da to nije moja, već njegova briga, a njemu ni najmanje ne pada teško da malo više radi, ali da ima ženu, koja će imati dovoljno vremena i za decu i za njega i za sebe, umesto da pada na nos od umora. Priznajem – čak i da sam htela, ne bih se dalje bunila. Takvoj odluci nije bilo kontraargumenata.

*****************

Može li postojati previše sreće? Bojim se da može, jer me to osećanje prožima svaki put, kada vidim moje najdraže na okupu. Da mogu, zaštitila bih nas sve svojim životom, samo da ostanemo zajedno, srećni i zadovoljni, kao što smo sada.

Bred Pit može biti miran – moj muž mu sasvim sigurno nije konkurencija po fizičkom izgledu. Ali, on nema taj šarm, tu harizmu, tu smirenost, tu sposobnost da oko sebe širi zadovoljstvo i sreću, kao što je ima moj muž. Ne tvrdim da je sve savršeno.....Ali, ako hoću da budem iskrena i poštena, jedini i to retko, povišen ton u našoj kući, potiče od moje impulsivne naravi. Valjda je sam Bog spojio dvoje, koji se tako uklapaju – mene, ponekad nervčika i njega, koji sa osmehom na licu rešava sve sporne situacije.

On mi ne poklanja basnoslovno skup nakit, koji mi nije ni potreban. Ali, subotom i nedeljom mi donosi kafu u krevet.....sprTema zajedno sa mnom ručak, izuzev ako nečim hoću da ga iznenadim.......ne misli da će mu pasti kruna sa glave, ako ode u nabavku, opere sudove, sredi kuhinju, pa raširi veš iz mašine, koji će peglati, dok ja budem gledala film. I uvek se ponaša prema meni kao prema najvećoj dragocenosti, ne dozvoljavajući mi da se premorim, tražeći moju ruku i kada spavamo.

Taj njegov pogled, osenčen ljubavlju.....Taj neodoljivi osmeh, kojim me obasjava, svaki put kada me vidi......Ta sreća, koju ni ne pokušava sakriti, kada se vraćam sa posla, ispunjava moje srce toplinom i nežnošću, ponekad mislim da će se rasprsnuti od siline tih tananih, a u isto vreme, toliko snažnih emocija.

Možda sam morala platiti tako visoku cenu za sreću, koju sada imam.....Ne znam, nisam dovoljno pametna....Možda sam morala proći kroz sopstveno čistilište, da bih bila čiste duše pred samom sobom. I mojim dragim, našom decom, našim divnim roditeljima.

Ako i jesam platila strahotnu cenu, vredelo je svakog podnetog bola. Zaista je vredelo.

Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE