21. мај 2015.

OTAC ili TATA (2)






Na ovim ukletim prostorima, za celo stoleće, skoro da je bilo svega 10 relativno normalnih i mirnih godina.
                            
Njih svoje, zlatni par za sve svoje kolege, su imali sreću da počnu rađati decu,  kućiti se i stvarati baš u tom lepom vremenu.

Jedva da je odradio i pripravnički staž, kad je zemljakov zemljak ispunio svoju obavezu do kraja i on se našao na kadrovskoj listi za dodelu stanova. Doduše, morali su čekati godinu dana na useljenje, ali nov dvoiposoban stan, nešto preko 70 kvadrata bio je njihov. Odmah su se dokopali tlocrta stana, njegov tata je, u dogovoru sa sinom i snahom već počeo još u toku gradnje da izluđuje zidare svojim zahtevima – koji zid da pomere, ne ove pločice, ja sam kupio druge, u kuhinji mora biti drugačiji raspored instalacija, premalo je utičnica, pomerite kabel za luster, neće biti u sredini, nego u uglu pored prozora....Nije im silazio sa grbače...Prošlo bi to daleko teže da novopečeni deda nije prilikom svakog odlaska na gradilište nosio gajbu piva, a onda zasukao rukave, presvukao pantalone i barabar sa radnicima zidao, štemao, malterisao.... I baš ništa mu nije bilo teško, to je dom za njegovu decu, i kožu će sa leđa dao da njima bude dobro.

Ona se nekako oporavila od teškog porođaja, malog Milana prestali da muče grčevi i počeo je da raste kao iz vode iz vode, sve više pokazujući svoju dobroćudnu narav, koja ga nikad nije napustila.

Bilo je to jedno zadovoljno, veselo dete, koje je sisalo i spavalo, prelep onako zlatastih uvojaka, modroplavih očiju i kože, meke i mirisne poput tek pomuženog mleka. Čak i kada bi bivao budan, prvo se igrao prstićima, čupkajući šarene igračke u krevetiću, pa tek povremeno ispuštajući poneki glasić, davao bi do znanja kako mu je dojadilo da bude sam. Brzo se navikao na kupanje, cičući od zadovoljstva, kada bi mu njegov tata duvao u stomak, golicao mu malena stopala, grickao mu prstiće na rukama. Da, tata, jer je ona uglavnom bila umorna, iscrpljivalo ju je i dojenje i noćno buđenje, nije bitno što nije ustajala, čula bi ga i poremetila san.

Jedva je Milan napunio tri meseca, već je počinjao da guče i da se otvoreno smeši i smeje, kada je saopštila kako joj je mleko slabo, moraju preći na veštačku prehranu, a „i uništiće joj se grudi“. Progutao je knedlu, izbrojao u sebi do 100,  izbegavajući i razmišljanje o njihovoj bebi, kojoj će biti uskraćeno majčino mleko, a dovoljno ga ima, jer će njene „grudi potpuno izgubiti oblik“. Neka bude, možda je tako i bolje, tešio se, ona treba da uči i ispolaže još tih par preostalih ispita.

Tako je ona ponovo krenula na fakultet, učeći u biblioteci, „tamo ima više mira“, a Milana je čuvala njegova mama, ne žaleći se na 4 sata putovanja svaki dan; šta je značilo malo drmusanja u autobusu, kada svaki dan može biti sa svojim anđelom od unuka. Dok bi on spavao ili igrao se, spremila bi celu kuću, oprala veš i ispeglala ga, kuvala za sve njih, vodila dete u šetnju. Nije postojala i jedna stvar, koja joj je padala teško, gledajući unuka kako je svaki dan sve napredniji, pametniji i odrasliji, smatrala je sebe najsrećnijoj ženom na svetu.

Njeni roditelji su im bili retki gosti. Nekako, uvek su bili tako jako zauzeti. A i uviđavni, kako su neprekidno naglašali, nisu želeleli „da ometaju hranjenje, kupanje i presvlačenje“. Šetnja je dolazila u obzir, ali onda kada bi to baki odgovaralo, negde izmeđi friziranja i krojačice, kao i uklapanja u novo putovanje u Italiju – znate, Venecija je najlepša baš u oktobru.... Dakle, veoma retko.

Dobro je što su tako organizovali stvari. Ona je po ceo dan bila odsutna, sada oslobođena i dojenja; trudio se da ne misli je li zbilja potreban ceo dan van kuće, od 9 izjutra, do 7 uveče, svesno ignorišući informacije svojih kolega kako su je videli u tom i tom kafiću, u kupovini, dok je obilazila radnje. Ima i ona prava na malo slobode, toliko je mlada, mnogo je obaveza za nju, pravdao je njene, sve kasnije dolaske.

On nije mogao dočekati kraj radnog vremena, žurio bi kući i još sa vrata, nakon što bi brižljivo oprao ruke, odgovarao na ushićenu ciku svog mališana, koji bi uvek znao da je stigao. Srećan što ih majka oslobađa svih poslova, svaki svoj popodnevni i večernji minut posvećivao je detetu. Vodio ga u šetnje, kad god je to vreme dozvoljavalo, pokazivao mu ptice i cveće..... Pevao mu je, pričao priče, pričao o svemu šta će raditi kada poraste.... Govorila bi mu, onda kada je bila kod kuće, kako samo gubi vreme, deca jedva i da progledaju, a kamoli čuju pevanje i priče. Odćutao je odgovor, jer je osećao da je bebac  bio svestan svake reči, pokreta, svega oko sebe.

Savršeno joj je odgovarao takav raspored poslova. Opet, posle više meseci, imala je dovoljno vremena za sebe.

Ali joj zato baš i nije bilo svejedo  što se mališa smeje i guče u njegovim rukama, dok i njeno lice iznad svog krevetića dok bi mu tepala, dočekuje plačem. Nije joj prijalo što ga on veštije presvlači nego ona, kupa i sprema mu popodnevnu pečenu jabuku i mleko sa keksom uveče, što ućuti u njegovim rukama kada se plačući probudi iz nekog strašnog  dečijeg sna gde nema mame i tate, odmah smiri u njegovim rukama, zavuče mu  toplu i mirisnu glavicu na vrat i .....zaspi. Na majčine ruke, makar ni reči ne progovarala, reagovao bi vrištanjem.

Naravno, prva joj je reakcija bila kako su ga „svi sem nje razmazili, dete se od malena mora učiti disciplini“. Njemu se baš takav način vapitanja nije dopadao, ali – ćutao je.

*************************

Veliki je to bio dan kada je i ona diplomirala. Uspeli su, izborili su se, uprkos tmurnim predviđanjima kako „dete i studije ne idu“, eto „videće oni da to baš i nije tako lako i jednostavno“. Od njega je dobila prsten sa svetloplavim safirom, okružen sitnim dijamantima, od svekra i svekrve još jedan, poslednji komplet nakita, a i njeni se nisu izbrukali. Poklonili su svojoj jedinici vaučer za sedmodnevno obilaženje Azurne obale. Za jednu osobu, jer, kako će tako malu bebu voditi na put?

Naravno da je otišla na to putovanje. Izbegavajući njegov pogled, govorila je kako je to šteta propustiti, Azurna obala je divna, a Milan je još toliko mali, da neće ni primetiti kako je nema. On baš i nije tako mislio, ali se nije otvoreno protivio. Imao je osećaj da ne bi ni vredelo, da bi samo izazvao svađu.

***************************

Nije bilo nikakvog razloga čekati da se i ona zaposli, njihov anđeo čuvar je opet odradio stvar i sada je već imala opravdan razlog da bude stalno umorna, neraspoložena, budući da je posao donosila i kući. Raspored poslova je bio kao i ranije, s tim da su povremeno, umesto majke, uskakale njegove sestre. Tek, znalo se da Milan do dve godine mora biti kod kuće, da ojača, da nauči sam koristiti nošu i oslobodi se pelena,

Srečna su i bila prelepa ta vremena. Sa dve plate, istina, opterećene kreditima, mogao se na otplatu kupiti sav nameštaj, kućni aparati, italijanske zavese, slike  i sve one ostale stvari, koje u jednom domu nemaju neki upotrebni značaj, ali ga i te kako čine lepim i udobnim. Bunila se jedino kada je ceo jedan zid hteo zauzeti bibliotekom, sa knjigama koje je već imao i onim koje je počeo uveliko kupovati. U kući trebaju dve knjige, govorila je, sanovnik i kuvar, šta će mu samo toliko knjižurine? Tu je bitku, uspeo dobiti, ne bez velike borbe i solidne doze gorčine.

Uspeli su sve srediti i Milanov prvi rođendan je proslavljen u novom, STVARNO NJIHOVOM  stanu. Mališan je već pomalo nesigurno hodao, brbljao bez prestanka, nerazgovetno, ali se moglo primetiti da sklapa cele rečenice. Sav ponosan, otpevao je sa gostima rođendansku pesmu, pa ugasio  svećicu na skupoj rođendanskoj torti u obliku auta, okićenog plavim cvećem, jednoj monstruoznoj tvorevini koju su doneli njeni roditelji....Olizao malo fila, ispljunuo ga na novi tepih, a onda bez najave obema rukama zagrabio iz čokoladne torte sa orasima, koju je napravila baka po tati, obrisavši mirno ruke o nove pantalone i, ne obazirući se na majčine glasne i oštre grdnje, krenuo da cepa šareni papir na rođendanskim poklonima.

***************************
Za par godina napredovali su oboje na poslu i domogli se šefovskih mesta. Izlasci u restorane bar jednom nedeljno, zimovanja i letovanja, Nove godine u nekom hotelu sa 5 zvezdica... Garderoba koju poželi, cipele i tašne za koje joj zapadne oko...Novootkriveni pariski parfemi, kojih je skupila zavidnu kolekciju u rekordnom roku......Kreditne rate, izlizane inflacijom, više skoro da i nisu osetili i bilo je dovoljno para za skoro sve što su poželeli. Pa, skoro sve.....
                                                                                           
Niti jedno osmomartovsko putovanje u Trst, odakle bi se vraćala natovarena kesama sa, uglavnom stvarima za sebe, dok bi sinu kupila neku igračku, a njemu flašu pića, nije propustila. Pored zajedničkog letovanja u Grčkoj, odakle bi obavezno došla sa novokupljenom bundom, par tašni i nekoliko pari cipela, sprijateljila se sa direktorkom jedne putničke agencije.
Nije bilo sezone, kada bi joj ova predložila putovanje koje se nikako nije smelo propustiti i na koje je obavezno išla sama. Dete treba da pazi neko pouzdan, a i on baš ne voli mnogo boraviti van kuće, umiljavala se oko njega, dok je smišljala iz kojih će sve izvora nabaviti novac za šoping. Nije se protivio; želeo je da joj nadoknadi bar deo onoga, za šta su njeni roditelji tvrdili da je ostala uskraćena udajom......A možda bi ona isterala svoje, bez obzira na cenu, uz nedvosmisleno izraženu notu tvrdoglavosti, kojoj se nije mogao načuditi, pitajući se da li je to postojalo od uvek ili on toga nije bio svestan, jer se uglavnom sve odvijalo prema njenim željama.

Sve se to kotrljalo po nekom automatizmu, sve dok jednom, dok je sama kod kuće (on je vikend sa Milanom provodio kod roditelja, njoj je tamo bilo smrtno dosadno), dok je ležala u kadi tople vode, sa granulama jabukovog cveta i jasmina, belo vino na stočiću pored kade, blistalo je osvetljeno desetinama zapaljenih mirisnih sveća.....Bilo je prelepo, ali nekako...nekako to nije bilo ono pravo. A šta je to pravo, pitala se, paleći cigaretu? I začas, kao da je stalno bio tu negde, na njenom ramenu, spoznala je odgovor – ubijala ju je ta svakodnevna kućna rutina, koliko god da je bila oslobođena kućnih obaveza, čak je i Milana on vodio u obdanište i vraćao kući....Svaki dan je nalik na drugi, to ne može prihvatiti niti se pomiriti sa tim tatina i mamina princeza, kojoj su roditellji svojevremeno obećavali svet na dlanu....Ona diže punim plućima samo onda KADA POBEGNE IZ SVAKODNEVICE.....Kada je na nekom lepom putovanju, sama.....Kada je na službenom putu, koji su se, polako ali sigurno , počeli gomilati......

Život gde je prethodni dan u dlaku sličan kao onaj danas, samo se listovi na kalendaru menjaju, sa istim dosadnim obavezama, nije ono za šta je rođena!

Nema mnogo ljudi koji bez velikih lomova u duši mogu izdržati suočavanje, bolje rečeno, sudar izmaštanog sveta koji im se smešio još od detinjstva i neprekidno obećavao da stiže, tek što nije, pogotovo ako im neko stalno priča kako su za takav svet i život isključivo rođeni i svakodnevice, neglamurozne, obične, dosadne, ispunjene izluđujuće dosadnim poslovima koji se svakog dana ponavljaju i kraja im nema, pa veslaš i veslaš po okeanu, izgledavajući kopno, koje nikako da se pojavi i tako sve dok ne umreš.

Njene koleginice i poneka malobrojna drugarica (imala je jednu ili dve) živele su daleko lošije. Ništa joj to nije značilo; ona nije kao one, niti se uopšte mogu upoređivati i meriti, ona je sveopšta mezimica, svuda u centru pažnje, uvek jedna i jedina.

Gde je taj raskošni svet, koji su joj roditelji obećavali? Život, koji je sve više otaljavala nije bio to. Ni blizu.

On je bio prvi koji je primetio njeno ćutanje, eksplozije neraspoloženja, kada ne bi išlo po njenom, nezainteresovanost za sve, osim onog što je njoj činilo zadovoljstvo, agresivnu netrpeljivost prema svakom, bilo to i njeno dete, ako bi joj narušavali mir, kada bi i mališana otresla poput dosadne muve, ne primećujući njegove progutane suze i pogled pretučenog šteneta. I muža je jedva primećivala, odrađujući „bračne dužnosti“ samo onda kada je on insistirao, ležeći ispod njega bez grimase i pokreta, samo sa izrazom dosade na licu, koji nije uspevala da sakrije. Nisu se čak ni svađali – ne možeš uči u duel sa nekim, ko se odmah zatvori u sebe, poput školjke.

Proći će je to, nadao se i molio. Premlada se udala, kada sazri i stekne više saznanja o svetu, promeniće se i biti ponovno njegova zlatna devojka u koju se zaljubio i koju je tako silno voleo.

Brak se ne dobija na poklon, poput kuće „ključ u ruke“. Brak se gradi, danima, koji se pretapaju u mesece i godine, kompromis pa razgovor, razgovor pa kompromis...Vezivno tkivo čini strpljenje pomešano sa ljubavlju; tek onda je to čvrsta tvorevina, koja odoleva i orkanu, a kamoli običnoj oluji.




******************************

Uvek besprekorno doterana i obučena, hladna i odbojna, kao magnet je privlačila druge muškarce. Nisu je zanimali i nikada se nije upuštala ni u bezazazlene verbalne flertove, a kamoli vanbračne veze, Seksualnost joj nikada nije bila jača strana, a tzv.opsednutost seksom, koju je prebacivala i mužu, gadila joj se. Čitajući neki ženski časopis, shvatila je da nikada nije doživela orgazam. Nije to smatrala problemom.

Neosetno, osetila je da pliva u toploj, udobnoj, ali užasno lepljivoj žabokrečini. Nema talasa, nećeš se udaviti, ali sve su manje šanse da izvučeš noge iz mulja, koji te još vuče naniže.

Da bi pobegla od svog haotičnog sveta, tog crnog tunela kome nije videla ni kraja ni izlaza, iznenada je odlučila da prihvati poziv za 10-todnevni seminar u Dubrovniku. Radilo se o spoljnoj trgovini, oblast o kojoj je malo znala, ali, nema veze, neka se putuje, Dubrovnik je uvek bio san svih kancelarijskih kosmopolita na državni račun. Put je bio lak, išlo se avionom i brzo je stigla, raspakovala delimično veliki kofer, jer se nikada ne zna šta može zatrebati, obradovavši se kad je saznala da koleginica, koja je trebala biti sa njom u sobi, nije mogla doći, razbolelo joj se iznenada dete i da proslavi svoj samotni odmor u tišini, sišla u bar hotela „ARGENTINA“. Sela je, osvrnuvši se letimice po polumračnom lokalu, kada je videla konobara kako joj donosi čašu šampanjca, dok piće nije ni stigla da poruči.

Na njen upitan pogled, konobar je samo rekao – Gospodin sa Vaše desne strane – i već je za njen sto, kao da ga je maločas kupio, a ne banuo, seo njen kolega, koga je samo letimično poznavala, iz kratkih i retkih viđenja po hodnicima firme.

Prekrstio je noge, sipao i sebi punu čašu šampanjca, francuskog, kako je odmah primetila, orošene flaše u ledu i počeo da razgovara sa njom kao da su se mesecima dogovarali da će sve ove dane provesti zajedno.

Bez iskustva u flertovanju, ali sigurna u sebe i puna sebe, smatrala je normalnim da joj se ovako nešto desi. Jedino što nije mogla predvideti je da se odjednom osetila silno zainteresovanom, jednog trenutka je bila još umorna, tek pristigla putnica, da bi već sledećeg sama sebi delovala kao samosvesna i slobodna žena, koja zna i šta hoće i šta neće.

Milovao ju je njegov svileni glas, ispunjen mehurićima šampana, kojim je poslušno nazdravila, čim je on podigao čašu, koji joj je govorio koliko je prelepa, posebna, koliko već vremena skuplja hrabrosti da joj priđe....Čuj, skuplja hrabrosti....Pa, taj je prevrnuo svaku ženu ispod četrdeset godina, koliko je otprilike i sam imao, njegovim reckama se broja nije znalo, pola firme ga je zvalo „Ubode pa ode“, ali badava...Kao da joj je, sa onim mehurićima skupog pića, mozak ispario, primila se kao snajka na saučešće na njegov medeni glas, muka da te uhvati koliko je bio sladak, da na svetu ne postoji žena poput nje, ponekad sumnja da su je sa Olimpa spustili na ovaj svet.....

Trajalo je to celo veče, dok je slušala ode o svojoj lepoti, jednu ljigaviju za drugom, al, opet, ubedljive....Odveo je na večeru, prvi put je probala ostrige i jastoga, šampanjac, još poznatiji i sigurno skuplji, dolazio je za sto, srebrna posuda ispunjena ledom i flaša u njoj, sve jedna za drugom, plaćanje računa iz debelog svežnja strane valute i velikodušna napojnica;  dok nisu krenuli u hotel. Oduševio se što je sama u sobi, već je satima sam sa sobom kalkulisao kako se oslobiditi cimera;  na delić sekunde nakon što je zatvorio i zaključao vrata hotelske sobe, posegnuo je za njenom haljinom, usput joj oslobađajući i ljubeći čvrste grudi, a onda preklopio svojim otežalim,  skoro pa potpuno pijanim telom, zakucavši je za krevet svom težinom; par sekundi pokretanja levo-desno i već je klonuo na njeno rame.

Dotad se već rastreznila; odjednom su svi maligani isparili i razmišljala je hladne glave.

Za svoju prvu preljubu odabrala je dobrog ljubavnika. Perspektivnog! Sin jednog od čelnika pokrajinske vlasti, već je dobio mesto trgovinskog predstavnika u Bankoku,  vrlo skoro, ni sva meseca ga nisu delila od putovanja. Govorkalo se, nadalje, kako ga otac sprema u diplomatiju, maltene ga čeka visoko kotirano mesto u ambasadi u Vašingtonu. Sa takvim argumentima nije joj zasmetalo ni što je svega par santimetara viši od nje,  već primetni stomačić, koji više nije mogla prikriti garderoba, a retku proređenu tamnu kosu prebacivao je sa jedne na drugu stranu glave, nije skupila nos na njegov težak znoj čoveka koji se već pet godina nije napio – od onda samo doliva, adekvatnih isparenja....Dok se pokušavala malo pomeriti ispod njegovog preteškog tela, sa osmehom je pomislila kako je konačno ulovila „kapitalca“. Ćinjenica da novootkriveni Princ nije ni do kolena, što po izgledu, što po manirima i nežnosti njenom mužu tog trenutka joj nije značila baš ništa.

**************************
Nema tu nešto mnogo da se priča - potpuno hladne glave, upetljala se u preljubu za koju su, naravno, svi odmah saznali, prvo od njega, a posle toga nisi morao biti genijalac da ne shvatiš prirodu njihovog odnosa – neprekidno zajedno, njegova ruka više oko njene zadnjice, nego oko struka, vlažni poljupci nasred ulice i nasred hotela – nije marila. Niti je žuljala glavu sa kontracepcijom, jer tablete, zbog straha kako će se ugojiti, nije uzimala, oslanjala se na plodne i neplodne dane, a ti dani, kada se iz petnih žila trudio predstaviti sebe kao nenadmašnog ljubavnika, a ona se svakog dana pela na lestvici kandidatkinja za najbolje odglumljeno zadovoljstvo,  bili su baš oni OPASNI dani. Sve je to uopšte nije brinulo; u najgorem slučaju mislila je „valjda neće“, a ako se i desi „brinuću o tome, ako i zaglavim“

Jer, Princ je bio baš onakav muškarac, o kakvom je kao devojka sanjala i kog su joj želeli roditelji. Bar joj se u tim danima tako činilo.

**************************
Kada se vratila kući, još hladnija i odbojnija nego ranije, već posle par nedelja shvatila je da je – zatrudnela. Nema veze, tešila se, moj Princ je neženja, koliko je znam dece nema, možda mu je ovo dar sa neba. I prvi put, posle nekoliko godina, hladno i bezlično, razmišljala o razvodu.

Bez odlaganja mu je zakazala sastanak i saopštila srećnu novost. Za trenutak, mislila je da će se udaviti, ponašao se kao neko kom je snažnim udarcem izbijen sav vazduh iz grudi. Onda se nasmešio, obema rukama obgrlio njeno lice, poljubio je u čelo i saopšto joj kako mu ništa lepše nije mogla reći, pred ove presudne trenutke njegove karijere. Neka mu ostavi samo par dana za pripreme i onda će njih dvoje zajedno otploviti u zalazak sunca.

Za nepuna dva dana je njen Princ pobegao u Bankok, ne dajući nikom broj telefona i upozorivši roditelje da ne razgovaraju sa nekom ludačom, koja ga progoni, koliko god im njena priča delovala logično.

**********************
Ovakav razvoj situacije nije očekivala....Nikada, nikada nije ona bila ta, koja je ostavljena.

Imala je još uvek vremena za abortus. Međutim, ovog puta NJOJ nije padalo na pamet da izvrši pobačaj. Sve se desilo brzo, mislila je, šta, ako on razmisli, potraži je, a ona se oslobodila NJEGOVOG DETETA?

Uostalom, ako tako i ne bude, dete koje rodi će je zauvek podsećati na jedinog čoveka koga je, bila je ubeđena u to, istinski volela u životu. Njen muž? Dokle će uzimati sebi za pravo da odlučuje o stvarima koje se tiču NJENOG TELA.

Dok Princu nije mogla otkriti ni „a“ od adrese ili broja telefona, on je uvek bio tu, siguran i stabilan, mirna luka na uzburkanom moru. Kada mu je saopštila vesti, ozario se, podigao u vazduh i okrenuo se sa njom. Od sreće. Od miline. Od olakšanja što njihov brak neće ostati samo na jednom detetu, a već je skoro bio izgubio svaku nadu.

Gledajući njegovo srećom obasjano lice, na trenutak je, ali samo na jedan kratki trenutak, osetila grižu savesti. A onda se brzo povratila, gurnula nepoželjne misli duboko u podsvest, računajući termin i kada može očekivati porođaj.

Ova trudnoća, za razliku od prve, bila je teška od samog početka. Ko li je smo izmislio „jutarnje mučnine“ kada ona bljuje po ceo dan, kada bi stalno plakala ili spavala, kada je karlične kosti bole, kao da će je rasturiti na komade.

Sve su spremili, kupili novi beli krevetić sa svilenim ružićastim mašnama, jer su oboje bili ubeđeni da nosi devojčicu, a onda se približilo vreme porođaja i otišla je da donese novu bebu na svet.

Ni drugi put nije bilo lako, mada ne toliko dugo i teško kao prvi. Posle nešto više od 8 sati, iz drugog napona rodila je malenu devojčicu, guste crne kose. Kao i kod Milanovog rođenja, prvo je njoj poslao istu veliku korpu tamno crvenih ruža, a on se od sreće nije treznio dva dana. Prvo sin, sada ćerka, nema od njega na celom svetu srećniijeg čoveka.

***********************

Ostali su u bolnici punih 8 dana, jer je beba imala tešku fiziološku žuticu; svaki dan su joj po tri puta kontrolisali nivo bilirubina, kako bi na vreme uspeli izvršiti zamenu kompletne krvi. Pri prvom razgovoru sa internistom hematologom saopštio joj je da beba ima AB– krvnu grupu, dok oboje roditelja imaju 0+. Na izričito pitanje o čemu se tu radi – oćutala je. Šta je i mogla da kaže. Sada je bila potpuno sigurna da dete nije muževljevo, ako je možda i jednog trenutka i sumnjala. Žena uvek zna.

Kada su konačno pušteni iz porodilišta i stigli kući, vrlo brzo su ušli u rutinu od pre 5 godina, mada je sada tu bio i Milan, o kom su posebno vodili računa da se ne oseti zapostavljenim. Doduše, mnogo više on, nego ona, ali ne treba čovek biti sitničar.

Tako maloj bebi nisu potrebni gosti. Zato su stalno bili prisutni njegovi, a vrlo sporadično njeni roditelji. Ni jedni ni drugi nisu se mogli načuditi činjenici da postoje manje slični brat i sestra. Jer, dok je Milan bio plavokos, izrazito svetlle kože, Olivera se rodila sa gustom skoro kao gar crnom kosicom i tamnije kože, nego brat joj. Toliko je često plakala, da joj prvih desetak dana nisu ni videli oči, ali, kada je prvi put (začudo) ućutala i počela gledati lica oko sebe, iz krevetića su u roditelje, brata, dede i babe zurile tamno-smeđe oči.

Bio je zbunjen zbog toliko velike razlike između dece, ali se onda pojavio njegov otac sa pričom o pradedi Stevi, onom što je imao „špicname MURGAŠ“ iste takve kose, pa još i kovrdžave i takvih smeđih očiju. Genetika je čudo, rekli su svi i ostalo je na tome. Ali, papire iz porodilišta sa otpusnom listom, gde je nedvosmisleno bila upisana krvna grupa deteta ona je – sakrila.

**********************************************

Koliko je Milan bio miran i nekomplikovan za rašćenje, sve su te cehove platili kod Olivere. Do 6 meseci su je mučili grčevi, ali su joj do tog vremena krenuli rasti skoro svi zubići. Zahtevna, plačljiva, nije volela da bude sama i uvek bi tražila nečiju pažnju. Ona je proglasila kako ima postporođanu depresiju, tako da je sva briga o novorođenoj devojčici pala na njega i njegove roditelje.

Nije se žalio; bile su to slatke i nezaboravne muke. I nju je kupao  i presvlačio, hranio, ustajao noću da je drži uz sebe kada plače, jer je naprosto vapila za dodirom. To mirisno, pufnasto i mirisno-meko maleno stvorenje u njegovim rukama postalo je centar njegovog sveta, koliko god se trudio i ostalima davati dužnu pažnju. Ali, oni su veliki, mislio je, a ona je tako mala i nemoćna, toliko željna ljubavi, dodira i pažnje.

Kao što je, skoro potpuno sam podigao Milana do obdaništa, isto tako je uradio i za svoju, samo je to sebi smeo priznati, Oliveru. Devojčice su tako posebne, one su male manipulatorke i uvlakače, govorio je sam sebi kada bi bivao ljut, ali je bilo dovoljno da ga ona pogleda suznim krupnim očima i sve je bilo onako kako je htela. Ceo njegov život bili su – oni.

********************************
Koliko god da se trudio, pored oboje dece, solidnih materijalnih prilika, njihov brak se gasio, ali bolno i teško, poput velike gangrenozne rane. Ona nekada mila i dobroćudna devojka, postala je ogorčena na ceo svet i ni za koga lepu reč nije imala....Nažalost, takva je bila najviše prema njemu i deci......Jednostavno rečeno, nepodnošljiva.

Još je nekako on to mogao i podneti, ali deca...Uplašena, zbunjena, trzala su se na svaki šum, ubeđeni da su oni krivi što je majka ljuta na njih. Pa su je jednog dana, kada se ceo stan orio od njene vike zbog neke sitnice, oboje upitali, privivši se uz nju kao dva mačeta šta su to loše uradili i može li prestati da se ljuti na njih i da im OPROSTI, ako su jako pogrešili......

Prvo je zastala, očito zatečena pitanjem, a onda se onaj uobičajeno zli, ogorčeni pogled vratio u njene oči; proderala se da prestanu i ostave je na miru, a onda ustala, gurnuvši ih oboje od sebe – Milana, starog 11 i Olivere, stare 6 godina....

Bilo je to tako naglo i brzo da je jedva pogledom ispratio dešavanja, a kamoli stigao reagovati. Deca su, naglo odgurnuta pala, Milan na mekani tepih, ali Olivera prvo obrazom na ivicu komode, pa na parket.

Toliku količinu krvi nije video ni kada je njegovom ocu na svinjokolju veliki mesarski nož skliznuo na ruku.....Odjurio je po peškir, pritisnuo ga zanemelom detetu na lice, pa odjurio do komšije da ga odveze u bolnicu; sam nije smeo. Milan je takođe krenuo sa njim. Nije hteo ostaviti sestru ni ostati sa razjarenom majkom

Pacijenata nije bilo mnogo, devojčica se u njegovim rukama smirila relativno brzo, tek pokatkad ispuštajući još po koji jecaj, došao je hirurg, stavio joj tri kopče, šaleći se da se trudio da takvoj lepotici ne ostane ožiljak i......došli su kući.

Zatekli su mrtvu tišinu. Sedela je u tišini, pored nje na stočiću stajala je puna čaša viskija,koji je u polslednjih par godina postao njen redovni pratilac, već dobrano pijana,,,,, Odveo je decu u krevet, svakom dao po veliku čokoladu da jedu dok im ne pozli, poljubio ih za laku noć, rekavši da je sad sve u redu i da mirno mogu spavati.....I otišao da se suoči sa njom,

Nikada do tada u njihovom skoro dvanaestogodišnjem braku nije palo toliko teških reči. Rekla mu je kako je pun sebe, kako svesno sebe predstavlja kao velikog dobricu, samo da bi nju što više ponizio i ocrnio.

Trudio se da ne bude vike, deca su spavala, komšije načuljile uši kroz tanke zidove. Uzalud....Ona je sipala i sipala, neki gadan čir se otvorio u njoj i sada je sav gnoj morao izaći.

Onda je i on izgubio staloženost i strpljenje, stigli su do betonskg zida od koga dalje nije moglo. Rekao joj je da se ponaša kao zla veštica, prema svima i prema njemu i prema deci; ali da je on odrastao i može se odbraniti, ali deca su mala, nemoćna, a ona je sa njima gora od najgoreg neprijatelja. Milan kreće u pubertet, on je ipak jači, ali Olivera je toliko mala, krhka i osetljiva....Zar nema emocija bar za nju.

Kao pljusnuti lavor vode, one kojom se peru ulice nakon utakmice, zgromio ga je njen odgovor:
-         Šta se ti petljaš i šta se tebe uopšte tiče Olivera?  Šta me tako, gledaš, mamlaze, da, o njoj ti govorim! Prema Oliveri se ja mogu ponašati kako god želim ali ti....ti nemaš prava na to,  Ti joj nisi otac, bogu hvala i nemaš pravo da kažeš i jednu reč, kada je ona u pitanju! –

Dok je potpuno zanemeo od šoka i stajao, a soba se ljuljala oko njega, njoj očito nije bilo dosta drame. Ostalo je još otrova. Otišla je do komode u kojoj je držala svoja dokumenta i sa dna jedne fascikle izvukla papir, bacivši mu ga u lice:
-         Ja jesam popila, kretenu, ali nisam pijana. Evo ti dokaza, ako misliš da alkohol govori iz mene! To ti je Oliverina otpusnica, pogledaj joj krvnu grupu AB-. E, da znaš, prostačino seljačka, kada otac i majka imaju krvnu grupu O+, kao ti i ja, dete ne može imati ni jednu drugu, pogotovo ne Rh negativnu! I dvoje ljudi plavih očiju ne mogu imati smeđooko dete! Jesam li te sada ubedila naivna budalo?!


Nikada se nije mogao setiti kako je uspeo da bude toliko staložen i organizovan, dok je sve u njemu gorelo......Probudio je decu, spakovao im stvari, seli su u auto i otišli kod njegovih roditelja. Ujutro je majka javljala u njegovu firmu da mu je pozlilo u roditeljskoj kući. Istu tu priču ponovila je Milanovoj razrednoj i Oliverinoj vaspitačici.

Deca su se brzo oporavila, mažena i pažena u dedinoj i bakinoj kući. On je bio lud od bola i jada, neobrijan, neispavan; bez hrane je danima lutao po već izraslim kukuruzima, samo bi ponekad zastao da oliže rosu sa lista i ovlaži usta.

Mesec dana je ostao kod roditelja. Za to vreme, deda je zahvaljivao nebesima što je školski raspust i lekarsko opravdanje treba samo za sina, a ne i za unuke. Na snahine pozive je isprva samo kratko odgovarao da još nije vreme za bilo kakav razgovor, a onda se jednostavno više nije javljao.

 On je najviše bio sam, prelazio dnevno kilometre i kilometre, po vrelini ili kiši svejedno, razliku nije ni primećivao......Nije trebalo mnogo da omršavi 20-ak kilograma, bled kao kreč, sa podočnjacima skoro do već dobro izrasle brade.

Mesec dana mu je trebalo da se sabere, pokupi deliće svog rasturenog života. I onda se odlučio.

Vratio se kod dece, rekao im da se spreme, jer putuju u Novi Sad, zaustavio pokretom ruke oca i majku, dovoljno jasno im dajući do znanja da ga ništa ne pitaju, sve će saznati kada dođe vreme – i vratio se sa decom u Novi Sad

**********************
Koliko je agonija bila duga, epilog je bio kratak. Jednostavan. I surov.

Nije uopšte obraćao pažnju na njena histerično-vrišteće-plačuća uveravanja kako je SAMO ŽELELA DA GA POVREDI i ništa od onoga što mu je rekla, nije tačno.... Da je Olivera vezana za njega više nego za nju, pa ako već nju više ne voli, neka bar misli na to dete...

 Sačekao je da ostane bez glasa i onda joj jednolično mirnim glasom saopštio da ima 10 dana na raspolaganju da iznese sve svoje stvari iz stana i ono što smatra daje njeno, povede Oliveru i ode. Kuda, nijega interesovalo. Kod roditelja, kod ljubavnika, svejedno mu je.

Uporedo sa parnicom za razvod braka, pokrenuo je i postupak osporavanja očinstva deteta u braku. Dobio je nalaz tima lekara veštaka da se ISKLJUČUJE kao otac 99,98%.

U stanu su ostali on i Milan, nju je video samo jednom, tokom parnice, Oliveru više nikad. Zakleo je sina da sestri objasni, kada napuni 18 godina, da ju je previše voleo, a da je mogao živeti sa saznanjem da joj on nije biološki otac. Nadao se da će jednog dana, kada bude imala svoju decu, razumeti svoga TATU. Tu je reč, kada je mala bila u pitanju, tada izgovorio poslednji put.


Sve fotografije su prenete sa GOOGLE pretraživača