AMITIA NOSTRA DISSOLUTA EST

Kada je ono Neronu, pre nekih dve hiljade godina, zasmetao Seneka, uz nalog da izvrši samoubistvo, poslao mu je i ovu poruku, a prevedena sa večnog latinskog glasi: NAŠE SE PRIJATELJSTVO ISTOPILO.

Bez namere da časkom obavim kratku samoanalizu, smatrala sam da nema boljeg uvoda za priču o prijateljima, bolje, rečeno, o bivšim prijateljima.

Delimo dobro i zlo. Uz kafu (ponekad i neko piće) pričamo o nekim teškim stvarima, jer se  lakše osećamo, ako naš problem ispliva iz naše paranoje. Nasmejemo  se. Pomažemo jednih drugima, neprekidno imamo u planu neku dobru žurku, koju već jednom moramo sprovesti, jer nam je svima svima dosta. Delimo cigarete, pušimo kradom. I srećni smo. U našim srozanim  svetovima nismo sami. Rođendane  zajedno slavimo, radujemo im se i prihvatamo sve što se dešava sa jednako emocija. Lakše je i lepa i teška vremena podnositi zajedno.

Onda naiđu famozne promene i ljudi, u koje bih bila u stanju da se zakunem, da stanem ispred njih, kada ih neko napada, ljudi,  koje smatram svojim, odjednom napreduju. Radujem se, zaslužili su, pripada im nešto bolje, kad oni - ispare. Promene lik. Izgube osmeh. I više nemaju vremena.

Nisam pila kafu u 10, dok se ne bismo svi okupili. Sada, sada ih, odjednom, nema. Namršteno dolaze u Direkciju, glava im puna novih zadataka, koji ne trpe odlaganje, žuri se, jer čekaju zakazani sastanci. Postali su jako važni. I više ih nema u mojoj kancelariji, vreme je, znaš, kratko, ah, kako sam natovaren obavezama, pa više i ne znam gde udaram.......O,O,O.....Brzo su stigli u mnogo više sfere, one koje mi obični smrtnici ne vidimo niti naziremo golim okom, one sfere u kojima se mi neobavešteni, ne bismo nikako mogli ni nači, a kamoli bitisati u njima.

Telefoni su mi ućutali. Pamtim razgovore koji su trajali i trajali, ali, sada izgleda više nisam neophodna kao sagovornik.

I pamtim ćaskanja i te čuvene zajedničke kafe gde sam uvek za nešto bila pitana, konsultovana, kada smo svi tražili najbolje rešenja, ali uvek uz moje učešće, jer su mi priznavali kako „ti to najbolje znaš“.

Izgleda da su svi rekordnom brzinom sve naučili, savet, a ne daj bože kompletno mišljenje, bogohulno je i pominjati, zašto, kada sa funkcijom automatski dobijaš i silnu količinu pameti. I znanja, baš o svemu.

Prijatelji moji bivši, ne želim vam ništa zlo. Samo vi žurite sa sastanka na sastanak, gledajte kroz staro društvo, koje vam je (izuzev ako tada niste bili svetski prvaci u pretvaranju i foliranju) , postalo teret. Skoro i sramota. Jer nivoi vaših stremljenja hrle ka neslućenim visinama, a tamo je studeno, bojim se da vam se duše ne smrznu od visoke vlasti i visoke politike.

Više ne znam gde putujete za praznik, ko vam je bio na slavi, jesu li klinci dali ispite, više ništa ne znam o vama. A, kada malo razmislim, baš nešto i nemam volje da znam takve pojedinosti o vašim životima; samo vi uživajte u njima.

Dok traju!

Dok se ne promeni odnos snaga u Skupštini, pa nastane bežanija gde će ko. E, nešto se bojim da ćete te trenutke ipak proživljavati bez mene.

Hvala vam prijatelji moji, hvala vam svima koji ste me na vreme razočarali.

I uživajte.

Onoj sveći, onoj koja nikad do zore nije gorela, jednom se mora zacrniti i fitilj, onako, na dnu svećnjaka  zadimiti,  jer se uskoro gasi.

Nemojte me tada zvati. Budite moralne gromade, pa i to podnesite.

Samo, bojim se da je takvih kao ja puno, porušili ste previše mostova, a bujica brza, mutna, svakojake gadosti nosi.

Biće sve više telefonskih poziva, na koje nećete imati odziv. I to, pazite – srazmerna je proporcija ćutanja vaših telefona i onih silnih sastanaka, na kojima više baš i niste potrebni.

Službeni automobili sve će češće trebati nekoj novim snaga,a, poslušnijim, podobnijim.....

Reprezentacija najednom biva prvo smanjena, pa onda i potpuno ukinuta. Smanjuje se i limit na mobilnom telefonu. Dok ga još imate.

Broj pozivara koji vam čestitaju Slavu, Božić i Uskrs se otapa, kao sneško u maju. Nemojte proveravati da li ste dostupni, da li telefon dobro radi, pomirite se sa neminovnošću.

Prijatelji moji bivši, tek ćete onda shvatiti neumitne zakonitosti pada. Bolje je da to spoznate na vreme, ako ste uopšte u stanju da shvatite kako  i vaša zamena zauzima niski start. Istekao vam rok upotrebe.

Nemojte onda tražiti ljude koje ste zaboravili, koje ste reciklirani kao bespotreban balast prošlosti, baš onda kada ste mislili da će vaše trajati večito.

Sve ima svoj neki rok trajanja. Jedino ljudsko pamćenje ne posustaje, ne priznaje vreme ni prolaznost, ne prašta izdaju, sebično i zadrto smatra da su pravi prijatelji – prijatelji uvek, da nije sentenca „u dobru i u zlu“ rezervisana samo za čin venčanja, dok se svatovi dosađuju i čekaju kad će već jednom taj ručak, šest su rakija popili, a niko hranu ne nudi.

I te kako se to primenjuje i na prijatelje. Pogotovo na njih!